О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


НАЈДРАЖЕ КРАЉИЦЕ ДЕТИЊСТВА

Верица Тадић
детаљ слике: КРК Арт дизајн
 

 

НАЈДРАЖЕ КРАЉИЦЕ ДЕТИЊСТВА

Ана Дудаш: „Из дневника једне мравице“ (приче и песме за децу)


 
                                                Који има добра друга,
                                               не боји се очајања
                                               подељена туга
                                               упола је мања;
                                               подељена срећа
                                               два пута је већа.
                                                           Јован Јовановић Змај
 


Верица Тадић


Ана Дудаш1 ће, као и сваки пут досада, новом књигом обрадовати малишане и све оне који су и у зрелим годинама живота сачували разиграну и маштовиту природу, и све оно што  чаробни свет детињства обогаћује на хиљаду  начина. Као што је то чинила и у претходним књигама,  ауторка вешто, надахнуто и маштовито, уплиће приповедачке нити у ткиво  нових прича. Велико искуство ове списатељице, која је написала преко педесеткњига, из разних жанрова, и бројне домаће и међународне награде, гарант су вредности њене литературе.
             Жанровска разноликост и у стваралаштву за децу (романи, приче, поезија и друго) важан су предуслов за сваки нови стваралачки изазов и подухват. А то се лако препознаје по истанчаним, хармонизованим, јасним и убедљиво дочараним везама између стварних и надреалних догађаја. У  приповедачком језгру та два космоса: свакодневни и метафизички дишу истим плућима. И срца им куцају у истом ритму.
            "Из дневника једне Мравице", 2  сазнаћемо како се негује другарство, али и то, које тајне Стишким дечацима и девојчицама откривају виртуелни јунаци. Дешавају се и незамислива чуда, као што је, на пример, оно када се Петар Пан заљуби у плавооку Љубицу и усели се у  њене очи.  Имајући у виду да је лајтмотив свих Аниних књига за децу ЉУБАВ, која изнедрава непојмљива чуда, сасвим је очекивано да ће, ово најплеменитије осећање,  главним јунацима и јунакињама, који крећу у нове авантуре,  бити путоказ до најузвишенијег хоризонта. А симбол најузвишенијег хоризонта су звезде. 
            Само онај ко у себи негује врлину и чини добра дела може дотаћи звездани сјај и бити светлоказ другом. Пред њим се отварају врата тајни и за њега су чуда могућа. Зато Петар Пан, када проспе звезде по плаветнилу Љубичиних очију може да их претвори у небески свод.  И од тог тренутка он ће бити њен анђео чувар.Поука коју деца могу да извуку из приче „Петар Пан у Табачкој чаршији“ , али и из других прича, је да се добра дела не чине због користи, него због заједничке радости.
            У причи „Снешко који намигује“ , Снешко кога су деца са радошћу и уживањем правила, оживљава. Диже се у небо и спушта на земљу. Чак може и да говори. И ове персонификације истичу значај и снагу најлепших и најплеменитијих осећања. Ако се неко и нешто воли, довољно искрено и снажно, може променити и своју природу и постати оно што у  сновима желимо да буде. У некој другој причи („Змај од Стишке равнице“) љубав ће бити инспирација за песму и препознавање кроз одуховљене делове бића.
            Вештина Аниног приповедања је врло сугестивна, убедљива и живописна. Потпуно природно доживљавамо ликове и појаве из астралних визија, као да су стварни. А чуда о којима пише, описана су  лепршавим и појмовно поједностављеним језиком,  али  на врло импресиван начин, тако да  реченице, попут бистре, тихе воде лагано и питомо клизе у свест малишана.      А ако томе додамо и чињеницу  да су ликови девојчица и дечака из Стишке равнице, деца коју списатељица одлично познаје, који су јој непресушна инспирација и којима је она исто то, онда њено приповедање још више добија на убедљивости.   Зато се у ликовима тих дечака и девојчица, врло лако, препознају сва друга деца, у њима виде део себе. Провести цео живот у свету детињства и пратити одрастање деце из најближег окружења, значи и одлично познавати дечју психологију.
            Оно што Дудашева најупечатљивије и најаутентичније дочарава у причама је ИГРА. Да би се створила игра потребно је много више од писања и познавања дечје психологије. Потребно је бити сам игра. И из те игре изнедравати светове. Зато и поуке нису строго дидактичке, одраз су  саветодавне благости која више учи од било које дисциплине. Игра је развијена у више праваца. Као безазлена дечја раздраганост и препуштање спонтаном испољавању осећања. Алегоријске представе су, други ниво игре.  Ту се сусрећемо са невероватним обртима, који на посебан начин осмишљавају игру. Отуда и није необично што су мачка и миш променили улоге. Свакако је сваком детету интересантна и забавна та слика измењене стварности, у којој мачка бежи од миша. Да би нарација била занимљивија и више налик чуду, неопходно је стварати такве инверзије и обрте, тако да они опет постају саставни део игре и разбибриге. Персонификована у говорно биће мачка чак и савете дели. А за виле већ знамо шта све могу. Овог пута су имале лак задатак да спасу уплашено лане које гоне немилосрдни ловци. Патуљак Спаско има тежи задатак: да од разбеснелог пса спаси промрзлог дечака и умилостиви пса магијом, само њему знаном.  И ту се његова улога не завршава. На сцену ступа Спасков оркестар, уз који ће заплесати звезде на небу, а на  Земљи ће  се сво дрвеће њихати у ритму валцера: „На лепом плавом Дунаву“. 
            Кичму целе књиге чини религиозни занос и Богоозарено биће  које захваљујући вери и религиозној обзнани и просветљењу спознаје животне истине, при чему су најважнија начела моралности, истине, доброљубља и добродушности, која отварају врата свему оном најлепшем и најпозитивнијем. И овог пута ауторка је приредила изненађење својим јунацима и јунакињама. Даривала их је, сваког појединачно, песмом-посветницом.    А ту је и Мравица Мина. Упућује похвале свим добрим и вредним мравима, који су оправдали њено поверење. Саветује их како да васпитавају своје потомке.  На тој лекцији учиће и деца како да препознају све оно што је лепо и вредно.  И како да уз игру и забаву стичу и радне навике. Уз родитељске савете, то је још један веома важан сегмент васпитања. Ту улогу баш и има књига : „Из  дневника једне Мравице“.
              И оно што сам написала у рецензији, Сафирни континент, (Ана Дудаш и Дамјанка Чизмић3: „Књига која се смеје“,  збирка песама за децу, Српска књига, Рума, 2004) поновила бих и сада:
            На (...) зимзелени континент детињства требало би чешће да се враћају и они који су се са њега отиснули у свет одраслих људи, да би освежили сиве и избледеле аквареле свакодневице хлорофилом зелених тренутака. Али не само због тога. Требало би да и ми сами тај свет стално испуњавамо новим садржајима и учинимо га лепим за оне који у њему одрастају.
            А игра и радост  да буду и остану  најдраже краљице свих детињстава.
_______
1.Ана Дудаш је рођена у Ковачици (1936). Живи у Малом Црнићу, у коме је провела највећи део живота. Објавила  је преко 50. књига, поезије и прозе, разноврсних жанрова. Када су у питању песничке књиге, опус се креће од лирских,  световних, хаику поезије до поезије за децу. Поред есејистичких књига и других прозних дела, ту су и приче и романи за децу. Активно се бави и превођењем, са словачког и белоруског језика. Добитник  је бројних признања и награда. Ту, свакако, треба издвојити Златну значку Културно просветне заједнице Србије за свестрани културни допринос у књижевности, награду „Илија Милосављевић -  Коларац“, у Коларима, за превод антологија словачких писаца, затим награду „Србољуб Митић“, за збирку поезије „Страсна недеља“, као награду „Свети Сава“ за хаику поезију, у Параћину. Песме су јој превођене на италијански, немачки, шпански, руски, индијски и многе друге језике.
2. Ана Дудаш: „Из дневника једне Мравице“, (приче за децу), Библиотека „Србољуб Митић“, Мало Црниће,  2017.
3. Дамјанка Чизмић (1936-2013), једна је од свестранијих уметничких фигура, из стишког краја. Највећи део живота провела је у Немачкој. Поред књижевног стваралаштва, позната је и по сликама на свили, на којој је исписала и стихове Десанке Максимовић, Ане Дудаш и још неких песника. У Сремској Митровици одржавају се дани „Липе Беркасова“, посвећене  Дамјанки Чизмић.




 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"