детаљ слике: КРК Арт дизајн

Лептир

     Хладан ветар гадно ме је ошинуо по лицу док сам се тетурајући извлачио из винског подрума у Пашићевој. Било је то моје уобичајено стање задњих месеци... хм, да се не лажемо, задњих година. Одувек сам био хедониста, уживао у пићу, јелу и женама. Нека клошарка ми се набацивала у подруму, гурајући ми позамашни деколте у фацу, али моја способност за уживање негде је нестала током година. Игнорисао сам је и истетурао напоље. Био сам блед у лицу, и повраћало ми се. Помислио сам да ће ми пријати шетња до Дунавског парка. Ту сам руту прешао милион пута - Вински подрум, трежњење на клупи у парку, кревет у студентском дому Вељко Влаховић.

   Успео сам да се докопам клупе. Било је прилично хладно, тако да није било ни заљубљених парова који би се љубили и размењивали нежности. Само на једној клупи је седела буцмаста, црнокоса девојка. Нисам могао да јој оценим старост. Била је обучена у црно, сва у неком даркерском фазону. У рукама је држала кутију, и смешила ми се. Одвратих поглед. Само ми је још то фалило - наркоманка или лудача, да ми седне у крило. Апатија и равнодушност одавно су у мени убиле сваку сексуалну жељу. Све што сам желио тог тренутка је да повратим, истресем вино из себе, и докопам се кревета.

    Девојчини прсти вешто су радили по кутији, и убрзо се поклопац подигао. Нисам ни видео шта се налазило у кутији, све док ми то нешто није слетело на раме. Схватио сам да је у питању лептир, и таман када сам хтео да га поклопим шаком, муњевито се пребацио на друго раме. Збуњен, погледах према девојци - више је није било на клупи. Одлично, помислих, сада сам почео и халуцинирати. Ускоро ми вероватно следе бели мишеви.

    Лептир је ипак био стваран. Када год би покушао да га смрвим или шчепам, пребацивао се на други део мог тела. Добро, помислих, ако си баш толико навалио, понећу те са собом у студентски дом. Можда је каква ретка врста, па бих могао зарадити и коју пару. Зацереках се. Моје лудило је озбиљно узнапредовало. Видим девојке које ишчезавају, и причам са ноћним лептирима.

    А онда осетих чудан звук- као мекани, лепршави шум крила, који долази однекуд издалека. Мој лептир се сада није мицао, али могао сам се заклети да сам чуо неки необичан звук. Поново угледах девојку на клупи - добро је, разум ми се ипак враћа. Трајало је то само секунд, све док нисам схватио да то није девојка која је држала кутију са лептиром у крилу. Погледи нам се сретоше и језа ми пође право уз кичму - те очи бих препознао таман да сам немогуће урађен. Језу брзо замени срећа. Ходао сам према њој тихо, као месечар, са  необичним лептиром на рамену.

   ,, Ана ? ’’ , једва истиснух речи са усана.

   ,, Ја сам, љубави ’’, Анин глас. Више нисам могао да говорим , речи су ми застајале у грлу. Одлучио сам да игноришем то ,, љубави ‘’ , док не схватим о чему се ту ради. Загрлио сам је, и загрљај је развејао све сумње. Њена коса је клизила низ моје прсте, њен дах ми је гријао образе, а прсти нежно прелазили по мом лицу. Добра, стара Ана. Колико смо пута одмарали овде, ја, Ана и Марија, кикотали се пијани од вина и младости. Једном смо изашли и без Марије ; носио сам пијану Ану у студентски дом, нежно је ушушкао у кревет, и не, нисам је искористио. Ипак нисам био толика свиња да преварим девојку са њеном најбољом другарицом.

  Тројац без кормилара је дуго пловио брзим водама, наизглед недодирљив, бесмртан. Све до оне кобне вожње са Раденком. Добродушни, прости, сирови... глупи Раденко. Довољно глуп да са шест попијених пива седне за волан, и Марију и Ану одведе у вечну ноћ.

   Ану сам чврсто држао у загрљају. Чињеницом да је одавно мртва, одлучио сам, бавићу се касније. Сада желим само да осетим њен дах на образу... и нешто друго. Нешто топло и слатко гурало ми се у уста, и мом алкохолисаном уму требало је времена да схвати да је то Анин језик. Када сам схватио, са задовољством сам га прихватио.

  ,, Будало’’ прошаптала је. ,,Зашто то ниси раније урадио ?’’

  ,, Марија’’ промуцах. ,,Она не би… ја не би… нисам могао…’’

   ,, Глупане.’’ нежно ме је грдила. ,,Марија и ја смо се волеле. Нисмо знале како би ти то прихватио, а нисмо желели да те изгубимо. Планирали смо да ти кажемо таман после...нисмо стигле, знаш.’’

,, Значи, живео сам корак од раја. ‘’ осетих да се почех нагло знојити. ,, Био сам несвестан да вас две… и да сам ја могао бити... Ана, пијан сам, уморан, и халуцинирам. Објасни ми- како то да си овде, и како то да си жива ?’’

,  ,Нисам жива’’ језа ми се поново поче пењати уз кичму. ,,Макар не на начин којим људи представљају живот. Дошла сам да те замолим да дођеш - још увек можемо бити заједно. Она ми је дозволила, али немамо пуно времена јер…’’

   Поново тихи звук крила, и Ана је нестала, исклизнула кроз моје прсте, разбивши ми илузије, вративши ме у сурову стварност пропалог студента и алкохоличара. Проклети лептир и даље се гнездио на мом рамену, а даркерка ме је поново гледала са клупе. Поглед јој је био мрачан и заводљив.

  ,, Зашто ме мучиш, проклета била!’’ вриснуо сам. ,,Правиш ми неке слике у глави! Пусти ме! ’’

  ,, Људи су увек тако патетични’’ насмеја се даркерка. ,, Желиш да их видиш ? Желиш да будеш са Аном и Маријом? Када дође тренутак да се куша храброст, увек вам проради кукавичлук. Следи лептира, малени, и добићеш свој рај. ‘’

    Ноћна живуљка грабила је парком према пешачком, а даркерка ми је ишла иза леђа са оним излуђујућим осмехом. Лептир се винуо право на црвено, а даркерка ми показа прстом да га пратим. Застао сам збуњен. ,, Црвено је’’ , промуцах. ‘’

   ,,‘Бро јутро, Колумбо’’, насмеја се даркерка.

  Све се десило у секунди. Поново шум крила. Шкрипа кочница, врисак људи из оближњег локала. Са чуђењем сам посматрао сопствене удове и тело, раскомадано на асфалту. Нисам се сећао ни бола, ни тренутка смрти. Је ли ово вантелесно искуство ? Схватио сам да пролазим кроз ствари, да се нека друга два обличја преплићу и стапају са мнном.

 ,, Нећу.’’ вриснуо сам гласом који више није производио тонове. ,,Нећу, преварила си ме, враћај ме назад, ово нисам ја, ово нису Ана и Марија !’’

,, Оћеш на класичан начин ? Добро, нек ти буде. Само захвали њој. Молила је, не знаш колико. Никада нећу схватити шта жене виде у вама слабићима.’’ даркерка је сипала тираду на рачун мушког рода.

  Лепет крила. Блесак светлости, пролазак кроз црвоточину. Осећам поново свој физички облик, руке, ноге, усне, руке ми поново грле Анину косу, мој језик лови њен, њени зуби заривају ми се у врат, трнци узбуђења и сласти ми пролазе кроз кожу док Анине усне купе моју крв.

  Много је времена прошло. На даркерку и лептира нисам више љут. Нисам ни нашао рај, можда пре пакао, али не жалим се. Поново сам са Маријом и Аном, и да, ако вас баш занима, уживамо у најнежнијим, најгрубљим и најраспуснијим облицима секса. Љубоморни сте ? И треба да будете. Ако желите да нас посетите, крените у сутон : осетљиви смо на сунчеву светлост, од ње нам гори кожа, па примамо само ноћне посетиоце.

  Заједно и ловимо, нас троје-дођите слободно, неће болети ништа. Мали ујед, додир њихових слатких, божанствених језика, и то је то.

И лепет танких, мрачних крила.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: