детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art

Носталгија

То је претешка и премудра ријеч за мене.

Чуо сам неке људе да причају

о тој Носталгији.

Нисам могао све најбоље разабрати

о чему се ради.

Има тих ријечи којима не знам значење.

Некад бих их и употријебио

ал´ све се плашим, погријешићу,

па тражим замјену

у нади да ћу на тај начин

љепше исказати своја осјећања.

Ето, зауставих се код те носталгије,

и не знам, не знам тачно

је л’ то нека чежња

ил’ је то бол за нечим,

не знам,  да л’ је то јад ил´ мука?

Све помишљам да л´ се ради о некој љубави?

Ако је љубав, не би требала тако да боли,

ал’ пјесници су још у давна времена рекли

да и  љубав наноси боли

и то некоме и понајвећу

…а´ ко ће га знати?

Можда људи и љубав зову другачије

ал’ ја ту ријеч вјероватно не разумијем.

Код мене љубав значи светињу,

па ако је  та носталгија у  блиском роду са љубављу

 и њу бих наслонио крај своје љубави.

Нема друге,

рецимо да је тако,

мада, не вјерујем.

Е сад, има та чежња.

Чежња?... Неко чезне...

Има, чуо сам у мом селу

да су људи говорили

да  ´тица кад се затвори

да она чезне,

кад се метне у кавез,

да та ´тица чезне за слободом.

Па… вјероватно, ако у тој носталгији има чежње,

ко зна,

не бих рекао да чезнем за слободом…

Бога ми слободан сам

али некако, као да ми је тијесно у мени самоме,

па бих мало изашао из себе,

из себе бих излазио, хеј…

Можда је то та чежња,

па, ако је носталгија дио те моје чежње,

нека је!

Нека је ту, нека се наслони,

ту, поред мене или у мени.

Кажу мука,

а да ли ми је?

Хм, ко данас нема муку,

од кад је свијета и вијека

мислим да је и мука.

Али знам да је мука

доста и тешка

и ружна

невољна …

Зар и то има у носталгији,

у тој чудноватој, мудрој, тешкој ријечи

зар и у њој,

зар и у њој муке има?

Па не би то човјек повјеровао.

Ако су стари мудраци слагали ту ријеч

па од куд им да муку ту ставе.

А мени,

мени некад дође мука,

нешто ме притисне одоздо,

са доње стране срца

па гони, гони горе према грлу

а грло се стеже, не пропушта,

стеже, стеже

а та мука притиска,

ни сам човјек не зна шта је,

ја је муком зовем,

па онда  од тог великог стезања

к´о да је потиснем натраг

негдје у њезино игралиште,

негдје гдје само мука зна обитавати.

Тамо је гурнем

и онда засузим,

хм, борим се да не кану

јер ме страх, да залијевам муку,

па ће још већа да расте.

Не знам шта је то,

ал´ ако је и то носталгија,

плаче ми се.

Ружна ријечи, ко ли те измисли !?

Не вјерујем да му је теже било од мене,

Ооо… зар си се ти настанила у мени,

ти црна жено, злослутнице!

Има ли која да се зове Носталгија,

да јој одмах то име промијенимо.

Зар и вапај,

зар и вапај на врху њених вјетрова постоји?

Не могу да вјерујем.

Та мудра,

та тешка ријеч

ко ли је измисли?

Ал’ ако је,

нека је,

нека се прислони ту крај мене,

нека чучи

и нека чека

заједно са мном.

У чекању све прође.

Вријеме мине.

Вријеме мине.

Вријеме… мине.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: