|
|
|
 | Мирослава Милошевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НОВИ БРАТ
Праве моји нови спрат,
кажу, родиће се брат.
Нико не зна то да спречи.
остао сам ја без речи.
Зар ћу сада све да делим?
Мојима сад тужно велим.
Навико сам да сам сам,
увек вољен, насмејан.
Зар ће сада неки бата
мом татици рећи „тата“,
Ил' да буде већа драма,
моју маму звати „мама“.
Расплаках се, зовнух тату.
Врати назад малог бату.
Играчке ће да ми краде,
јер то баш све бебе раде.
Ја не желим да вас делим,
јер вас волим срцем целим.
Јер кад дође тај дошљак,
живот ће ми бити бљак.
Досад све је било моје,
и права милина то је.
И ваљда се и ја питам,
за тај породични ритам.
Мени нико није реко,
да ће доћи мали беко,
и да ову причу скратим,
желим сместа да га вратим!
Ал’ ту тата мало стаде,
па ми битан савет даде:
,,Нема нигде већег злата,
када имаш малог брата.
Јер када се беба роди,
бата је за руку води,
и учи је својим знањем,
помаже јој са играњем.
Заштитник је увек бата,
кад код куће није тата.
Када маме нема, храни,
када тате нема, брани!
ДОБРО СЕ ДОБРИМ ВРАЋА
Сретох јутрос једну баку,
ходала је тешко сама,
носила је неку штаку,
помогла јој моја мама.
Драга мама, реци мени,
зашто водиш милу баку?
Шта је било овој жени,
зашто она носи штаку?
Драго дете, мораш знати,
помно прати моје речи.
Ако умеш љубав дати,
љубав уме да излечи.
Живот није бајка само
и суров је врло често,
али ако љубав дамо,
свет ће бити боље место!
Доброта је јако важна
и то мораш добро знати,
и све док си млада, снажна,
свако добро добрим врати!
ЖАБА
Жалила се жаба сови
да јој треба локвањ нови.
Поцепан је, јако стар,
нови хтела би на дар.
Прљава јој је и бара,
и хаљина ружна, стара,
и хтела би она крила,
да полети све до Нила.
Инсекте сам многе јела,
чак и које нисам хтела,
само да ми крила дају,
јер да лете они знају.
Сова се ту зачас створи,
па јој мудро проговори:
„Немој јести разне бубе,
јер узалуд квариш зубе.
Јер ниједна буба мила,
теби неће дати крила.
Жабе не знају да лете,
па то зна и мало дете.
Боље ти је да ту скачеш,
уместо што горко плачеш.
има много горих стања,
од старога твог локвања.
Замисли да чује рода,
да ти се не свиђа вода,
појела би тебе сласно,
повика јој сова гласно!
Жаба спусти своју главу
у зелену, густу траву,
„Немој, сово, добра бићу,
локвањ стари поправићу“.
Очистићу чак и бару,
преварићу роду стару,
кад већ немам лепа крила,
да полетим све до Нила!
|
