детаљ слике: КРК Арт дизајн

Лавиринт

Лавиринт је замка

за мудраце

који желе побјећи

од себе самих.

Нисам имао избора,

нашао сам се

у лавиринту.

Већ ми се и ноћ

смијала напору,

постиђен,

насупрот зла

чекао сам милост

ону тиху, Божанску,

да се спусти

и изведе ме.

Указало ми се прасе,

кренуо сам за

лаганим

роктавим гласом

и ситним папком.

Круна је синула,

мјесец је изблиједио,

прасе је нестало,

сам себи трчао сам у сусрет.

Твоја дуга зимска ноћ

Има много начина да угрију нечију дугу,

зимску ноћ…

Кажу да су ноћна размишљања најватренија,

да могу сама од себе да грију,

кажу да мисао може све да спржи

ако јој се дода кап љубави која лети

изнад звијезда.

Кажу да простор убија ако мисао сама

у њему борави.

Кажу да је мисао најбржа на свијету

и да сваког трена може бити тамо

гдје пожелимо.

Тако кажу.

Ја не знам!

Волио бих да ми је мисао пријатељица,

да ме води са собом.

Био бих добар, слушао бих је.

Кад бисмо код тебе навратили,

обрадовао бих се.

Већ сам ти рекао да имаш дивне очи и

да сва миришеш на љепоту.

Опет бих ти то рекао.

Знам да се мисао не би љутила на мене,

замолила би ме да ти угријем дугу, зимску ноћ!

Додири

Кроз призму очекивања

извире жудња за укрштањем.

Попут удаљених птица,

у стремљењу ка висинама,

залутале у бескрају.

У додиру, испреплетеном

мјесечином и шапатом

усне набрекле од пожуде,

тијела заљубљена,

у прелету, преко очекивања

препланули дрхтај

ухваћен у сјећању,

пребачен, међу додире.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: