 | Валентина Берић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НЕКАД БИЛО
Дубока ноћ увлачи студен у кости
Прозори усамљених кућа чекају свијетло
Стазама старим младост се негдје крије
Снови и јава, ништа није као прије,
Ноћас је добро имати сјећања стара
Људе у магли очи ми траже
Гола стабла туђе стопе прате
Минуте туге покушавају да скрате,
Коме сада срећа се смије
На гробље сјећања суза је пала
Хладан дах уздах крије
Жеља је утихнула у сумњи сама,
Точак судбине неуморно се окреће
Злокобна слутња пали недозреле наде
У вртлогу страдања још један дан се покреће
Свјетлост и тама на коријену коријен саде,
Споро и без сврхе лутање сједи у тами
О увели снови тешко ли је вами
Казна и гријех држе се за руке
Нирвана отворена за наше муке,
За остаријелу немоћ и угашену вјеру
На платну разливена утијеха цијела
Добре душе горко ли је успомене пити
Остати свој на своме и човијек бити.
