детаљ слике: КРК Арт дизајн

Песникињи

Џепови су јој пуни слика

И колача којима птице храни

остављајући за собом мрвице свечаности

док се за њом вуче гиздави шлеп

на који се обешењачки окачи враг

 прхке колаче игре

раздроби  и раздели

али остави само слад

за мало ватре ,

Страст виолине  и клавира

кроз хиљаде приватних  свемира

славећи пусти живот од недрага до немила

чувајући тек за њега бела голубија крила

Не ноћас

Немојте ми ноћас свирати

ни фанфаре, ни виолине танких жица.

Ноћас знам да ћу бити

Само напрстак

ваших незајажљивих живих меља

бићу чеп и завртањ пијан

од ваших слепих жеља

пут моје крви.

Сви ви што осећате моје дамаре,

ноћас знате да је време

 за страдалника чин.

Свирају ноћас мени на двобој мој,

штитоноша гордо стоји и опрему приноси.

Ноћас знам да пашће сви ваши идеали

стрепње,

жарке жеље и хтења.

Љубљасте ме наивно и дечје

 и веровасте и у чин презрења

 малих душевних слабости

и вољних мена,

али ја јача од мермерног камена стојим,

далеко од световног знамења.

Пет октава бола

Носим твој регистар болова

 у сваком удову свом,

када се успињем у борби, Сунце улази у моје залиске у коси,

и носи их некуда предамном хипнотички заноси...

И ја ходам за тим ветром што ми косу носи

И опет Месец од марципана

 извирује храпавом невиношћу,

и пркоси...

И каже нема никаквог смисла

у бучном таласу ноћи,

и не могу знати колико дуго стојимо овде

чекајући дан и голи и гладни

и немогуће боси...

На груди ти привијена

Ти и ја венчани смо милионима степеника и одморишта у болним душама

где чежња прерађује и руши и зида

извидишта и затоне и куле.

Пешчани спрудови мисли у самоћи

Ко топли ожиљци на души

стражаре невино,

зрно по зрно песка врело и болно бројећи

и стихијом непознате небеске буре

Теби, и опет Теби,

хеј, опет Теби незаустављиво хрле.

И ове моје мале пешчане струје,

једнога дана направиће земљопис други

урушиче куле сваког зазора без страха,

и, из темеља ти чеш подићи свој чврсти град

на басамацима светлосне и мужевне

и громке небеске олује.

Трепти звездо моја, бљештава, пребела,

немирна од жуди,

племенита,

бескрајна и лака.

Сан

Док јутро рађа Модиљанијеву црвену

и плахе као дажд засузе ми очи

хроми пуцању на голој ливади сна

Твоје су руке калеми мојих воћака

зеницама ужеженим вриском среће

смрви моје удове и плећа

стегни руком појас око струка

без даха без крика

нек са олујним ветром што ме носи

нестане мог земаљског лика.

ilij@art

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: