детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОБАЛА

Ви, који одлучујете о нечијем животу,
О слободи, о ропству - или о смрти;
Због којих је човјек у вулканском гротлу
Баш ви - због којих се Сунце рађа и врти.

Оставите ми једну обалу ријеке,
Један плићак на неком потоку,
Можда дио неке плаже далеке,
Нешто чим ћу пијесак испрати у оку.

Негдје гдје се пише у неким књигама
Запишите ако сте људска бића,
Ако вас није преузела тама,
Урежите: ово је молба једног слабића!

И није важно гдје ћу ја тад бити
Да ли је тамо хлад борова или секвоја
Важно је да ће једно дијете ту сањати:
Ово је моја обала и само је - моја!

У ВРТЛОГУ

У мраку и нестајању,
Ми се спасавамо препознајући се
По ожиљцима.
Тражимо и налазимо
Никад угаслу искру честитости
У очима;
Никад изгубљени осмијех
На лицима;
Тражимо свијећом оне што се
зову - Људима!

Човјек је данас избезумљен трагедијом,
Обесправљен и поробљен -
Удобношћу и трбухом.
Егзистенција испред духа,
Док нас своме ушћу носи мутна и плаха,
Свјетска ријека,
Ускликнем од среће кад нађем
Души лијека -
Кад у вртлогу људских дубина
Сретнем - Човјека!

НЕКА БУДЕ НИШТА

Дуго сам жалио

Злехуду судбину борова,

И то што тешко могу опстати,

И то што скоро никако

Не могу порасти – међу буквама!

Но, када бор порасте,

Када му човјек уклони с пута

Све остале младице и друго шибље,

Када посијече сва велика стабла;

Испод бора не остаје – ништа!

Бор својим иглицама

Убија све испод и око себе,

И што је већи то је све отровнији,

Али бор не може схватити

Да га је човјек направио – великим!

Међутим, када би бор имао разум

Када би могао разумјети

Да је много већи од других стабала;

Схватио би да само упоређен с њима

Он може бити велики;

Иначе, само је усамљеник на – голети!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: