детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ 

Накупила се нека туга у њедрима гризе рану као вода креч. Цвили душа обучена у тамницу љубави испред дрвеног иконостаса у цркви Светог Илије у Бебином Гају. На плећима ми бреме терета овог несретног народа. Кроз дрвене полуоблице цркве пролази хладан вјетар, гаси свијеће , спушта се ноћ. Замолих попа Јакова и оца да ме оставе саму у цркви.

Велико је небо једнако велико колико и земља којом ходамо, треба примити све те кораке што иду сопственом крају. Лутају ми мисли, као да их носи вјетар од зида до зида цркве, враћају Рахима из прошлости, израња из понора мојих вијуга. Пола године ни звук, ни дах, ни трептај ноћи, ни дашак дана. Ништа од Рахима, нити долази нити одлази.

-СаМоРа, немој дуго кћери, хладно је.

Била је то сјена мог оца на вратима цркве, мог Мустафе у чијим плавим очима су небеса одмарала. Знао је он за тежину мог бола од ког бјежим и ком се враћам. Прекрстивши се изађох из цркве, у поповој кући ме је чекала вечера.

-Оче Јакове, тата, ја бих ноћас да преспавам у кући упокојене Душанке.

-Њихова кућа је на крају села, можемо отићи да их питамо, вјерујем да ће се обрадовати што си изабрала баш њихову породицу.

Компот од сувих шљива, масленица и сир окрепише ми тијело уз ватру. Смирна испунила сваки кутак куће, мирише мир, осјети се у зраку у ватри, у храни.

Лавеж паса одјекује са пропланка на пропланак, мала свјетлост пламена у лампи обасјава пртину до Душанкине куће. Стадошмо испред велике куће, подрум и спрат са дрвеним гањком. Застаде у грлу она јабука која се не може прогутати ни сажвакати. Дуге дрвене степенице воде до широког гањка са равним рукохватом. Ухватих оца за руку, држећи га чврсто да  не паднем. Тијелом пролази језа, тресем се од грознице.

-СаМоРа да ли си добро?

-Јесам тата, само.

-Знам дијете. Кућа је идентична као и кућа Кареема.

Уздахну душа и угаси пламен у лампи.

-Помаже Бог домаћине.

Куца на врата отац Јаков.

-Бог ти помого попе којим добром.

На прагу стајао је низак старац у шеширу гледајући у ненајављене госте.

-Уђите у кућу мраз ће и ноћас! Да се не хлади.

Отресошмо снијег са обуће, уским степеницама попешмо се до гањка. Мраз стеже, пуцкетају греде, изведрило.

Пространа, велика соба са огњиштем на средини симболом слоге, заједнице, сунца.

Кућа пуна чељади има нејачи. Пољубих руку старцу који је отворио врата, помилова ме по глави као да даје благослов. Мршав, човјек средњег раста, смеђих бадемастих очију у касним шездесетим годинама.

- Можеш да ме зовеш ђед Панте, добро дошла. Па ти дрхтиш, Милка пристави чаја овој цури.

- СаМоРа, ја сам СаМоРа.

Испод дугих сиједих бркова сакрио се осмјех, осјетих олакшање.

- Сједните људи да се окријепимо, дај де Милка оне крушке.

- Црница крушка, родиле прошле године, оно што се није појело ставио сам у ком. Загрије у овим хладним данима а лијечи и реуму. Како је у Вароши Мустафа, дуго се нисам спуштао низ планину, љети посао а зими мећаве.

- Варош ко Варош мој Панте, тка дане и оставља планини. Људима из малих средина не треба пуно оно мало блага, здравља, понешто да се поједе. Јаков ти је рекао да ће мо доћи али СаМоРа треба да преспава вечерас овдје.

- Није кућа тијесна ако чељад нису бијесна, она ће са Милком у овој соби код огњшта да спава.

- Гризе ова крушка Панте, јака.

- Јесте, сад ће Милка да нам донесе сира и кукурузе лакше иде низ грло.

Висока, јака жена није причала послушно је слушала наређења мужа и извршавала их без питања. Рекла бих да и она има око шездесет година, док је на софру спуштала сир и кукурузу испод блузе на пламену огњишта бљеснуше дукати на њеном врату. Пређох прстима преко моје ниске свезане Рахимовом рукум, савлада ме слабост прошлости.

Клизи ми бројаница у руци, Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј,Господи помилуј, Господи помилуј ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: