детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРЕВАРЕНА

Невоља невољу привлачи. Знала је за ту истину када је било касно. Сједећи сама под хладним зидинама непознате тврђаве Атена је сузама натапала своју глупост. Вођена емоцијама, растргнута границама, изманипулисана сопственим срцем насјела је и пристала да буде жртва.

Он, сазидан од лоповских гена, враг му је отац, висок, плав, слаткоријечив знао је шта ради. Очи издајице савршено сакривене. Анђео мрака послат директно из пакла запалио је у у само неколико потеза један живот и ко зна колико још.

Започети заједнички однос изграђен на лажима отворио је амбис. „Гдје ћемо на годишњи, питао је упорно, предлажем Египат и обилазак пирамида.“ Држао је у наручју и љубио латентно. „Да, нисмо тамо били, а и ниједан новац не може да плати заједничку срећу. Узет ћу кредит, па ћемо га отплатити јер живот је само један“ говорила је занесено Атена. Радила је од када зна за себе. Препуштена само и искључиво себи, у својој самоћи, имала је потребу да коначно повјерује некоме. Упознала га је случајно, ако случајности уопште постоје, и то преко друштвене мреже на којој је била активна и гдје је често стављала објаве својих умјетничких слика. Њена страст, њен смирај и спокој налазио се у кисту са којим је повлачила потезе инспирисана са свим оним што је окружује. А он, играо се лијепим ријечима, емоцијама, вјером и увјерењем да је пронашао сродну душу након неколико доживљених неуспјеха. Атена је газила четрдесете без наде у љубав као једином ослонцу за кога би се могла чврсто ухватити. Никада није размишљала да своје слике уновчи јер није имала праве контакте за то. Све што је посједовала је таленат и вјера да ће једном доћи и њених пет минута. У малом стану, у коме је живјела, соба је била испуњена бојама и сликама. Узела је кредит, спаковала кофер, платила авионске карте и винули су се небу под облаке. Први пут ће је Африка дочекати као госта. Први пут је нашла љубав свог живота. Први пут лети авионом без страха држећи његову руку у својој. „Кад се вратимо предложићу својим пријатељима да организујемо изложбу твојих слика. Такав дар који посједујеш свијет треба да види и да уљепшава нечије домове. Вјеруј ми, новац није битан, али је неопходан за угодан живот.“ Причао је, а она сљепо вјерујући прихватила је све његове предлоге. Пет египатских дана било је очаравајуће. Никада није вјеровала у бајке, а живјела је једну. Заштитничко наручје, поглед у коме се губила и њежност носили су је на крилима среће. Ни једна сумња, ни једна могућност за грешком није јој пролазила кроз главу. Плаћала је љубав, плаћала је судбину замагљеног погледа. При повратку у метрополу и свијетла велеграда Атена је наставила са својим свакодневним обавезама, а он се посветио њеној изложби. „Морат ћемо да платимо изнајмљени простор и послуживање, знаш све мора да буде свијетски, досљедно тебе и онога што јеси“ слушала је ријечи из телефона. Све своје новце које је имала уложила је вјерујући му и надајући се двоструко већој добити у коју је увјеравао. Након уморног дана у канцелариској гужви одмор је проналазила у своја четри зида ослушкујући откуцаје у грудима и разљевајући боје. Није била Пикасо, Ван Гогх, Микеланђело али је имала велику вољу и жељу да и њена дијела постану позната. Он јој је подигао его, учврстио онај атом вјере да може постати позната баш онако како жели.

Судбинска вечер се прикрадала са нестрпљењем на врата. Атена је заблистала у дугој смарагдној хаљини наглашавајући све своје природне атрибуте Богом дане. Дуга црна коса увијена у локне са волуменом биле су њен заштитнички знак. Чекала је овај сат, овај дан још од дјетињства када би на школским изложбама биле њене слике. Још чува оног диједа мраза нацртаног за Нову Годину, високог и широког метар са метар. Сјећа се са жалом како су јој сви помагали док му је одјело у црвено бојила. Ове ноћи са њом нико неће бити, осим погледа са неба гдје сјаје сви њени вољени. То недостајање ће је пратити цијелог живота. Сјела је у свој голф петицу и одвезла се до мјеста гдје ће коначно своје снове остварити. Ни слутила није шта је чека. Неколико пута га је звала, јер је он требао чекати пред вратима среће. Вечер тиха, звијезде са упаљеним сијалицама, у глави врела крв спремна за узбуђење. „Необично је, говори сама себи, зашто ми не одговара на позиве. Хајде Атена, немој одмах црне мисли, није лако организовати изложбу.“ Када је направила оних неколико корака до адресе догађаја затекла је само стара, оронула врата прекривена паучином. Ни трага ни гласа њему, сликама и очекиваној изложби. Око ње се окренуо цијели свијет. Звукови су постали удаљени и гласни, руке су почеле да се тресу, кољена да посустају. Схвативши да је преварена, покрадена, осрамоћена пред самом собом и Богом. Ријека суза је пробила све бране и у тренутку је била потопљена њена жеља и све оно што је била. Поновни покушај телефонирања, покушај проналажења ријешења, покушај исправљања пута на ком је настрадала били су узалудни. Све што је могла, пријавити случај полицији и надати се да ће бар они урадити оно што она није могла, ухватити ноторног лажова и преваранта, очигледно добро истренираног криминалаца и смјестити га тамо гдје му је и мјесто. Али и сама је знала да се такви никада не ухвате, да их казна људска не стигне.

Требало је смоћи снаге и прихватити живот од нуле са сазнањем да си глуп и наиван. Можда си само исувише добар и вјерујеш људима и њиховој способности да се прикажу онаквим какви нису. Надала се још неколико дана да је све ноћна мора, да је он стваран и истинит, да љубав не може бити таква превара. А онда јој је пала завјеса са очију суочена сама са собом опкољена реалношћу. „Прихвати“ говорила је. Не долази и неће доћи. Не постоји и није стваран. На тој ивици непостојања стајала је са двије могућности. Бити свој судија, изрећи пресуду и одслужити казну или тражити помиловање и наставити даље уздигнуте главе. У пустињи себе и сазнања да вријеме не може вратити натраг нити промјенити прошлост, остало је једино видљиво и стварно оно велико ништа коме не може промјенити смјер ни правац. „Збогом „ мисли и говори на глас ноћи и дану, минути и сату што је прате као вјерна сјена. „Збогом“ а звук бола се пролама кроз свијетлост у тишини односећи дио ње. „Збогом“ биће још слутњи, страдања и жеље да се учини онај корак ка бољем сутра. У неким другим стварним и безазленим очима огледат ће се њене.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: