 | Душко Прлина | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Мементо мори
Јеси ли се у том препознала?
Јесмо ли се слили у исту кап?
Ово ме чекање разводњава.
Ово ме лудило оплођава.
Свака јака суза је познат слап,
Болест која ме одболовала,
Јесам ли је?...Јесам препознао.
Умотај то срце без сна, крви,
Самој себи љутој ишчупано.
Покопај га у пустињи јада
И тјерај, тјерај коње што даље.
А сутра ће падати с неба
Ријечи мртве, бескрилате.
Кроз око те пробадати
Сањиве воде кошчате.
И ту реци крај је.
Нисмо успјели проћи.
Давно је пукла ноћ.
Дан је. Сања, дан је!
Душа си моја
Сад сам на стази која теби иде.
Одавно по њој руже посадих.
Моје се стопе са твојим виде.
Ваздух трепери, ја се подмладих.
И тако траје свих година пет.
Гледам те смјерну у дну тишине.
И знајући да сав си мој свијет
одбијам слабост и моћ таштине.
Љубимо небо које нам пјева
кад ноћ нам дође са звјездама
из којих нам се љубав слијева.
Вољећу руже и стопе мале
које остављаш идући стазом.
За мене јесу богиње знале.
Нема ми друге
Посудићу ти прекрасан пољубац
у ноћи кад звијезде падају.
А онда кад нас јутро поздрави
ти ми га сретна врати.
