детаљ слике: КРК Арт дизајн

Жетва

Има година које се дају несебично, бремените, родне, повијене од плодова рада, с поносом прикаченим за себе. Отежало класје, од тежине зрна повило се земљи, огледа се на сунцу, дрхти на вјетру. Понека црвена булка стидљиво га погледом пољуби, а клас се зарумени под врелим заласком сунца.

Скупили се варошани, договарају жетву. Жене ће срповима жњети зрело жито у снопове, а мушкарци ће их везати и стављати у купове. Седам снопова у један куп да би се обожили, лакше покупили и превезли до Пољане. Ту на Пољани жетва би попримила свој значај а година показала свој род, сноп до снопа би се слагао у круг око дрвене стожине за коју су везани коњи. Дрвеним вилама сноп би се задизао од земље и претресао да би се из сваког класа издвојило зрневље. Коњи ситним галопом круже око стожине, диже се прашина измјешана са пљевом.  

Вршидба је била најзначајнији дан у години у кућама нико не би остао. Жене које су жњеле по доласку на Пољану одмарале би, преплануле од сунца чекајући ручак, заметале би причу, шалу, па и жеталачку пјесму.

 Са још неколико жена тај дан сам кухала, спремало се од јутра до мрака. Мјесиле су се пите, штрудле, гурабије, пекао се кромпир, кувао паприкаш. Ове године Рахим је испекао овна. Најбоље вино у подрумима чувало се за овај дан, док су дјеца мирисала на сок од базге, играјући се у слами. Мјештани се смију неким догодовштинама сјећајући се жетви из минулих година. Крену и пјесма а потом се жетеоци ухватише у коло и уморни и опијени од сунца и рада,шире коло и на лијеву и на десну страну.

Чија ли си Ђано море

Кад те моје усне моле.

Зором да ти љубе - њедра бијела

Чија ли си тако лијепа.

 Ноћи три  на мјесечини - чекам да ми дођеш.

Три дана будан сањам

Три живота да ми дају

Теби један оставио бих на крају.

Чија ли је крв у теби

Нит ми је мријети ни мртав живјети.

Пјева Рахим у колу, не знам да ли плаче или брише зној са лица. Исплива на површину срца она туга што је ћутала годинама. Дирнула је пјесма, зна душа ком је пјевана дрхти испод бијеле блузе загрљена Рахимовим дукатима.

-         Немој СаМоРа, немој кћери.

Спусти се ноћ на Пољану кренуше варошани својим кућама. Сретни се спустише низ калдрму остављајући мене и Рахима саме. Изведрило, мјесец тек прешао половину. Трепере звијезде на небеском покривачу, повјетарац клизи низ хаљину ,привија је уз бокове, стеже у струку.

-СаМоРа нисам знао да ме чекаш све ове године. Ко би ме још могао вољети овако унакаженог?

-Ниси знао Рахиме а како би и могао. Оне ноћи кад су те одвезли у Вакуф нико није знао ни да ли си жив ни .....сакрише облаци месец да не види врелину његових усана које су остављале траг на мом тијелу. Љубио је милиметар по милиметар узаврелог тела  за сваки дан у години које сам га чекала. Обави ме руком око струка стегну уз себе ни тама ноћи није могла стати између нас, ни дашак повјетарца, ни сјај мјесечине, ни жубор ријеке.

Мирисла је слама на живот ношен чежњом, на побједу увијену тугом, на тајну откривену небесима, на срећу показану људима.

На његовом рамену у златном кревету од сламе пробудих зору. Први зраци сунца су нам љубили поспане очи док су ми кроз снене мисли пролазили отац и мајка.

Рахима су оженили, али га нису усрећили. Мене нису удали. мене су Рахиму дали.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: