детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art

ЈА И ТИ

У четири зида ноћас још само ватра тихо гори. Хладно је сновима  јер усамљни путују. Неком. Негдје. Живот нас обмањује и заноси, опија и тријезни, пали и гаси пламен надања. Као у вртлогу без циља и видљива смисла покушаваш пронаћи излаз за ново страдање.

Кажем ја: „Нису увијек у праву они што тврде да је живот саткан од лијепих прича.“

Кажеш ти: „Вјера је створила моћ, нада је створила смисао, љубав је створила почетак и крај између моћи и смисла.“

Зачудо, како год да узмеш и са које год стране да окренеш суштина је иста, пролазност је једино свима доступна. Нестане, пресуши тај низ година, угаси се догоријели удисај.

На истоку сунце започиње нови круг. Запад га вјерно чека да угаси жар. Моја мисао неочекивано путује од почетка до краја као казна пред изрицање пресуде.

„Шта желиш“ питам те озбиљна лица, са осмијехом у покушају.

„Не желим ништа и не очекујем ништа, а сви се чуде зашто се не жалим када ми је тешко.  А ја се чудим њима колико не умију да поднесу и понесу на својим образима.“

„У свим мојим жељама живиш ти“ понављаш, јер упорност је учитељица понављања.

„Моје жеље су се отргле и побјегле неком другом, зато их више не изговарам“ гледам те и ћутим.

Сањао сам ноћас мирно небо, без таласа грмљавине, без опсаде звијезда. Душа је била слободна док сам читао молитву за спокој рањеног срца. Био сам беспомоћан у вртлогу свијетлости која ми је замагљивала путеве ка рају. Све више  сјене су бивале веће, а сунце мање. Нијемо гледам и опраштам.

„Јеси ли заборавио“ прекинула је узалудни сан.

„Био сам  осуђен. Робијао сам себи, теби, сваком ко је од мене узео онолико колико му је требало. Сада када су ме раскомадали нисам потребан никоме. Гледају ме гадљиво, са презиром у очима, не знајући да и такав имам пуно више да дам него они што имају, а у ствари су празнији од мене.“

Застала је на тренутак, пролазећи прстима кроз косу као киша кроз облак.

„Да ли да кажем збогом или само мислим да ћу рећи? Док звук замире, као душа пред небеско путовање, биће још снених погледа и усамљених очију.“

„О чему размишљаш“ упитао је.

„Превише разговора водим са мојим можданим вијугама, превише ничега доноси премало свега“ рекла је и затворила пролаз ка себи.

Опет ти кажем: „Неки се људи срећу и губе само једном у животу.“

Изгледа да си ти био сретник, рекла је и наставила: „Кад сам хтјела да причам није имао ко да ме слуша. Сада када други желе да причају ја не желим да их слушам. И ћутим. Колико год да ме мучи не могу ријечи више да проговорим.“

Као и увијек болило ме на истом мјесту. Нисам била изненађена сазнањем да никог није брига да ли ћеш сутра очи отворити. Људи су такви, жале те кад немаш, куну те кад имаш. Највише се радују туђој невољи, само не знам како нису свијесни да невоља није створена само за једног човијека.

Сабласна тишина и звијери у свом походу. То је све што је остало пред ново свитање. Ја и ти као небо и земља, као двије паралеле без заједничке тачке макар и за спотицање. Како живјети без љубави, а како са сном о њој.

Окренула сам леђа и отишла. Иза мене  је остало све што је било и  што је могло бити.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: