О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


НЕИМАРИМА ДРЕВНИМ - СОНЕТНИ ВЕНАЦ

Обрен Ристић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


НЕИМАРИМА ДРЕВНИМ

(Сонетни венац)

 
 
1.
ако бих град зидао…
 
Ако бих град зидао дворе и куле камене
Несвакидашње насеобине на сунчевом блеску
Не онакве какве се граде сред реке на песку
Јер вечност припада светлости Песак и стене
 
Вода односи у неки други свет Књигу о томе
Старопланинску Поезију жића у саму зору
Капима росе тим мастилом светим на извору
Сричу у минулим вековима остављени што доме
 
Се кротки на фрескама мајстора сербских
Они које каткад у сну виђам јер време ово мним
Не иште обичне већ оне што погледом смерним
 
Мисли броде пре давних киша зрак у стих
Јер такви градови нове људе творе
Овде бих древне довео мајсторе
 
 
2.
овде бих древне довео мајсторе…
 
Овде бих древне довео мајсторе Оне што
Осећају пулсирање подземних вода на Тресибаби
У мом завичају и гибање на малом прсту
Десне руке Управо оне којом подупиру земљине
 
Плоче И мапу на малим раскршћима подно
Старе планине као у средишту универзума где
Бескрајна светлина у један je сунчев зрак стала
Или нит која сависина божанских паде
 
Можда копље уперено у ваздушну неку мету
Друга им рука остављена лежи на Светом
Косову У житницама небеским пребира златно
 
Класје И далеке путеве отвара Из саме дубине
Океана и ветрова северних За оне који ће доћи
Они из векова минулих заборављени
 
 
3.
оне у вековима минулим заборављене…
 
Оне у вековима минулим давно заборављене
Мајсторе древне зидаре дичне реч и слово
У саму зору дозваћемо на Свето Косово
Господе А царство твоје овде тугује Стене
 
Се узвисиле а колико је рупа на небесима
Историја наша болести и гробља векови плача
Под земљом и ледом на половима испод драча
Иза завесе од ветра и светлости у гласовима
 
Неке сам градове походио болести одболовао
И ко да сам деда свом деди овде столовао
Човек дивљине далеких путева из друге ере
 
Знајући да крај је почетак изван те сфере
Вазда су преци на истоку чували огњиште
Они који једини су вични за моје намере
 
 
4.
они који једини су вични…
 
Они који једини су вични да наслуте одјездише
Ми на лет несвикли приземљисмо путеве и избе
И у сну пловисмо морима и небесима Претакаху
Се воде са облацима Поринусмо лађе за сеобе
 
Бесмо ли гости или домаћини сред олтара
Дани краћају а ноћи изједају видело
Јесмо ли спремни ако смо они који јесмо И дело
Наше Над Косовом небо се отвара
 
Нема великих и малих народа као ни смрти
Сем преласка у честицу и златне житнице
Ако је обмана лепота ова у кљуну птице
 
Огњене Путањом сунца необичне путнике ти
Поведи Одбрави горе раздвој воде Господе
Ти који једини знаш праву меру
 
 
5.
тек да наслуте праву меру…
 
Тек да наслуте праву меру тачан угао вечни мајстори
Дедови наши вешто су бирали место дом да саграде
Четири угаона камена спрам звезда с вечери младе
Постављаху чекајући изјутра мале госте у тој гори -
 
бубе и мраве Или на истом месту у подне ко у тору
Затварали стадо и посматрали њихов миран сан
О томе писати песму у завичају Поћи нежан у гору
Чувствима подлећи у висинама радостан
 
Поезија је љубав на свим језицима! Стих уписан
На највишем камену о који се спотакох у бескрају
Сва енергија космоса која се овде у љубави слила
 
Ако се речи не грле не љубе – то овде знају -
Нема лепоте и песме Привид и обмана неког поета
Од изласка до заласка сунца тек пола је света
 
 
6.
тачку изласка и заласка сунца…
 
Тачку изласка и заласка сунца понад горњих ливада
У завичају одредило је ово густо море водена плава
Животиња која у претакању гута саму себе Спава
Село моје на истоку не поимајући суштину и тајну воде
 
Док израњају давно заборављени градови куле у строју
И света брда Расте то заветно дрво чинећи широки лук
У ком исписах сва ова слова а отац мој голорук
Од јутра до вечери скупљаше летину Поезију своју
 
Божански сонет Песма у којој и данас тихо
Путујем небесима Покуљаће сав дим из мене и магла-
Тешко бреме О Боже, какво је ово време
 
Ако ме поново родиш задој ме ведрим стихом
Као што јеси на овом камену од ког сазидах чардак
Спрам бесконачности у пени и светлини зрак по зрак
 
 
7.
бесконачност у пени зрак по зрак…
 
Бесконачност у пени зрак по зрак на камењу у висини
Песмим се овде на истоку зрим и гњијем у сонетима
Згушњавам се и распрскавам цветам по врлетима
Старе планине где сваки храст завичајни у светлини
 
Неко ће слово бити Са писаљком у руци дуж облака
Кренуће ивицом неба у благој реченици
Начиниће кључ за древну капију на слици
Кроз коју одабрани само даљинама стремећи ка
 
Тим вратима од светлости чисте на хоризонту
Моћна добију крила сва од сунчеве топлине
Ко у њој не сагори у птицу се заодене Ту
 
Отварају се небеса икона и молитва испод свођа
Огласиће се тешка звона саздана од те милине
Њима ће се само казати пут и путовођа
 
 
8.
њима ће се само казати пут и путовођа…
 
Њима ће се само казати пут и путовођа испод Свете
Горе И сазнаше постоји место из ког се путује најлепше
А капи ове течности чине густу масу у коју урањаху
Ко у светињу у нади да ће одавде са камена да узлете
 
Ако кроз ова врата чисти прођемо на којима ће нас
Дочекати Науци ако је веровати да земља је округла
И шупља Записано је негде Можда слово ил цртеж
Звук у таласима Тајна у утроби Ртња тражећи спас
 
Или у дубоким ризницама Старе планине Има ли пута
Ка висини Видим одавде ту светлост која ме као велика
Прозрачна риба у мирно подне августовско гута
 
Камо је Дис кренуо мислећи да овај плави зрак ко река
Гробница је за праведних Серба душе утопљене
И како ће те насеобине куће небеске примити укућане
 
 
9.
и како ће будуће насеобине те куће…
 
И како ће будуће насеобине те куће небеске
Ко светиње давно остављене за боље дане
Заборављена огњишта под водама ледом и стенама
Отворити тајна врата за нове укућане
 
Толико лица или обриса пролазника литија све већа
На данашњи велики празник васкресења Христовог
У цркву Светог Великомученика Георгија продиру
Први јутарњи зраци – велика радост пролећа
 
Учи стрпљењу А хтео бих да вриснем У оку
Лакоћа која ме обузима да узлетим Као цвет
Упијајући сав жар до извора на истоку
 
Жељан благих вести на часној трпези Али свет
Овај на велики логор сличи Избе ће се
небеске населити И невеста чија ће...ко у причи
 
 
10.
небеске населиће се избе…
 
Небеске населиће се избе и  невеста случајна
Тим темељима своје снове оставиће као залог
Будуће ватре на огњишту праотаца од осмеха сазданог
У високим рајским шумама засветлиће луна сјајна
 
Неимари древни отврдлих руку мајстори силни
Радоваће се градњи а зноју своме митско знамење
Подариће Дивље ветрове савладаће и космичко камење
Од ког се не види ни мали сунчев зрак умилни
 
Топлина нежна надолази са Лепенског вира У свануће
Док хитамо ка излазу гурамо се и спотичемо
Свега што смо волели и чему се радовали одричемо
 
Се Папрат и босиљак на прагу родне куће венуће
У малим гутљајима као у муљ низ урвине нестајемо
Безданим темељима похитаће невесте из завичаја
 
 
11.
безданим ће темељима…
 
Безданим ће темељима своје девичанство невесте
из завичаја дати Доћи ће тај тренутак свакако
Сусрет неодгодив Биће како је писано Онако
Као на таласима Егејског мора док се мресте
 
Душе наше и хитају ка Светој гори Можда сесве
Догоди овде у тишини  И ми ћемо само нежно поћи
Ка источним шумама сунчевим сјајем заоденути
Са древним артистима и тесарима старе храстове
 
Целиваћемо Мудрошћу дубоком у раскоши песме
увлачићемо се у чаробне годове као у праисторију
Доћи ће свакако тај тренутак овде у рајским вртовима
 
Толико је љубави са којом се нешто мора чинити Има
У дану овом превише тајни и лепе вечности у нама
Јер ће то моћи само они из векова давних неимари
 
 
12.
јер само ће они из векова неких…
 
Јер само ће они из векова неких чудесни неимари
Спознавши тајну поезије песници минули млади
Спустивши се у тишину и дубину земље Господари
Неких других рима вратити се потом Тек изненади
 
Ме силазак њихов на чаробне ливаде Старе планине
Приказаше ми се лета овог господњег кад небо гори
Испод Атоса а таласи морски радоваше се свакој зори
Кости се распрскавају у хиљаду зрака и поново једине
 
Са овим пределима Уз опојну музику даљина теку
Мисли И сазнах шта је потребно осим ове светлости
На хоризонту Ах какав је Божански миру висинама
 
А толико је бескућника и просјака у промашеном веку
Недовршене градње Чулима огрубелим испод овог свода
Како ће ветрове дивље потчинити и призвати Господа
 
 
13.
ветрове дивље потчинити…
 
Ветрове дивље потчинити и призватиу ревности
Нови зрак Подземне реке свезати на изворишту
Шпиље и понори што на светлост износе кости
Прах и пепео минулих еона насудњем попришту
 
Неће ослепети од наших погледа у мирне градове
И села Низ оранице и шуме тихе сновиђења
нису И ту стати сред бруја летњег у стиху зрења
Док ове галије царске пољима небеским плове
 
Дан и ноћ у неисцрпној срећи сјединише се
Васиона зри отворила се космичка врата
Као велики ваздушни балон или разиграна јата
 
птица селимо се у висине Свет нестаје лагано
Догађај који ништа неће одгодити у овој јари
Ни нови сунчев зрак ни сутрашњи варвари
 
 
14.
нови сунчев зрак…
 
Нови сунчев зрак ти сутрашњи варвари на
Стрмим обалама Дунава гасиће Кончи сегоре
Повест наша ка висинама Ртња Поврх свете
Пирамиде разабирам божанске зборе
 
Зачудо тај зов добродошлице мој је мајчињи
Фараону сличан уживам гостопримство тих
Стена Да сам СрбљанинЛесандро Велики
Трагом предака имао бих свет ко у шкрињи
 
Нежни стих Слово Знак језика сорабског Житије
Не не палате царске и сву красоту ове скитије
На путу за постојбину душа наша божанска
 
Из рајског врта Лире изгнана у лепоти савршенства
Неће творити туђе језике Рим и Грчку лажне пламене
Ако бих град зидао дворе и куле камене
 
 
15.
магистрале
 
Ако бих град зидао дворе и куле камене
Овде бих древне довео мајсторе
Оне у вековима минулим заборављене
Оне који једини су вични да моје намере
 
Тек  наслуте И праву меру Тачан угао
Изласка и заласка сунца и месеца спрам
Бесконачности у пени, зрак по зрак, кам
На камену. Њима ће се само казати ко
 
И како ће будуће насеобине, те куће
Небеске населити. И невеста чија ће
Безданим темељима своје девичанство дати
 
Јер само ће они, из векова давних неимари
Ветрове дивље моћи потчинити и призвати
Нови сунчев зрак. Ти сутрашњи варвари.
 




 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"