детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧИЈЕ ГРИЈЕХЕ ПЛАЋАМО

Име и презиме нам је дато прије рођења. Нисмо га тражили, добили смо га на покон као незамјенљиви дар, као печат уклесан у камено темеље. Срасло је са нама као кожа, стоји приљепљено, неодвојиво као коријен и земља. Са њим смо добили и дио небеског свода, оног кога својим зовемо.

Ноћас сањам опроштајни сан. Бјежим мислима, бјежим ријечима, тражим загрљај, а све што налазим је недостајање. Дуг је направио ко зна ко, тамо негдје, некад, неко се некоме замјерио, неко је обећао „око за око, зуб за зуб“, а јуче, данас и сутра нечије туђе гријехе плаћамо изгледа доживотно. Притиснути разним сумњама, тешким осјећањима, стидом и срамом због неславних дијела опустошили смо земљу и натопили сузама. Гдје је нестао мир и спокој, као једино добро скромних људи? Знам, нигдје не стоји записано какво дијело мораш да урадиш, али остаје запис какво си урадио. Пуно пута се ухватим како сједим и разговарам са сјећањима. Упорно их враћам, оживљавам онако као што се самртник оживљава пред одлазак, не дајући им да умру, да нестану, да престану дисати и живјети. Узалуд било. Од њих се не живи, само се ране не затварају, бескорисне су те немоћне утјехе јер оно што је било неповратно је отишло. Варка је тражити вас јер са вама се рађа незадовољство оног што сада траје, али ту варку не могу да прогнам и отјерам јер ме она разоружава и тугом брани од патње.

Тишину је пореметио хук буре. Немилосрдно шамаре удара, немајући милости пред ничијом молитвом. Опроштај за почињено дијело не може прећи праг заборава. Ко опрости он је највећи, ко заборави он је још већи. Постоји ли неки облак да нас сакрије од очију што нас гледају као да нас рањавају изнова и изнова? Све је измјењено. Труло и влажно лице и наличје познатих гласова, аветињски цвијетови су им нагризли душу, расту, зелени као трава у зимском љету, као лоша карикатура оног што је било. Погледи и предјели су се заморили од губитака, али поново скупљају снагу за још један покушај оживљвања пустоши над сивим каменом. Отишли смо са вјером да ћемо се вратити, а вратили смо се да би изнова одазили и жалили сваки пут када би свануло ново јутро у коме би рекли „до поновног сусрета“. Не знам шта би дали да никада нисмо дошли до те тачке, до те позорнице гдје смо глумци трагичне представе. Пред сваки крај аплаудирају нам сузе као вјерни гледаоци научени на понављање. Када дођу велики празници оживе угашени димњаци бар на неколико дана. Заболе уздаси, заболе пролазници окренутих леђа и смакнутих погледа као да се никада нисмо знали. Слутња појачава и окреће бројеве на сату, на календару откидаш странице и завршаваш још једну годину док ћелије старе и губе снагу. И тако све пролази, али чежња тиња у негашеној ватри спаљених тренутака прекинуте младости. Ниси одустао од покушаја да те не угризе бол за душу, упорно се суочаваш са оним што ти је и више него јасно, али прихваћање ти не иде од руке иако знаш да си негдје дубоко у себи одавно се помирио са минулим данима. Малодушно прођеш зараслим путевима, у оку заиграју кишне капи, крај шпорета огријеш тијело па онако уздахнеш и одмахнеш руком. Не вриједи ни да се питамо зашто смо ту гдје јесмо, по ком закону и ком правилнику се дијелимо на супротне стране.

Оно што је било више се не појављује. Ту болест нисмо прележали и нисмо је одболовали. Остала је у нама да се понавља док год живимо. Само Бог зна зашто непрестано нашим мислима путују сјећања. Не долази оно што је прошло и неће доћи. Не знам зашто упорно враћамо казаљке кад им је смјер једносмјеран. Немогуће је вратити се натраг. Тако живимо у том непостојању стварајући нова сјећања, а жалимо за старим. Са тим сазнањем остаје све да траје, као једино што имамо, а то једино смо одавно сахранили.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: