детаљ слике: КРК Арт дизајн

Опет је била дуга ноћ

Опет је била дуга ноћ.

Киша ће и нема извесније мисли.

Неподношљиво дуго

време се мењало.

Као и очекивани бодежи

неких пријатеља спремних за замах

и лишени последњих

трагова људскости.

Знаш ли како боли

немогућност проналажења

једне једине речи о лепоти?

Једине што је осећа нерв

који у глави пулсира.

Волела бих да ово писање замре

али како објаснити

фантастичну апсурдност

неизговорених речи што лек су,

док небо се спуштало

пред сумрак?

Ипак је то "зар" било "зар и ти?"

Не знам да ли је то

утицај времена

али у немој соби

говорим шапатом

да ми се мисли зброје.

Помисао да неки догађаји

престају једном занавек

да се догађају

испразнили су моју таштину.

Негде пред зору,

птице су замукле.

Кренула је битка и

какофонија живота.

Радовање

У великом радовању

због праћења

стопа ми траг

Због осета

што на липе миришу

док чују тихи глас

Твоје око

постаје моје

коме једино верујем

Твоме срцу

верујем као своме

и мање се мучим сумњама

Оно постаје моје док

Видим простор

Унуташњост

Велелепне Цркве

Што душом наслућујем

И знам твоју улогу

у дешавању

Да си на путу

којим идем

Због Његове воље

а свог избора.

Твоје дрво

Све време тражим твоје дрво

Желим да му се приближим

Да га оберучке загрлим

Не би ли у празнини

овога света

Што све немилице прогања

Осетила изборану кору блискости

Способност да поднесем жртву

Због тебе и за тебе

Нова је и непоновљива

И све више и више

одјек је звукова и њежних тонова.

И више него изгледом и

својом лепотом

више од свега

желим да задржим у себи

Дете

оно дете

које те гледа и гласно дозива!

И Пева Ти

милошћу човечијом

Људску Песму

Дете сам

које јеком звукова и

призором топлине

грли дрво што

горостасним крошњама

ум нам је надкрилило.

Све нас

Помахнитале и ратоборне

Нас ицрпљене

Нас попуцале и сломљене

Али, загрљајем дрвета

погледом високо

ка небу, ми смо укорењени и

обожењем

бескрајне слободе - спојени.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: