детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЈА СЕСТРА МАРИЈА

Још и сама као дете

Током Другог светског рата,

На плећима нејаким

Носила је млађег брата.

Изгладнели и промрзли

Кроз снегове до појаса,

Кретали су у колони

И мислили нема спаса.

Вративши се из збјегова

Непосредно после рата,

Успела је отхранити

Себе, сестру и два брата.

Мајку су нам убили,

Ми остали сами,

Кућа празна без ичега,

Стигли Партизани.

Они су нас заштитили

Од Немаца и усташа,

Спасили нам празну кућу

Од пожара и пустоша.

У обнову и изградњу

Сви су ишли са поносом,

Радило се и певало

Са највећим заносом.

А када је Марија

И сама одрасла,

Чудила се сама себи

Како нас је она спас’ла.

Са Николом својим

Две кћери је родила,

Све тешкоће у животу

С’лакоћом је Марија пребродила.

У ‘’Радосном детињству’’

Радила је с’малом децом,

Играла се с’њима

И са малим мецом.

Ореолом љубави

Зрачила је срећу,

Свима око себе

Уз радост највећу.

Најлепше се осећала

У сопственој машти,

Гајила је разно цвеће

У њиховој башти.

Подизала унуке,

Волела је децу,

Са децом је осећала

Сву дечију срећу.

Медисон, Њу Џерси, Јануар 2010

МОЈА СЕСТР САВА

Ова скромна песмица

Дар је сестри Сави,

Кад’ се као девојчица

Седећи крај потока,

Играла на трави.

Ми дечаци, трчали смо

Свуд’ около боси,

А Сава је носила

Жуту, малу шналицу

У прелепој коси.

После рата у кући

Није било ничега,

Још смо били мали,

Нигде нисмо одлазили

Па за ништа боље

Дотле нисмо знали.

Одрасли смо сви без мајке,

Живот нас је учио,

Отац сам у кући,

Премного је радио

И стварно се мучио.

У селу су у то време

Постојала само прела,

Где су момци долазили,

Да се сретну с’девојкама

И родбина цела.

Током лета ишло се

На црквене зборове,

То је била права радост,

Играло се и певало,

Изванредно, за сеоску младост.

Кад’ је Мирко срео Саву

Она му се допала,

Решили су да се узму,

Да им шанса животна

Неби, без разлога, пропала.

Радили су домаћински, обоје,

Нигде нису скитали,

И своје су синове,

Горана и Јоју,

Најлепше васпитали.

Поднели су јуначки

Све тешкоће задњег рата,

Због прогона са кућишта

Није вуше видела

Ни сестру, ни брата.

Ако игде има раја,

Савина је душа тамо,

Волела је унуке,

Никада се ни на шта

Ником није тужила,

Добротом је својом

Она рај заслужила.

Виндзор, Март 2010

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: