|
|
|
 | Валентина Берић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЦВИЈЕТ У КАМЕНУ
- Да, дође ми да заледим емоције, да угасим сјећања, да затворим проток мисли и прекинем ланац успомена. Да постанем камен без осјећаја, да из мене расте цвијет као варка за слабе и утјеха за недужне. - јадала се Јелисавета, најчешће сама себи или своме Кости
Небо је огријано пламеном нада пред још једним кругом пакла. Ту одмах иза кршевитог ћошка стоји чежња да удахне зрак. Први или задњи удисај.
- Који је ово дан да пуше бура?
Тај страшни звук реже јој мисли и носи гдје хоће. Гриље се тресу као невини осуђеник пред задњим чином пресуде. Негдје на тавану цвиле прашњава сјећања. Телефон не звони, жице су одавно прекинуте. Покривена и замотана патњом без имена и презимена.
- Ето тако Коста, мојим сновима путује срећа у тишини свога немира. - Јелисавета започиње причу. - Савладао ме умор па немам снаге за исправљање кривих Дрина.
- Није се још родио онај ко их је могао исправити.- Коста одговори.
Јелисавета и Коста су заједно десет година. Након свих недаћа остали су заједно, вјерни једно другом увијек и у свему. Нису могли имати дијецу, али то их није спречило да их воле. Није их обесхрабила спознаја да људи јако мало чине једни за друге, а и оно мало што ураде буде преко воље и са пола срца, успутно и површно. И као да не може никако другачије. А могло би кад не би било толико зла. Осуђени на такав свијет створили су сопствени, а овај неизбјежни су прихватили као презиме пред изговореним судбоносним, да. Љубав је одувијек била хемијски елеменат кисеоник. Потребна за први и задњи удисај и онај празни међупростор између њих временом попуњен до задњег мјеста.
- Знаш Коста ноћ брзо одмиче. Све што смо радили и радимо је неискварено без злих мисли, а други нам их остављају пред врата са надом да ће замрачити наш дом. Кунем ти се могу чути тај шум пред вратима како се бори да уђе унутра. Не отварам. Сачекам буђење јутра јер свијетлост сахрањује мрак. И теби је познат тај двобој разговора са самим собом. Да ли постати један од њих или остати досљедан себи. У неко доба ноћи, док ти мирно спаваш, пробуди ме ударац у прозор као да је вани стратиште, али не отварам, јер све ће проћи. Небо ће и даље бити плаво, звијезде ће очи држати широм отворене, биће и облака, бијелих и сивих, само неће бити нас. И питам се до када ће трајати ратови? Оклијевам пред овом слутњом, јер таква створена често ме доведе да сједим сама са собом. И онда кажем, бар ти мирно спавај.
Коста је пажљиво слушао док су му се низ образе отргле сузе. Знао је колико су јој тешке борбе вођене жељом да постане мајка. И знао је да мора да уради и немогуће да на њеном лицу засија срећа.
- Знаш Јелисавета кад се најмање надаш чуда се дешавају. Ја вјерујем у њих као болесник у изљечење. И како год да буде најважније је да се чврсто држимо за руке јер само сложне руке достижу немогуће. Јелисавета је била жена створена за љубав, невиност њене душе расала је у Кости свакодневно јер таква вјерност се ријетко налазила.
- Не постоји учињено дијело, а да једном не дође на одслужење казне. Нема тог мјеста, чак ни оног најскровитијег, а да га Божја милост не прекрије. Све што нам се догађа има свој разлог и само одабрани могу надмашити границу бола. Ноћас, у овом нашом малом куту сниват ћемо сан о жељи и молити за благослов сутрашњег буђења. -говорио је Коста, док је Јелисавету чврсто држао у загрљају.
Након непуних годину дана дјечији плач је израстао као цвијет у камену. Не вриједи убразавати оно што ће доћи у вријеме када треба да стигне на ред!
|
