детаљ слике: КРК Арт дизајн

Анђео Салатил

Само се чуо болни вапај моје душе који се пролијевао планинском шумом слијевајући се у ријеку суза. Кап по кап крви, милиметар по милиметар коже, минут по минут живота је умирало у мом крику. Цвилиле су тог прољећа и јаглаци и висибабе, избехарале трешње, пупале јабуке, цвилили су сви кораци рођени и нерођени. Гледам га, блиста му искра у погледу као јутарња роса на сунцу. Лијево око му остало мање толико да скупља сузе које се прогутају, десна страна лица му већа, онај образ који сам пољубила ону ноћ кад је страдао у пламену. Гледа ме, ни име ми не изговара, баш као онај први пут кад смо се срели испред тезге пуне јабука. Ни једног моста да нас споји, ни једна од дугиних боја да премости овај јаз, ни једна ћуприја којом би да пређемо на ту нашу страну без почетка и краја.

- СаМоРа

Скаменила се у грлу судбина као суза кукавице на грани дрвета. Сви сати чекања, сви дани мољења остадоше неречени. Мој биљег испод лијеве дојке, моја неумољива суђеница, Хаџерин страх, бесане ноћи мајке, брига оца са којом је умро. Оставих нануле на стрмој калдрми, ношена вјетром отрчах оцу на гроб. Отвори се земљо да невина платим гријехе предака, наслеђена проклетства вијекова, да платим све рачуне неплаћене, да вратим све дугове невраћене. Свих 7777 дана чекања потонулих у једној жељи попут брода, насуканог на стијени, који тоне. Одавно је пало иње по коси боје љешника од чекања у очима уснула магла у срцу туга нашла своје мјесто па ћути, не прича нити се моли нити куне, чека. Свих ових година вјерна му као амајлија, ноћима тама, мјесецу звјезда, сунцу зора. Сјетих се приче о анђелу коју ми је мајка испричала ноћ прије него што сам упознала Рахима.

Сваки човјек на земљи има свог анђела, невидљиво духовно биће које је поклон од Бога по рођењу. Има важну улогу да слави Бога и чува и преноси поруку човјеку. Деси се понекад кад је дијете болежљиво и слабо да анђео обуче дјететово тијело и ту остане до краја живота. Такви људи су другачији, носе свјетлост у себи, љепоту у очима, на уснама, у гласу. Све им иде од руке, прати их срећа на сваком кораку. Славе Бога, помажу другима, имају љепоту пред којом нико није равнодушан. А та љепота је љепота љубави коју носе у себи према Богу и људима.

Тако анђео са својим невидљивим крилима остане дуго на земљи. Како је преузео одговорност и душе морао је да обећа Богу да неће завољети човјека више од самог Бога. Ако би се то десило пола анђеоског крила би добио човјек који је вољен а пола би остало анђелу који више не би могао да лети. Таква веза између ове двије душе би ишла до самог савршенства али човјек није анђео и сваки пут када би љубио гријех снага анђела је слабила. Био би рањен човјечјом слабошћу а опет немоћан да покаже да је и сам анђео који није могао да одоли љубави. Човјек је могао да направи седамдестседам гријехова, седамдестседми гријех би био кобан за анђела у сутон са сунцем окончао би живот на земљи и вратио се Богу, кажу тад постаје анђео  Салатил који моли Бога за доброту свих људи. Због тога је број седам анђеоски број и све што се веже овим бројем има моћ на овом свијету. Колико је остало од тих седамдестседам гријехова Рахиме прије него што ме у сутон са сунцем покријеш?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: