детаљ слике: КРК Арт дизајн

ФАТКА

Пролазиле су године, пролазила је и Варош испод планине сједињујући се са ријеком. Дјеца оне већ одрасле дјеце трче стрмом калдрмом дозивајући све несташлуке одрастања.

На вулкану живота плануле би љубави попут бљеска сунца на љетној роси и са првим сутоном се гасиле не тражећи вјечност у вјечности постојања. Само су јорговани у Рахимовом дворишту пркосили времену. Прекрили су рушевине куће, сакрили све трагове смрти сјеном свог плаветнила лијечили ране које не зарастају. Мирис им је био најинтезивнији у вријеме заласка сунца, оно вријеме кад је Рахим долазио да ме још једном види  у дану.

Ех тај ашик, колико нисмо свјесни пролазности живота и колико смо робови сопствених ограничења. Обичаја који су се преносили са кољена на кољено и тако неписани кројили судбине свих живих и мртвих. Осјећањима, сукобу душе и срца, патње која оседла живот па не попушта, постаје тежа и дубља и тако до самог краја.

Тихо у миру напустила нас је Фатка као да се уморила у борби са својом болести, заспала је једног поподнева и отишла пред бога. Позвала ме је тог јутра у собу хтјела је да ми каже све оно што јој је на души, али је у том прекину Самедова слика на столу. Годинама о њему се ништа не зна, причало се да је код оца негдје у Турској. Мој брат по млијеку, чини ми се да би ми било лакше да је овдје у Вароши. Из дрвене шкриње обложене бакром покојница извади прстен са рубином.

-Ово је за тебе, преносио се са генерације на генерацију са унутрашње стране прстена арапским словима изгравирано је име племена којем припадам. Нисам имала пород са Мустафом, остао је вијеран твојој мајци. Дао ми је кров над главом, поштовање, никад ме преко није погледао, Самеду је дао име, али у његовом срцу није било мјеста за мене.

Неки људи су створени за више од љубави и њихова мисија мора бити испуњена, кад им душе препознају љубав унивезум им даје благослов јер они тако расту. Патња коју носе је света и другачија, у истој сазријевају али не могу престати да воле то једно биће које је као гивикт свезан за њихова стопала. Немају физички контакт, не виде се ,не чују, али се осјећају душом.

-Мајка Фатка, биће времена за ове бесједе да ми попијемо по једну шољу чаја, оног од липе из мог дворишта. Била је испуњена неком сјетом, чежњом за временом које је прошло.

-Са мало меда, ти приставиа ја ћу да легнем на сећију.

Тако су је однијели на броду живота у небеске равнице без мора, можда на тим пољима нема патње и туге, можда се тамо жење само срећа. Сахранили смо је у мезарју код џамије, баш онако како је живјела, тихо у миру.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: