О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ПРЕВАРЕНА

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ПРЕВАРЕНА


Невоља невољу привлачи. Знала је за ту истину када је било касно. Сједећи сама под хладним зидинама непознате тврђаве Атена је сузама натапала своју глупост. Вођена емоцијама, растргнута границама, изманипулисана сопственим срцем насјела је и пристала да буде жртва.
Он, сазидан од лоповских гена, враг му је отац, висок, плав, слаткоријечив знао је шта ради. Очи издајице савршено сакривене. Анђео мрака послат директно из пакла запалио је у у само неколико потеза један живот и ко зна колико још.
Започети заједнички однос изграђен на лажима отворио је амбис. „Гдје ћемо на годишњи, питао је упорно, предлажем Египат и обилазак пирамида.“ Држао је у наручју и љубио латентно. „Да, нисмо тамо били, а и ниједан новац не може да плати заједничку срећу. Узет ћу кредит, па ћемо га отплатити јер живот је само један“ говорила је занесено Атена. Радила је од када зна за себе. Препуштена само и искључиво себи, у својој самоћи, имала је потребу да коначно повјерује некоме. Упознала га је случајно, ако случајности уопште постоје, и то преко друштвене мреже на којој је била активна и гдје је често стављала објаве својих умјетничких слика. Њена страст, њен смирај и спокој налазио се у кисту са којим је повлачила потезе инспирисана са свим оним што је окружује. А он, играо се лијепим ријечима, емоцијама, вјером и увјерењем да је пронашао сродну душу након неколико доживљених неуспјеха. Атена је газила четрдесете без наде у љубав као једином ослонцу за кога би се могла чврсто ухватити. Никада није размишљала да своје слике уновчи јер није имала праве контакте за то. Све што је посједовала је таленат и вјера да ће једном доћи и њених пет минута. У малом стану, у коме је живјела, соба је била испуњена бојама и сликама. Узела је кредит, спаковала кофер, платила авионске карте и винули су се небу под облаке. Први пут ће је Африка дочекати као госта. Први пут је нашла љубав свог живота. Први пут лети авионом без страха држећи његову руку у својој. „Кад се вратимо предложићу својим пријатељима да организујемо изложбу твојих слика. Такав дар који посједујеш свијет треба да види и да уљепшава нечије домове. Вјеруј ми, новац није битан, али је неопходан за угодан живот.“ Причао је, а она сљепо вјерујући прихватила је све његове предлоге. Пет египатских дана било је очаравајуће. Никада није вјеровала у бајке, а живјела је једну. Заштитничко наручје, поглед у коме се губила и њежност носили су је на крилима среће. Ни једна сумња, ни једна могућност за грешком није јој пролазила кроз главу. Плаћала је љубав, плаћала је судбину замагљеног погледа. При повратку у метрополу и свијетла велеграда Атена је наставила са својим свакодневним обавезама, а он се посветио њеној изложби. „Морат ћемо да платимо изнајмљени простор и послуживање, знаш све мора да буде свијетски, досљедно тебе и онога што јеси“ слушала је ријечи из телефона. Све своје новце које је имала уложила је вјерујући му и надајући се двоструко већој добити у коју је увјеравао. Након уморног дана у канцелариској гужви одмор је проналазила у своја четри зида ослушкујући откуцаје у грудима и разљевајући боје. Није била Пикасо, Ван Гогх, Микеланђело али је имала велику вољу и жељу да и њена дијела постану позната. Он јој је подигао его, учврстио онај атом вјере да може постати позната баш онако како жели.
Судбинска вечер се прикрадала са нестрпљењем на врата. Атена је заблистала у дугој смарагдној хаљини наглашавајући све своје природне атрибуте Богом дане. Дуга црна коса увијена у локне са волуменом биле су њен заштитнички знак. Чекала је овај сат, овај дан још од дјетињства када би на школским изложбама биле њене слике. Још чува оног диједа мраза нацртаног за Нову Годину, високог и широког метар са метар. Сјећа се са жалом како су јој сви помагали док му је одјело у црвено бојила. Ове ноћи са њом нико неће бити, осим погледа са неба гдје сјаје сви њени вољени. То недостајање ће је пратити цијелог живота. Сјела је у свој голф петицу и одвезла се до мјеста гдје ће коначно своје снове остварити. Ни слутила није шта је чека. Неколико пута га је звала, јер је он требао чекати пред вратима среће. Вечер тиха, звијезде са упаљеним сијалицама, у глави врела крв спремна за узбуђење. „Необично је, говори сама себи, зашто ми не одговара на позиве. Хајде Атена, немој одмах црне мисли, није лако организовати изложбу.“ Када је направила оних неколико корака до адресе догађаја затекла је само стара, оронула врата прекривена паучином. Ни трага ни гласа њему, сликама и очекиваној изложби. Око ње се окренуо цијели свијет. Звукови су постали удаљени и гласни, руке су почеле да се тресу, кољена да посустају. Схвативши да је преварена, покрадена, осрамоћена пред самом собом и Богом. Ријека суза је пробила све бране и у тренутку је била потопљена њена жеља и све оно што је била. Поновни покушај телефонирања, покушај проналажења ријешења, покушај исправљања пута на ком је настрадала били су узалудни. Све што је могла, пријавити случај полицији и надати се да ће бар они урадити оно што она није могла, ухватити ноторног лажова и преваранта, очигледно добро истренираног криминалаца и смјестити га тамо гдје му је и мјесто. Али и сама је знала да се такви никада не ухвате, да их казна људска не стигне.
Требало је смоћи снаге и прихватити живот од нуле са сазнањем да си глуп и наиван. Можда си само исувише добар и вјерујеш људима и њиховој способности да се прикажу онаквим какви нису. Надала се још неколико дана да је све ноћна мора, да је он стваран и истинит, да љубав не може бити таква превара. А онда јој је пала завјеса са очију суочена сама са собом опкољена реалношћу. „Прихвати“ говорила је. Не долази и неће доћи. Не постоји и није стваран. На тој ивици непостојања стајала је са двије могућности. Бити свој судија, изрећи пресуду и одслужити казну или тражити помиловање и наставити даље уздигнуте главе. У пустињи себе и сазнања да вријеме не може вратити натраг нити промјенити прошлост, остало је једино видљиво и стварно оно велико ништа коме не може промјенити смјер ни правац. „Збогом „ мисли и говори на глас ноћи и дану, минути и сату што је прате као вјерна сјена. „Збогом“ а звук бола се пролама кроз свијетлост у тишини односећи дио ње. „Збогом“ биће још слутњи, страдања и жеље да се учини онај корак ка бољем сутра. У неким другим стварним и безазленим очима огледат ће се њене.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"