|
|
НАЈДРАЖЕ КРАЉИЦЕ ДЕТИЊСТВА | Верица Тадић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НАЈДРАЖЕ КРАЉИЦЕ ДЕТИЊСТВААна Дудаш: „Из дневника једне мравице“ (приче и песме за децу)
Који има добра друга, не боји се очајања подељена туга упола је мања; подељена срећа два пута је већа. Јован Јовановић Змај
Верица Тадић
Ана Дудаш1 ће, као и сваки пут досада, новом књигом обрадовати малишане и све оне који су и у зрелим годинама живота сачували разиграну и маштовиту природу, и све оно што чаробни свет детињства обогаћује на хиљаду начина. Као што је то чинила и у претходним књигама, ауторка вешто, надахнуто и маштовито, уплиће приповедачке нити у ткиво нових прича. Велико искуство ове списатељице, која је написала преко педесеткњига, из разних жанрова, и бројне домаће и међународне награде, гарант су вредности њене литературе. Жанровска разноликост и у стваралаштву за децу (романи, приче, поезија и друго) важан су предуслов за сваки нови стваралачки изазов и подухват. А то се лако препознаје по истанчаним, хармонизованим, јасним и убедљиво дочараним везама између стварних и надреалних догађаја. У приповедачком језгру та два космоса: свакодневни и метафизички дишу истим плућима. И срца им куцају у истом ритму. "Из дневника једне Мравице", 2 сазнаћемо како се негује другарство, али и то, које тајне Стишким дечацима и девојчицама откривају виртуелни јунаци. Дешавају се и незамислива чуда, као што је, на пример, оно када се Петар Пан заљуби у плавооку Љубицу и усели се у њене очи. Имајући у виду да је лајтмотив свих Аниних књига за децу ЉУБАВ, која изнедрава непојмљива чуда, сасвим је очекивано да ће, ово најплеменитије осећање, главним јунацима и јунакињама, који крећу у нове авантуре, бити путоказ до најузвишенијег хоризонта. А симбол најузвишенијег хоризонта су звезде. Само онај ко у себи негује врлину и чини добра дела може дотаћи звездани сјај и бити светлоказ другом. Пред њим се отварају врата тајни и за њега су чуда могућа. Зато Петар Пан, када проспе звезде по плаветнилу Љубичиних очију може да их претвори у небески свод. И од тог тренутка он ће бити њен анђео чувар.Поука коју деца могу да извуку из приче „Петар Пан у Табачкој чаршији“ , али и из других прича, је да се добра дела не чине због користи, него због заједничке радости. У причи „Снешко који намигује“ , Снешко кога су деца са радошћу и уживањем правила, оживљава. Диже се у небо и спушта на земљу. Чак може и да говори. И ове персонификације истичу значај и снагу најлепших и најплеменитијих осећања. Ако се неко и нешто воли, довољно искрено и снажно, може променити и своју природу и постати оно што у сновима желимо да буде. У некој другој причи („Змај од Стишке равнице“) љубав ће бити инспирација за песму и препознавање кроз одуховљене делове бића. Вештина Аниног приповедања је врло сугестивна, убедљива и живописна. Потпуно природно доживљавамо ликове и појаве из астралних визија, као да су стварни. А чуда о којима пише, описана су лепршавим и појмовно поједностављеним језиком, али на врло импресиван начин, тако да реченице, попут бистре, тихе воде лагано и питомо клизе у свест малишана. А ако томе додамо и чињеницу да су ликови девојчица и дечака из Стишке равнице, деца коју списатељица одлично познаје, који су јој непресушна инспирација и којима је она исто то, онда њено приповедање још више добија на убедљивости. Зато се у ликовима тих дечака и девојчица, врло лако, препознају сва друга деца, у њима виде део себе. Провести цео живот у свету детињства и пратити одрастање деце из најближег окружења, значи и одлично познавати дечју психологију. Оно што Дудашева најупечатљивије и најаутентичније дочарава у причама је ИГРА. Да би се створила игра потребно је много више од писања и познавања дечје психологије. Потребно је бити сам игра. И из те игре изнедравати светове. Зато и поуке нису строго дидактичке, одраз су саветодавне благости која више учи од било које дисциплине. Игра је развијена у више праваца. Као безазлена дечја раздраганост и препуштање спонтаном испољавању осећања. Алегоријске представе су, други ниво игре. Ту се сусрећемо са невероватним обртима, који на посебан начин осмишљавају игру. Отуда и није необично што су мачка и миш променили улоге. Свакако је сваком детету интересантна и забавна та слика измењене стварности, у којој мачка бежи од миша. Да би нарација била занимљивија и више налик чуду, неопходно је стварати такве инверзије и обрте, тако да они опет постају саставни део игре и разбибриге. Персонификована у говорно биће мачка чак и савете дели. А за виле већ знамо шта све могу. Овог пута су имале лак задатак да спасу уплашено лане које гоне немилосрдни ловци. Патуљак Спаско има тежи задатак: да од разбеснелог пса спаси промрзлог дечака и умилостиви пса магијом, само њему знаном. И ту се његова улога не завршава. На сцену ступа Спасков оркестар, уз који ће заплесати звезде на небу, а на Земљи ће се сво дрвеће њихати у ритму валцера: „На лепом плавом Дунаву“. Кичму целе књиге чини религиозни занос и Богоозарено биће које захваљујући вери и религиозној обзнани и просветљењу спознаје животне истине, при чему су најважнија начела моралности, истине, доброљубља и добродушности, која отварају врата свему оном најлепшем и најпозитивнијем. И овог пута ауторка је приредила изненађење својим јунацима и јунакињама. Даривала их је, сваког појединачно, песмом-посветницом. А ту је и Мравица Мина. Упућује похвале свим добрим и вредним мравима, који су оправдали њено поверење. Саветује их како да васпитавају своје потомке. На тој лекцији учиће и деца како да препознају све оно што је лепо и вредно. И како да уз игру и забаву стичу и радне навике. Уз родитељске савете, то је још један веома важан сегмент васпитања. Ту улогу баш и има књига : „Из дневника једне Мравице“. И оно што сам написала у рецензији, Сафирни континент, (Ана Дудаш и Дамјанка Чизмић3: „Књига која се смеје“, збирка песама за децу, Српска књига, Рума, 2004) поновила бих и сада: На (...) зимзелени континент детињства требало би чешће да се враћају и они који су се са њега отиснули у свет одраслих људи, да би освежили сиве и избледеле аквареле свакодневице хлорофилом зелених тренутака. Али не само због тога. Требало би да и ми сами тај свет стално испуњавамо новим садржајима и учинимо га лепим за оне који у њему одрастају. А игра и радост да буду и остану најдраже краљице свих детињстава._______1.Ана Дудаш је рођена у Ковачици (1936). Живи у Малом Црнићу, у коме је провела највећи део живота. Објавила је преко 50. књига, поезије и прозе, разноврсних жанрова. Када су у питању песничке књиге, опус се креће од лирских, световних, хаику поезије до поезије за децу. Поред есејистичких књига и других прозних дела, ту су и приче и романи за децу. Активно се бави и превођењем, са словачког и белоруског језика. Добитник је бројних признања и награда. Ту, свакако, треба издвојити Златну значку Културно просветне заједнице Србије за свестрани културни допринос у књижевности, награду „Илија Милосављевић - Коларац“, у Коларима, за превод антологија словачких писаца, затим награду „Србољуб Митић“, за збирку поезије „Страсна недеља“, као награду „Свети Сава“ за хаику поезију, у Параћину. Песме су јој превођене на италијански, немачки, шпански, руски, индијски и многе друге језике.2. Ана Дудаш: „Из дневника једне Мравице“, (приче за децу), Библиотека „Србољуб Митић“, Мало Црниће, 2017.3. Дамјанка Чизмић (1936-2013), једна је од свестранијих уметничких фигура, из стишког краја. Највећи део живота провела је у Немачкој. Поред књижевног стваралаштва, позната је и по сликама на свили, на којој је исписала и стихове Десанке Максимовић, Ане Дудаш и још неких песника. У Сремској Митровици одржавају се дани „Липе Беркасова“, посвећене Дамјанки Чизмић.
|