 |
 |
    |
|
|
Рецензије 
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Проф. др Горан М. Максимовић1.0.У хумористичко-сатиричком фељтону Бен Акиба, Нушић је од 1905. до 1910. године написао више од четири стотине текстова. У њима је са једне стране дао цјеловиту топографију Београда, а са друге стране изразито је ангажован и указује на бројне конкретне животне и друштвене специфичности ове градске средине. „Преко Политикиних стубаца, бележећи сва дневна београдска збитија и ујдурме, Нушић се више но ико у нашем новинарству спријатељио са широм читалачком публиком, оном од које, углавном, и зависи опстанак и тираж дневног листа“.[1] Могли бисмо казати да Нушић даје и једну имплицитну путописну слику родног града из прве деценије 20. вијека од Калемегдана, преко Теразијске чесме и Цветног трга до Славије, те од Дорћола до Савамале, од Палилуле до Врачара, од обале Саве до обале Дунава. Описао је истакнуте улице, попут корза на Кнез-Михајловој променади, као и локалитете око Саборне цркве и Народног позоришта. Именовао је бројне београдске ријеке и рјечице, неке стварне, а неке иронично изведене из отпадних и канализационих вода: „Скадарлија“, „Пашонин поток“, „Зетска река“, „Госпа-Персин поток“, „Пуцеркин поток“, „Господин-Јевремов поток“ и сл. Важно мјесто припада и београдским кафанама, као што су „Дарданели“, „Коларац“, „Касина“, код „Лондона“, а ту су и бакалнице са живописним називима, попут онога „Код фришке моруне“ и сл.Тематизујући на занимљив начин бројне аспекте друштвеног живота са почетка 20. вијека, Нушић је дао и читаву једну бескрајно живописну „галерију ликова“, чудака и особењака, паланачких интриганата, занимљивих доколичара и досадних чиновника, шароликих групних портрета, који су комплементарни са другим његовим дјелима хумористичко-сатиричке провенијенције, поготово са комедијама, причама и романима, али и са сродним дјелима другим писаца свога времена (Војислав Илић, Милорад Ј. Митровић, Драгомир Брзак, Стеван Сремац, Радоје Домановић и сл.). Све то урадио је на изразито инвентиван начин, са свом енергијом једне силне имагинације и непоновљиве моћи запажања, тако да је тачно истакнуто како „тој лакоћи, тој плодности“ није било „доселе пара у заједничкој нашој књижевности“, те како у најбољим таквим примјерима ти записи прерастају у „лежерни и грациозни листић“, у својеврсни „фантазијски фељтон“.[2] У бенакибовским козеријама могуће је препознати и све оне карактеристичне поступке „нушићевског смијеха, који је издашно користио и у својим комедијама: хипертрофирање или гомилање једне ситуације, мане, или једне изговорене реченице (понекад само једне ријечи) у водвиљском ритму, када се догађаји вртоглаво заплићу, а понављањима успоставља одређена комичка тензија“.[3]1.1.Нушић приказује и посебности београдског живота, попут посебне свечарске атмосфере у славским данима Светог Николе и Светог Луке, као и угледа који је у Београду имао „полаженик“ за Божић, али и повишену температуру и страсти у доба политичких избора, као и редовне грађевинске радове и стална прекопавања градских улица и квартова због различитих „регулација, нивелација, канализација“. Нушић описује и београдске сахране и спроводе који су често знали да закрче нормални саобраћај на улицама. Приказује предности и мањкавости београдског трамвајског саобраћаја, који је често знао бити неупоредиво спорији него да пјешице савладате потребне градске раздаљине.Нушић није заборавио да казујући о Београду проговори и о ружним странама нашег менталитета, које се испољавају кроз аљкавост, немар и заборавност. У том погледу можда је најдраматичнији примјер исказан кроз приказ непоштовања које су Београђани исказивали према својим угледним прецима. При томе се то посебно односи на трагичну судбину пјесника Симе Милутиновића Сарајлије чији је гроб недавно био изгубљен баш на београдском гробљу. На сличан начин Нушић указује и на трагичне судбине неких других српских књижевника, попут Јоакима Вујића, Милована Видаковића, Ђуре Јакшића, а посебно рођеног Београђанина, пјесника Војислава Илића, који је у једном тренутку огорчења „зашао по чаршији и нудио да, за јефтине паре, прода свој будући споменик, не би ли бар за живота видео какву вајду од својега народа!“[4]Нушић показује да је било и оних свијетлих тренутака у прошлости када се друштво односило са бригом и поштовањем према српским књижевницима. Као упечатљиви примјер „те државне пажње или благодејања према српским књижевницима“ наводи један указ кнеза Милоша од 12. маја 1859. године, када је уредник „Српских новина“ Милош Поповић био „произведен у чин капетана“ само да би држава могла на адекватан начин да плати његов посвећен и користан новинарски рад. Одмах изаб тога, у свом карактеристичном хумористичком стилу, Нушић наглашава да се таква пракса касније није наставила, али да би само могао да претпостави како би то изгледало на почетку двадесетог вијека. Можда би Бора Станковић био „генералштабни капетан“, Јелена Димитријевић „мајор“, а Владимир Петковић Дис „инжењерски поручник“.[5] На крају овога размишљања о материјалној судбини српских књижевника, Нушић са приличним цинизмом истиче да је од свега онога што је било у прошлости, држава „примила на себе галантну пажњу да о своме трошку сахрањује књижевнике“, али да они морају да воде рачуна о томе да се држе „извесног реда“ и да не умиру сви у једној години, како би се ти државни издаци могли равномјерно распоредити. Тиме су, закључује Нушић, српски књижевници разријешени бриге око погреба након смрти, а преостало им је онај мањи дио бриге „како ће да живе пре но што се удостоје државнога благодејања приликом смрти?“[6] На сличан начин Нушић је у фељтону под насловом „На Калемегдану“, кроз дијалог преминулог књижевника и његове бисте постављене на Калемегдану, показао како су се за тешки социјални статус писаца једино бринули „кредитори“, а пошто су им дугови остајали неисплаћени практично једино зајмодавци нису заборављали српске књижевнике, али им је само преостајало да долазе до бисти својих упокојених дужника и показују своје незадовољство. Нушић се у фељтону „Књижевна пијаца“ поиграва и са оним што бисмо данас могли назвати „тржишна вредност“ књижевности и умјетности уопште, тако што указује на бројне пијачарске методе продаје књижевне робе заинтересованим купцима. Проблем је што се због те погубне трговачке логике губила умјетничка вриједност књижевности или што у том ћифтинском пребројавању прихода и расхода више нико није ни знао шта је она права или изворна мисија књижевног стварања.У накнадно написаном гротескно-фантастичном фељтону „Једна небеска седница“, који је настао поводом Нушићеве тешке болести у јесен 1933. године, приказан је „састанак“ умрлих српских књижевника на небу. Под високом температуром и на граници између живота и смрти, Нушић је дошао пред одшкринута „небеска врата“ и ту се сусрео са окупљеним душама бројних српских књижевника, од Милована Глишића и Јанка Веслиновића, Милутина Илића, Стевана Сремца и Симе Матавуља, Драгомира Брзака и Јанка Веселиновића, преко Ива Војновића, Илије Вукићевића, Светолика Ранковића, Алексе Шантића и Милорада Митровића, па све до Боже Кнежевића, Боре Станковића и Радоја Домановића. На основу тог неочекиваног искуства, Нушић констатује да су и душе српских писаца на небу остале исте онакве какви су били и као књижевници на земљи. На „небеској седници“ послије дуге расправе српски књижевници одлучују да Нушићу још није вријеме да умре и продужују му „животни мандат“ за још једну годину.1.2.Колико је судбина књижевника била важна за Нушићево сагледавање савременог живота у Београду на почетку 20. вијека, најбоље показује запис „Са Сремчеве сахране“, у коме је описана неочекивана и трагична смрт Стевана Сремца у Сокобањи, у августу 1906. године, а потом и сама „свечана“ сахрана у Београду, која је остала упамћена, између осталога, и по томе што говорник који је у име Академије наука требало да одржи бесједу није „због болести“ дошао на сахрану. На крају су ипак успјели да пронађу замјену, па је бесједу одржао „заборављени“ академик Гига Гершић. Нушић није у своме запису хтио да детаљније освијетли или проблематизује читаву ову непријатну ситуацију, али је познато да је тај планирани говорник требало да буде Симо Матавуљ и да се он заиста није појавио на Сремчевој сахрани. Званично је то објашњено пишчевом „изненадном болешћу“, што је највјероватније било сасвим тачно, али је београдска чаршија једва дочекала да од свега тога направи аферу и дуго се спекулисало да је Матавуљ изостао из неких других разлога. Наведену спекулацију подстакао је неименовани извјештач листа Политика који је у чланку „Погреб Ст. Сремца“, назначио да су на сахрани били присутни многи угледни званичници, из реда академика Стојан Новаковић и Љубомир Ковачевић, „од књижевника из Војводине стигао је Лаза Костић“ и сл. Након тога, извјештач наглашава да је у име Академије наука требало да говори и госп. Симо Матавуљ, али да он није дошао. 'Та неразумљива индиферентност једног човека који је и сам приповедач, а уз то још и председник Књижевничког друштва, начинила је врло непријатан утисак на све присутне. Срећом г. Гига Гершић нашао се одмах ту и у једном импровизованом сјајном говору оцртао губитак који постиже српски народ и српску литературу смрћу Стевана Сремца“.[7] О томе, између осталих савременика, оставља једно такво свједочење и Антун Густав Матош у познатом есеју посвећеном Стевану Сремцу, тако што се управо позива на наведени новински извјештај из Политике,поводом Сремчеве сахране: „Над лијесом је говорило пет говорника, међу њима Бранислав Нушић и вођа националиста Стојан Рибарац, заплакавши усред говора на Теразијама. У име Академије наука требао је да говори и госп. Симо Матавуљ, али он није дошао. 'Та неразумљива индиферентност једног човјека који је и сам приповједач, а уз то још и предсједник Књижевничког друштва, начинила је врло непријатан утисак на све присутне'. Мјесто Матавуља говораше чувени правник и говорник Гига Гершић“.[8]2.0.Нагласили смо да је фељтон Бен Акиба носио значајан политички ангажман и да су у бројним записима освијетљене политичке страсти и себичности, партократизам и бескрајне и неплодне политичке расправе, корумпирано и неспособно чиновништво, као и бројне друге негативне друштвене појаве. У запису „После митинга“, Нушић кроз један карактеристичан примјер показује како би изгледала наша прошлост да смо се на сличан начин понашали и доносили бесмислене резолуције. У духу политичких скупова свога доба, Нушић дочарава митинг сазван у Орашцу 20. јануара 1804. године, када је Карађорђе Петровић повео српски народ у устанак против Турака. Умјесто покретања буне, како је то урадио Карађорђе у своме времену, у Нушићево доба би неки нови Карађорђе, заједно са својим вођама Станојем Главашем, Ђушом Вулићевићем, Јанићијем Ђурићем и другима, донио резолуцију, а онда би се сви мирно и достојанствено разишли кућама. У каснијим неким Бен Акибиним записима, попут „Капута народног посланика“, Нушић разобличава корумпираност накарадног партократског политичког система, повезаност у интересне групе, начин на који су организовани политички избори и бирани народни посланици и сл. Карактеристични су у том погледу фељтонски записи „Народни празник“, „Изборни епилог“, Тешки дани“ и сл. Нарочито је у том погледу рјечит фељтон под називом „Народни празник“, у коме Нушић наглашава колико су снажан утицај на живот српског друштва имали политички избори. Ни Божић, ни Васкрс, нити било који други важан датум из историје српског народа, нису могли имати толики значај као „Свети Избори“. „Нема брате Србина од Дрине па до Тимока и од Авале па до Копаоника, а да се о овом општенародном празнику не зарадује од срца, као највећем годовном свецу.[9] Оно што је нарочито било различито, у односу на све друге поменуте празнике, који су трајали највише три дана, јесте дужина трајања овога празника. Најмање мјесец дана су са великом страшћу и заинтересованошћу народа спровођене политичке агитације, зборови и предизборна надметања владајуће странке и опозиције. Колико је то све, у крајњем смислу, било бесмислено и бескорисно, јер ни једни ни други нису нудили ништа ново, нити су имали искрену намјеру да доприносе бољитку српског друштва, већ су само спороводили партијске и личне интересе, Нушић најбоље показује у комичном епилогу овога записа када наглашава да су се на крају зборова и владајуће присталице и опозиционари саглашавали да је једина разлика између једних и других била у томе што је опозиција имала „боље говоре“, а владајућа странка је „точила боље вино“. Као што нам је познато сличну констатацију нешто раније и са много више приповједачког надахнућа износи Радоје Домановић у алегоричној сатири „Мртво море“.Опсједнути страшћу зборовања и гласања, како је то описано у фељтону „Годишњи зборови“, Срби су смислили да у раздобљу између двије изборне агитације, држе бројне скупове, саборе и скупштине на којима су усвајани извјештаји о раду различитих друштава и организација. Наведена појава је попримала такве размјере и узимала толико енергије народну тако да Нушић закључује како се носи мишљу, ако једнога дана постане министар финансија, да „удари порез на гласање“.[10] Изборне страсти и загрижену политичку борбу Нушић освјетљава и у фељтону „Монолог једне бирачке куглице“. Једна од честих Нушићевих критичких жаока у књижевних текстовима била је усмјерена на „изокренути парламентаризам“ у српској Народној скупштини и потпуно ирационалне политичке односе у јавном животу. На сличан начин је то разоткрио у фељтону „Опструкција“ кроз приказивање феномена „парламентарних опструкција“, које су парализовале цјелокупан друштвени живот, а са великом страшћу су их проводили и из реда опозиционих и владајућих странака. Наведена дескрукција је попримила такве размјере да се пренијела и на живот обичног свијета, на брачне и породичне односе, на међукомшијску несолидарност, тако да је створила неподношљиву атмосферу нетрпељивости и општег нерада и дескрукције. У фељтонима „Криза“ и „Опет криза“, Нушић наглашава да се главна одлика српске унутрашње политике могла дефинисати само једном ријечју „криза“, јер су наше владе толико често падале и преживљавале различите „кризе“ да би најбоље било да за свако годишње доба имамо по једну владу: „зимску“, „пролећну“, „јесењу“ и „зимску“.У фељтону „Моја кандидација“, Нушић показује како није могао да прихвати понуду једне народне депутације која је намјеравала да га кандидује за „народног посланика“ на предстојећим изборима, јер није имао подршку никаквог партијског „главног одбора“, а без тога, упркос жељи народа, тј. самих гласача, нико у Србији није могао бити изабран на политичким листама.2.1.Једна од тема Нушићевог Бен Акибе односи се на изокренути систем друштвених вриједности и непожељан статус образованих људи у Србији и њихову неписану принуду да прикривају своје дипломе ако желе да пронађу посао у државној служби. Ради се о проблему који је више пута актуелизован у српској књижевности, у Глишићевим и Домановићевим причама, а који је и сам Нушић обрађивао у својим хумористичко-сатиричним причама и комедијама. Нушић ово питање у фељтону Бен Акиба проблематизује као „Одговор на један позив“ поводом обиљежавања двадесетпетогодишњице завршетка универзитета. На сличан начин у запису „Моји другови министри“, Нушић се поиграва са предностима које му је донијело то што је своје школовање провео у посљедњој школској клупи, тако да је био у позицији да најбоље и с леђа упозна своје школске другове. Парадоксално је то што су они најгори ђаци, са „седластим леђима“, како то иронично објашњава Нушић, касније постајали најутицајнији политичари, министри, председници влада, а самим тим су били у прилици да доносе далекосежне одлуке за судбину своје државе и народа.Изокренути систем вриједности у српском друштву, Нушић предочава и у бројним другим фељтонским Бен Акибиним записима. Карактеристичан примјер проналазимо у запису „После једне бербе“, у коме је указано на бесмислену поплаву ордена и одликовања, тако да је то личило на редовну годишњу бербу неког воћа или поврћа, а не на изузетно признање. Највећи парадокс је био у томе што нико није знао зашто су додјељивана та признања, а самим тим и њихов значај је био потпуно обезвријеђен. У јавности је постојало чврсто увјерење да се „код нас дају ордени по књизи крштених, па ко дође на ред“.[11] Јасно је да се у овом случају Нушић усмјерио на више него актуелну тему српске хумористичко-сатиричке књижевности тога времена, у којој је свакако најпознатији Домановићев примјер исмијавања симболике „ордења“ у алегорично-сатричној причи „Страдија“.У фељтону „Код нас је боље“, Нушић на несвакидашњем примјеру из једног њемачког села, у коме се за „четири стотине година променило свега осам учитеља“, показује какав је у Србији био однос према учитељима и цјелокупном наставном кадру у систему школства. Код нас је, наглашава Нушић, било управо супротно, тако да је „за осам година промењено четири стотине учитеља“.[12] Сама та чињеница најбоље показује колико је то важно занимање у српском друштву тога доба било обезвријеђено и маргинализовано, подједнако на материјалном и моралном плану, а наставно особље је посматрано као нужно зло, баш онако како је и цјелокупно школство посматрано као неподношљиви терет за државу.На сличан начин, у фељтону „Једна обична каријера“, Нушић показује како се негативан друштвени однос према образованим људима, претварао у потпуно обесмишљавање професија и стручних занимања, а у крајњем случају и читавог школског система. На примјеру једног свршеног богослова који није могао да добије ниједну празну парохију, показао је како се мучио мијењајући курсеве и занимања, од телеграфисте, преко привредника и прерађивача мијека, до коначног занимања порезника, тако да је на крају сасвим заборавио на своје примарно богословско образовање.Додуше, Нушић показује и ону другу страну нашег образовања, тако што указује на невоље да поред силних образованих и учених људи, није лако пронаћи онога правога да вам помогне у неким конкретним питањима. У фељтону „Свак на своме месту“, показује како се нашао у чуду када је на молбу једног ученог странца, који је желио да пише о Србији, па му је била потребна стручна помоћ образованих људи, дошао у позицију да није могао да му помогне. Одбили су га професори историје и књижевности, доктори медицине, свештеници, инжењери, официри, адвокати и учитељи, уз изговор да се они мање баве тим питањима и да не могу помоћи у конкретном случају.2.2.Разоткривање паланачких страсти и себичности, као једне од погубних црта у менталитету свога народа, Нушић предочава у бројним Бен Акибиним записима. Један од најкарактеристичнијих носи наслов „Лаж“ и представља ону силу која „без пламена пржи, без грмљавине руши, без тутњаве обара и разара“.[13] Ништа није тако одређивало слику „јавном мнења“ у Београду као бројне лажи, које су пласиране по престоничким кулоарима, а страшна пресуда „шта ће рећи свет“, постајала је критеријум за организовање и јавног и приватног живота. Ради се о тематизацији која је присутна у бројним ранијим и каснијим Нушићевим комедијама, а суштински дубински понире у оно „мртво море“ паланачког менталитета које су приказивали и бројни други српски писци тога времена, међу којима је Домановићев примјер најизразитији. У фељтону „Телеграфија без жица“, Нушић разобличава престоничку страст тзв. „телеграфије без жица“ или боље речено „страсти оговарања“, због које су чаршијске вијести преношене са једног на други крај вароши брже од телеграфа. Једна од најредовнијих дневнополитичких тема у животу српскога друштва била је питање усвајања „нове химне“. Нушић у фељтону „Предлог за химну“, показује колико је та страст била ирационална, а поготово колико је разоткривала скоројевићевску страну нашег националног менталитета, као и дубоко увјерење многих да би баш они требало да буду писци државне химне. У фељтону „Реформа православног календара“, Нушић показује како се једно изразито стручно питање, које је требало да буде рјешавано међу најобразованијим људима српског народа, претворило у паланачког надгорњавање и тјерање страсти због којих је било потпуно обесмишљено.Једна од најистрајнијих паланачких страсти односила се на препознавање „људи са репом“, тако да је велики број Нушићевих књижевних јунака у комедијама и хумористичко-сатиричким причама био управо препознатљив по тим реповима који су се вукли иза њихових имена, а проистицали су из бескрајних оговарања. У фељтону „Реп“ Нушић се управо бави тим феноменом и показује да човјек „прво извлачење репа“ доживљава још у колијевци, а да кроз каснији живот подједнако добија репове које му други навуку, али и које сам себи накачи што из незнања, а што из непромишљености и лаковјерности.У фељтону „Маскенбал“, Нушић поводом једног маскенбала које је у Београду организовало чешко друштво „Лумир“, показује на сличан начин како је то урадио Војислав Илић у сатиричној пјесми „Маскенбал на Руднику“, да је нашим људима лако да иду на тај бал јер и не морају да праве посебне маске. Довољно је да дођу са оним маскама које носе читавог живота. Политичари и државници читав живот носе маске „народних пријатеља“, попови маску „побожних људи“, удовице маску „честитих жена“, супруге маску „верних жена“ и сл. Нушић наглашава да је лијепо овако из прикрајка посматрати све те маске: „Посматрајте их само као ја, па ћете се уверити да је код нас маскенбал одавна већ уведен и да је цело наше друштво и цео наш живот у ствари један велики маскенбал“.[14]2.3.Омиљена тема Нушићевих Бен Акибиних парадокса које је проналазио у савременом животу београдске престонице, односила се на градске комуналне проблеме. У запису „Регулација, нивелација, канализација“, Нушић наглашава да се у Београду у посљедњих педесет година „непрестано нешто мери, копа, раскопава“, а послови се никако не завршавају. Са овим темама је комплементаран и фељтон „Једна лекција из земљописа“ у којем је Нушић покушао да објасни које све ријеке и рјечице теку кроз Београд, а затим детаљно утврђује гдје је извирала ријека Скадарлија и које је све притоке упијала у себе у своме кратком току. Чиновнички неспоразуми, нерад и тромост царинске и поштанске администрације, приказани су у фељтону „Кафа са салатом“, у којем Нушић показује какве су га све невоље снашле када му је тетка из унутрашњости послала на поклон једно печено прасе. Међу комуналне проблеме Нушић сврстава и неусаглашено вријеме на београдским јавним часовницима. Посебну специфичност градских комуналних проблема проналазимо у фељтону „Трамвајска кола бр. 63“, у којем је показано како је Нушић трамвајем путовао од Народног позоришта, преко Теразија и Цветног трга до Славије, толико споро да би ту раздаљину много брже савладао да је кренуо пјешке, него што је кренуо градским превозом. Један од најнеобичнијих београдских комуналних проблема Нушић приказује у фељтону „Палилулски Милош Велики“'. Гласовити вајар Петар Убавкић, на позив државе, направио је велику композицију „Таковског устанка“, али је невоља настала што је овај споменик рађен у једној од учионица Палилулске основне школе, а толико је испао велики да га никако нису могли да изнесу из зграде и поставе на предвиђено мјесто на једном од градских тргова. Неспособност полиције и тромост полицијске администрације, приказана је у фељтону „Полиција трага“. Бен Акиби је украден сат, али док је полиција на свој начин све предузимала да пронађе лопова, а затим се упорно трудила да примијени савремене полицијске методе, крадљивац је увелико пребјегао у Румунију. У фељтону „Друштво за улепшавање“, Нушић показује како су оснивања бројна удружења са амбицијом да уљепшавају поједине дијелове Београда, а чији крајњи циљ је био да умјесто негдашњих мирних и јефтиних оаза живота прерасту у трговачке четврти и мјеста која су била толико скупа да у њима више није било простора за живот обичних људи и њихових породица.Један од најизразитијих престоничких комуналних проблема односио се на добијање плацева за градњу различитих јавних и приватних зграда. Нушић у фељтону „Један богат темељ“, показује како је изгледао тај „урбанистички ред“ у нашем главном граду. Општина је олако давала исте плацеве више пута за различите грађевине, а пошто их нико није градио ти плацеви су зарастали, док се у земљишњим књигама водило да се на истом плацу налазе зграде: „Уметничког дома“, „Гимнастичког дома“, „Велосипедског дома“ и „Певачког дома“.2.4.Бројни Нушићеви Бен Акибини записи имају дијалошку форму, а најчешће приказују тежак новинарски посао, поготово онда када би добијали задатак да направе разговоре са политичарима о неким актуелним друштвеним темама. У запису „Мој први интервју“, Нушић описује какве су га све недаће снашле када је требало да обави разговор са утицајним државником о великом „зајму“ који је узиман под неразјашњеним околностима. Шаљиве дијалоге проналазимо у фељтону „Поп-официр“ у којем Нушић коментарише војни указ у коме је један поп из Лапова „произведен за официра“. Многи су то коментарисали на негативан начин, али Нушић види у томе и понешто добро јер је тиме „пронађен једини пут и начин да се и у нашу цркву унесе дисциплина“.[15] Надаље Нушић развија та своја иронична размишљања и наглашава да би у том правцу требало радити даље, тако да би митрополит требало да буде прозведен у чин генерала, а владике у пуковнике: „владика Мелентије за пешадијског пуковника, владика Никанор за коњичког, владика Сава за артиљеријског, а шабачки владика Сергије за команданта муниционе колоне и провијанта“.[16] Сличне комичне парадоксе исписане у дијалошкој форми, Нушић приказује у фељтону „Жандармски конгрес“, приликом новинарског извјештавања о резолуцијама које су донијете на скупу жандарма који је имао за циљ да укаже на њихов друштвени положај и да регулише њихова права и обавезе у односу према грађанима. Неки интервјуи су били комични због феномена „изневереног очекивања“, као што је случај са фељтоном „Интервју са голом женом“, у којем Нушић описује свој новинарски разговор са балеткињом Мис Мод Ален. Иако је њено гостовање у Београду изазвало сензацију због улоге Саломе коју је играла у „пуној голотињи“, гласовита балеткиња је у разговору била веома уздржана и није показивала ни трага од очекиване сензуалности.Најнеобичнији разговор Нушић приказује у фељтону „Интервју са Светим Савом“, који је настао као реплика/допуна Домановићеве гротескно-фантастичне сатире „Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи“. Као што је Домановић искористио наведену сатиру да би исмијавао различите негативне појаве савременог српског друштва, поготово у области просвете, али и да би показао колико се искварио менталитет потомака Светога Саве, тако да нису више били достојни лика и дјела овога великог светитеља, тако је и Нушић у свом разговору проблематизовао бројна питања актуелног српског школства и науке. Посебно је при томе апострофиран однос државе према образовању и непрестано смањење буџетских издавајања за просвету. Нушић са горчином извјештава Светог Саву да се она негдашња максима, исказана у гласовитим Змајевим стиховима „Дижите школе, деца вас моле“, преобразила у неписану али живу политичку паролу „Затварајте школе, министри финансија вас моле“.[17] Сличан проблем српског школства, као и обезвређивања лика и дјела Светог Саве, Нушић исказује и у гротескно-фантастичном разговору оствареном у фељтону „Интервју са Синан-пашом“. Размјена мишљења са турским великашем, који ништа знаменито није урадио, осим што се осрамотио варварским спаљивањем моштију Светога Саве крајем шеснаестог вијека, прераста у критику савременог српског друштва, које није поштовало најугледнијег свога претка. Најбоље се то могло видјети у списка оних (недостојних) људи који су били одликовани орденом Светога Саве. На сличан начин Нушић показује поигравање са култом Светог Саве у фељтону „Где је спаљен Свети Сава“, кроз разоткривање бесплодних и псеудонаучних расправа наших историчара о томе на коме мјесту су спаљене мошти највећег српског светитеља и просветитеља. Нушић наглашава да је то толико распалило страсти између појединих београдских квартова да је „Савамала расписала стечај, којим се тражи један историк који би доказао да је Свети Сава у Савамали спаљен“.[18]Разнолика искушења новинарске професије Нушић приказује и у фељтонима „Будући људи“, „Један магарећи роман“ „Војни пси“, „Жене војници“ и сл. у којима расправља о бројним нових цивилизацијским искушењима кроз која је пролазио људски и животињски род. Односило се то на нова трансплатациона достигнућа савремене хирургије, на једно магаре које је постало статиста у позоришту, на увођење дресираних паса у војну службу, на укљућивање жена у „војну службу“ и сл.2.5.Омиљена тематизација Нушићевих Бен Акибиних записа везана је за приватни живот обичних људи, као и укрштања приватног и јавног живота кроз оснивање и рад различитих друштава и организација. Односи се то на обичај божићњих „полажајника“, на рад „певачких друштава“, „друштава за заштиту животиња“, на пензионерску судбину, на одласке на бањска лијечења и одморе и сл. У фељтону „Друштво за заштиту животиња“, Нушић саркастично констатује како смо „збринули бригу о изнемоглим старцима, збринули смо бригу о свим врстама напуштене деце, срећно смо прескочили, правећи се глуви, радничко питање, и сад је сасвим на реду друштво за заштиту животиња“.[19] Након тога, Нушић свој заједљиви смијех обликује у дијалошкој форми кроз разговоре са папагајем, волом, јагњетом и псом, како би схватио став животиња према овом хуманом подухвату брижних активиста. У фељтону „Попис становништва“, Нушић као пописивач улази у куће и умјесто бројног и имовинског стања суочава се са разоткривањем породичних и брачних проблема. На примјер, једна жена је одбијала да „попише мужа“ јер више није жељела да буде с њим у браку и вјеровала је да ако га не евидетира у пописном листу, може лакше да раскине тај брак. На другом мјесту, муж је био на путу, а у кући је затекао жениног љубавника, али је било крајње непријатно да га евидентира иако је као пописивач имао обавезу да назначи „где станује стално (одакле је) оно лице које се случајно за време пописа затекло овде?“[20] У једном од фељтона Нушић казује о достигнућима телефона, које назива „апаратима за секирацију“. Приказује страст коју су Београђани гајили према славским обичајима, на Светог Николу и Светог Луку, када је читав град или славио или био на славама код својих комшија, пријатеља или познаника.Више Нушићевих фељтона („Пролеће“, „Први јул“, „Бели удовац“, „Један чудан доктор“, „Иследна комисија“ и сл.), приказује радост због буђења прољећа, али и бројне здравствене проблеме који сустижу пензионере, међу којима је реуматизам најчешћи, али зачудо и младе београдске даме које не би требало да имају проблема са реуматизмом, али интензивно су баш у прољеће правиле планове о избору бањског лјечилишта (Врњачка Бања, Сокобања, Рибарска Бања, Маријенбад и многе друге), док су њихови мужеви били приморани да бирају новчане заводе у којима ће под најповољнијим условима „потписати менице“ и узети позајмице за плаћање бањских аранжмана. Из карактеристичне нушићевске шаљиве перспективе у фељтону „Бели удовац“, показана је појава „белих удоваца“, тј. усамљених мужева чије су се жене разбјежале по бањама, док су они сами проводили дане по Београду. Још необичнији шаљиви заплет проналазимо у фељтону „Један чудан доктор“, у коме је млади љекар својим младим и лијепим пацијенткињама савјетовао да обавезно мужеве пошаљу у бање, на опоравак и лијечење, а за то вријеме он би се састајао са њима код куће и удешавао ванбрачне љубавне авантуре. У фељтону „Дар“ приказано је како је супруга из бање донијела мужу на поклон „брковез“, јер је жељела да јој „изгледа феш“, али је муж уочио да је брковез употребљаван. На крају се испоставило се да је супруга „замолила у бањи једног господина да га проба“, како би била сигурна да је одабрала најбољи модел тог необичног мушког помагала.[21]Једна од најнеобичинјих породичних тема из приватног живота Београда на почетку 20. вијека, приаказана је у фељтону „Свештеничко питање“, а односила се на црквену дозволу да се и свештеници удовци могу оженити по други пут. У фељтону „Куће склоне паду“, Нушић описује свој рад у једној комисији која је требало да утврди које су „куће склоне паду“, како би на основу тог извјештаја град кренуо у њихову обнову, али је на крају дошао до закључка да су најсклоније паду оне куће у којима супружници нису били у добрим односима. Појава кремације или „спаљивања мртваца“ на београдском гробљу изазвала је опречне ставове јавности, а Нушићу је послужила да у фељтону под насловом „Спаљивање мртваца“, на шаљив начин укаже на све предности или недостатке ове нове појаве, али и на бројне измјене које ће морати бити урађене у самом црквеном чинодејствовању приликом „опевања мртваца“ и сл.Нушића су читаоци, а међу њима највише жене, оптуживали да је у фељтонским записима, из пера Бен Акибе, пречесто исмијавао женски род и указивао на њихове мане и себичности. Управо зато што је био свјестан да у томе има и приличне истине, Нушић у фељтону „Како се мужеви изговарају“, указује и на једну честу ману мушкараца и силне начине на који су се изговарали да избјегну породичне обавезе и умјесто у кући са женом и дјецом, вечери проводе у кафанама. Ликове необичних мушких карактера, различитих чудака и особењака, Нушић обрађује и у бројним другим фељтонским записима. Издвајамо још два карактеристична примјера из фељтона „Сима Самац“ и „Машина за летење“. У првом примјеру обликован је карактер господина Симе који је „изигравао самца“ и тобоже тражио стан за изнајмљивање. Ко зна колико дуго би та његова скривена страст остала неоткривена да није по невољи дошао у кућу гдје је његова ташта била дала оглас да изнајмљује „квартир за самце“. У другом примјеру се радило о једном професору занесењаку који је са великом страшћу радио на проналаску „машине за летење“, тако да је потпуно занемарио породични живот и младу супругу. Тек кад га је супруга оставила и побјегла са другим мушкарцем, проналазач је стхватио шта је урадио и у растројству је поломио свој готово завршени проналазак.У складу са таквим фељтонистичким опредјељењем да разоткрива и џангризаве мушкарце, Нушић дефинише и специфичан престонички тип тзв. „мушких уседелица“. У истоименом фељтонистичком запису, Нушић указује на разлику између „маторих момака“ и „мушких уседелица“, а затим показује да су „мушке уседелице“ биле веома сличне „женским уседелицама“. Нико се тако радо није дружио међу собом и нико није толико уживао у оговарањима као „мушке уседелице“, а били су препознатљиви по вођењу главне ријечи на престоничким журевима, по плачевним причама о својим тужним и неоствареним љубавима, о жељи да „савију своје гнездо“ и сл. Избјегавали су баш као и „женске уседелице“ да причају о томе колико имају година, али су радо причали о књижевности и умјетности, а у крајњем случају и о политици. По Нушићевим сазнањима у Београду се толико намножио број „мушких уседелица“ да је међу њима заживјела „озбиљна намера“ да „по примеру Кола српских сестара организују Коло српских младића“.[22]2.6.Нушић је у фељтонима кроз наочаре шаљивца/козера Бен Акибе сагледао и бројне економске парадоксе српског друштва. Карактеристичан је у том погледу фељтон „Како се намножило племе акционара“, у коме је показано како се одмах након оснивања „Београдског кредитног завода“, који је убрзо прерастао у „Народну банку“, великом брзином у Београду појавило много „кредитних завода“ и „акционарских друштвава“. На жалост, што их је било више, њихова изворна функција је све мање била присутна у економског животу народа и државе, а све више су се претварали у пијавице чија једина намјера је била лично богаћење и безочно пљачкање сопственог народа и државе. Нушић у Бен Акибиним записима, а посебно је у том погледу карактеристичан фељтон „Попис ствари“, управо зато проблематизује рад порезника и пописивача имовине, као и принудну наплату „протестованих меница“, оних грађана који су се олако задуживали и трошили више него што су зарађивали на лагодан живот или на помодне појаве које је створио малграђански начин живота. У фељтону „Још једна банка“, Нушић разоткрива још један погубан финансијски феномен, који је завладао у српском друштву. У оснивању банака и кредитних завода, највише учешћа су узимали они појединци који су били у сукобу са законом, а често су због финансијских малверзација лежали у затвору или су губили посао због проневјера. Међу њима су били присутни и пензионери сумњивих радних биографија, пропали трговци, недоучени чиновници и разни други проблематични свијет, само међу оснивачима банака није било могуће пронаћи поштене и способне људе.Иронично говорећи, један од најважнијих покретача државног и привредног живота српског друштва било је испијање кафа. У фељтону „Канцеларијска кафа“, Нушић прави класификацију на три врсте кафе: „домаћа кафа“, „кафанска кафа“ и „канцеларијска кафа“, а као најважнију издваја ову трећу врсту, тзв. „канцеларијску кафу“. Њен значај је дошао до посебног изражаја тек онда када је у државним институцијама била збрањена употреба кафе и цигарета, те кад су ионако троми и неорганизовани чиновнички послови потпуно стали. Због тога је Нушић сигуран да ће у некој предстојећој „ревизији устава“, засигурно „кафи нарочитом одредбом бити загарантован опстанак у државним надлештвима“.[23] Посебне економске и социјалне парадоксе српског друштва, Нушић сагледава у оним фељтонима гдје приказује штрајкове од жандарма и поштара, до различуитих других друштвених групација. У фељтону „Поповски штрајк“, разоткрива један од најнеобичнијих економско-социјалних догађаја, пријетњу београдских попова да ће ступити у штрајк због нагомиланих проблема са којима се суочавала њихова професија. Нушића из шаљиво-козерске перспективе посебно занима како ће тај штрајк изгледати и ко ће обављати сахране, вјенчања и крштења за то вријеме.2.7.Посебан сегмент Нушићев бенакибовских козерија односи се на приказивање живота у страним или сусједним земљама, у Француској, Италији, Белгији, Мађарској, Персији, Русији, Кини, Бугарској, Црној Гори, Грчкој и сл. С правом је у досадашњим имаголошким читањима Нушићевог фељтонистичког рада указано на аспекте „пародирања путописа и етничких представа“,[24] у којима се из разноликих преспектива укрштала слика домаћег и страног свијета. Можемо констатовати да се управо из наведених фељтонистичких записа формирао заметак за настанак комедије Пут око света. У том контексту је у новије вријеме урађено и једно карактеристично приређивање издања управо ове групе Нушићевих фељтонских текстова, под насловом Бен-Акибино путовање по Европама.[25] Док описује путовање кроз Мађарску, у запису „Кроз земљу гулаша и чардаша“, али и кроз Аустрију, у запису „Кроз земљу сира и слободе“, те док приказује идиличне ноћне слике вожње гондолом у Венецији, у запису „Венеција la bella“, Нушић свјесно трага за оним поступцима у којима путописни жанр „разара и унижава такорећи 'изнутра', разграђујући основне његове стереотипе које је, нема сумње, врло добро разазнавао“.[26]Наше интерпретативно интересовање усмјерено је на једну посебну групу тих карактеристичних фељтона, у којима се интензивно прожима слика страног и домаћег свијета: „Откриће Севернога пола“, „Белгијска мисија“, „Један оригинални штрајк“, „Везув“, „Српски Тиса“, „Иностранкиње“, „Жене војници“ и сл. Издвајамо у том погледу препознатљив фељтон „Српски Тиса“, у коме Нушић кроз указивање на мађарски народни обичај избацивања народних посланика из парламента, сматра да би ту чувену политичку појаву у самој Србији било неопходно модификовати. Будући да у нашем парламенту није никада било довољно народних посланика да се начини кворум, Нушић наглава да би „функција нашега Тисе била да зађе по Београду, евентуално да путује и по унутрашњости, да силом жандармерије и војске збира народне посланике и да их убацује у скупштину, како би се једном обезбедио кворум те скупштини омогућило да ради“.[27] У фељтону „Иностранкиње“, Нушић описује једну посебну групацију „покондирених“ београдских жена које су са мужевима стипендистима српске владе проводиле године у европским пчрестоницама, од Париза, Берлина и Беча, до Пеште и Петрограда. У фељтону „Жене војници“ приказује необичну појаву из Енглеске да младе жене, равноправно са мушкарцима, постају војни обвезници и сл.3.0.Можемо закључити да у Нушићевим бенакибовским фељтонистичким записима доминирају бројне горуће теме из савременог живота. Готово да се можемо сагласити са констатацијом да у тим фељтонима „нема табу тема“,[28] а чак и онда када су те тематизације усмјерене на неке бизарне појаве и догађаје, свакако су више него актуелне, живо и занимљиво испричане, те суштински важне за разумијевање слике српског друштва и нарави српског човјека. Упркос повремено преоштрим замјеркама на Нушићев фељтонистички рад, Скерлић је ипак изрекао у великој мјери тачну оцјену овога сегмента пишчевог рада: „Поред свију примедаба и ограда које се могу и морају чинити, има у овој књизи духовитих, живих, пријатно казаних сличица, које неодољиво нагоне на здрав, хигијенски смех, или које често досежу и до слике нарави беогарсдког света, премашајући својом вредношћу обичне дбевне подлиске“.[29] Укрштајући карактеристични хумористички смијех и претежно ведри поглед на мане и слабости свога времена, са заједљивим сатиричким подсмијехом, Нушић на хибридан начин прожима и различите жанрове у којима се појављују кратке приче и цртице, засноване на анегдотским предлошцима, фељтонски записи и козерије, са дијалошким расправама и сатиричким инвективама, али и пародичним путописима и другим прозним облицима. Све то фељтонистички рад Бранислава Нушића чини изузетно важним за разумијевање цјелокупног његовог књижевног дјела, као и смјехотворноих поступака, а сврстава га у ред најбољих српских фељтониста у цијелости.
[1]Коста Димитријевић, Нушић – чаробњак смеха, Народна књига, Београд, 1965, стр. 144. [2]Антун Густав Матош, „Листић о фељтону“, Бранислав Нушић, избор и редакција Слободан Ж. Марковић, Завода за издавање уџбеника, Београд, 1965, стр. 93-98. [3]Јосип Лешић, Бранислав Нушић – живот и дјело, Стеријино позорје-Матица српска, Нови Сад, 1989, стр. 128. [4]Бранислав Нушић, „Српски књижевник“, Бен Акиба, прва књига, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига VII, избор и редакција: Љубиша Манојловић, Београд, 1966, стр. 8. [5]Исто, стр. 10. [6]Исто, стр. 11. [7]Аноним, „Погреб Ст. Сремца“, Политика, број 931, Београд, 16. август 1906, стр. 2. [8]Антун Густав Матош, „Стеван Сремац“, Есеји и фељтони, избор и предговор Радомир Константиновић, Просвета, Београд, 1968, стр. 64. [9]Бранислав Нушић, „Народни празник“, Бен Акиба, друга књига, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига VIII, Избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 8. [10]Бранислав Нушић, „Годишњи зборови“, Бен Аклиба, друга књига, нав. дјело, стр. 111. [11]Исто, стр. 23. [12]Бранислав Нушић, „Код нас је боље“, Бен Акиба, друга књига, нав. дјело, стр. 179. [13]Бранислав Нушић, „Лаж“, Бен Акиба, прва књига, нав. дјело, стр. 31. [14]Бранислав Нушић, „Маскенбал“, Бен Акиба, трећа књига, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига IХ, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 188. [15]Бранислав Нушић, „Поп-официр“, Бен Акиба, прва књига, нав. дјело, стр. 133. [16]Исто, стр. 133. [17]Бранислав Нушић, „Интервју са Светим Савом“, Бен Акиба, друга књига, нав. дјело, стр. 129. [18]Бранислав Нушић, „Где је спаљен Свети Сава“, Бен Акиба, трећа књига, нав. дјело, стр. 237. [19]Бранислав Нушић, „Друштво за заштиту животиња“, Бен Акиба, прва књига, нав. дјело, стр. 79. [20]Бранислав Нушић, „Попис становништва“, Бен Акиба, прва књига, нав. дјело, стр. 85. [21]Бранислав Нушић, „Дар“, Бен Акиба, трећа књига, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига IХ, избор и редакција Љубиша Манојловић, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 10. [22]Бранислав Нушић, „Мушке уседелице“, Бен Акиба, трећа књига, нав. дјело, стр. 93. [23]Бранислав Нушић, „Канцеларијска кафа“, Бен Акиба, трећа књига, нав. дјело, стр. 96. [24]Александар Костадиновић, “Пародирање путописа и етничке представе (Бен-Акибино путовање по Европама Б. Нушића)“, Philologia Mediana,год. IХ, број 9, Филозофски факултет Ниш, 2017, стр. 127-142. [25]Бранислав Нушић, Бен-Акибино путовање по Европама, прир. Марија Циндори Шинковић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009. [26]Марија Циндори Шинковић, „Бен Акибино путовање по Европама (Путопис Бранислава Нушића у Политици 1908)“, Књига о путопису, ур. Слободанка Пековић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2001, стр. 348. [27]Бранислав Нушић, „Српски Тиса“, Бен Акиба, трећа књига, нав. дјело, стр. 234. [28]Славица Дејановић, „Бен Акиба“, Бранислав Нушић – српски писац, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2015, стр. 340. [29]Јован Скерлић, „Хумор и сатира Бранислава Нушића“, Писци и књиге, избор и предговор Зоран Гавриловић, Просвета, Београд, 1968, стр. 145. ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:   
|
2024 © Књижевна радионица "Кордун"   |