детаљ слике: КРК Арт дизајн

Други део можете прочитати ОВДЕ

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

III deo

ОД КРОЈАЧА ДО КОВАЧА

 5.

Како нам је Бора обећô,тако је све ииспало…О'ма'сутридан јавља он на пошту да ја ибáба, тог итог дана у тол'ко и тол'ко сати, будемо у Иригу.Мајстор Војкан нас чека на договор.

Кад је оно казô за Војкана да је тежак човек,ја мислијо то нека људина, кад оно…Иди у врага, кака људина! Мај-стор Војкан човечуљак. С јорганом иопанкама не може по метера прећи а да на праву 'оклицу заседне не би мученик доватијо папучу на машини.

Бáба, ко што је ред, донô балон фришке дудињаре,а мајстору се то здраво допало. О'ма'он изнô фраклиће, кобо-јаги да пробаду, ал' как'а проба…Туку један за другим…Војкан нако јефтичав чудо једно кол'ко може попити,а овај мој већ код трећег почô да заплиће језиком.

"Јел'ти рекаја мајстор Бора ко сам ишто сам?"

"Јесте мајстор Војкане,не устô одавде ако те лажем.Фали те мој шогор кô најрођенијег."

Како који фраклић истресу,све је ту мање дивана. Зажвалавиле загуле па лепо један другом реч из уста отимаду.Ја више нит'и'гледим нит'и'слушам. Не знам шта ћу од досаде па зграбијо маказе…Јебôи'он и маказе, велике ијаке, праве шнајдерске. 'Ај'баш даи'испробам. На асталу пуно 'артије па једну по једну… штриц, штриц…Не да секу,нег'само штрићкаду.

Мислим се нешто…Ви'ш ти кумрија шта значи добар алат. Оне Даницине отупиле, кад је штогод за скројити,љуцки се мученица напати, а јел'кога с њима шиша - још горе…Да когод продје шором,знаш шта би казô:

"Овди неког кољу. Упамти шта сам ти казô…"

Унô се ја тако у посô,па кô прави мајстор. Успут кô да гледим мог мајстора како се здраво обрадовô:

"Мито,син те дечији… Имаш руку за шнајдерај."

Кад 'оћеш очин…Скочи Војкан наједаред,ал' когод да си га кључалом водом полијо.

"Леле, мајке ти га набијем, шта чиниш?…Леле, исече ми шнитови…"

Зграбијо загула неки дрвени шаблон па на менека…Млати с њиме преко астала,ал' здраво овај велики па не може да ме до'вати. Ка'смо га пар пути оптрчали, ко литија око цркве кад је јака киша у'вати, уфрштуљим ја ди су врата па беж' на шор!

Е, на шору већ друга ситуација….Није забадава у мом шору по тротуара фалило,а најволијем оне трофртаљке. Зграбим једну па га чекам….

"Мамицу ти јебем, само дођи. Звекнућу те у челепенку па макар жандарми по менека долазили."

Кô да је баш тако штогод мајстор Војкан инаслутијо. Није курва ни нос на капиџику промолијо,а место њега ево ти мог бáбе. Прошô через менека кô через турског гробља.Здраво се човек увредијо,па не може од муке очима да ме гледи.

'Ајд'сад у реду…Так'а загуљена ситуација испала па да га иразумеш, ал' не може он 'нако пијан инадрндан да се сети ди је кола оставијо. 'Оћел'лево, 'оћел'десно,па напослетку седне на клупу да добро размисли. Кад је итај проблем решијо,сад га тек гадне муке спопале. Очас је кобилу иодрешијо иулар свезô,ал' са штрањкама се неда…Не може даи'навуче на колевче.

"Пусти,бáбо,ја ћу…"

Он само ћути…Прави се да ме не премети.Добро…Кад је тако,не премећујем ни ја њега….

Дебели га зној облијо.Двапут ишô да пиша, двапут седô на клупу да се кол'ко поврати,ал' дао Бог па се некако ита комендија свршила.

'Ај'сад да се попне на кола,ал' како ће се попети кад не може да утрефи потегу. Мала, јебô је онај ко је так'у направијо, па како замане ногом,тако му се измакне. Тако пар пути док се није досетијо…Ставијо ногу на руду, ослонијо се о кобилу па цупнô једаред, цупнô други пут ието га на коли'. Кад је осетијо да му дупе на сицу, напипô кајасе итерај.

Остô ја,чедо,насред шора,кô попишан. Бог те јебô, шта сад да радим? Туђе село, нит'кога знам нит'познам, а од оне загуле још опасност није прошла. Кад све сабереш, как'и понос как'а материна. Трчи,Мито,за коли'док си кадар сустићи га.

Добро је он иодмакô…Душу сам моју испустијо док сам га сустигô,па на једите јаде ускочим преко шарагља. Ту ми некако инајсигурније. Ако загула замане канџијом,не може ме до'ватити.

Ћутали тако обојица добри по сата. Њему првом дојадило,ал' ништа се још менека не обраћа.Кобили дивани…Нешто јој се,кобојаги,жали на судбину што му так'у луду доделила,а како му ова ништа не одговара,сад му нема друге па мора ис менека:

"Матер ти јебем глупаву!Кад ишчупам ову левчу,сву ћу ти је о леђи поломити.Па боље да те немам нег'да ме 'вако ждереш цела века."

Ја само ћутим….Шта да му кажем? Да сам засрô, засрô сам, а да сам и'тео тако да засерем, не би умô.Он после још малко чантрô па престô. Не видим ја отпозади,ал' казô би да је задремô.

На так'ом смо строгом о'стојању и у авлију ушли,а не може Даница дочекати ни капију љуцки да затвори…

"Шта се десило, дивани…"

"Ништа,жено, шта ће се десити.Твој син свршијо шнајдерај."

Није баш паметно тако ождераног пуно га чачкати,ал' крупна је ствар по среди па не може ова да одоле…Мора она још коју…

"Јел'Милоше, па јел'неће да га узме?"

"Неће…"

"Па што неће, јебô га отац гејачки?"

"Паметан човек…Није дужан да трпи будалу…Ја сам га направијо,ја га морам итрпити,а он не мора инеће…"

  6.

Прошла једна недеља, прошла и друга, а у кући кô на парастосу…Није ту, да кажеш, неког великог карамбола нибило,ал' нико се с никим у отворен диван не упушта. Ако се која ипрозбори,само 'нако тијо ил'што би се каз'ло "строго службено."

Деда имајка се здраво радуједу што снајине шпеку-лацује нису прошле,ал' ди смеду то пред њом и покасти. Кад останемо насамо, деда ликује :

"Јебô је шнајдерај! Није то,чедо,за нас Србе, ка'ти ја кажем.То је за Швабе иЧивуте. Мо'ш мислити, јаког мај-стора. Целавека држи иглу инапрстак кô нека сека перса."

С бáбом нит'сам коју продиванијо нит'сам рад да штогод и покушам. Те ноћи, ка'смо се из Ирига вратили, малко је фалило да не оде Богу на исповест…Дал'од јаког једа ил'од оне дудињаре,фест се исповраћô,па сад од силни'облога цела кућа на комовицу смрди.

Није ни то, да кажеш,тол'ко страшно, кол'ко је страшно што ништа не пије.Ни да окуси! Оно мало 'ладне воде с бунара што у уста метне, то му је све.Не дешава се то њему често,ал' кад до тог дође, бегај од њега. Надрндан је имрзовољан, само чека кога ће накаћурити.

И Даница се здраво на менека насрдила,ал' мати ко свака мати...Једно јутро,жали се комшиници:

"Није дете ништа криво. 'Ај'  ти мени кажи как'и је то мајстор кад држи шнитове по асталима."

"Па баш зацело…"

"Знаш шта?Можда је ибоље што се тако свршило. Нисам ја моје дете нашла на шору да га дам так'ој загули…А, само док ми дође шогор Бора, знаш како ћу га накрпити."

Једно јутро, бáба добро поранијо.Није још честито ни свануло а кобила упрегнута у коли'. Сам отворијо капију, сам је и затворијо, па нит'сме когод да га пита ди ће нит'је он рад да се коме исповеда.

Нема га до подне, нема га од подне, па 'ај'рекô брже-боље све да намирим ишталу почистим кад дође припит да не чантра…Добро се већ иомркло…..

"Ооо, ди ћеш,лудо, јеси ћорава?!"

Дере се на ћуприји да му когод отвори капију.Цугнô јесте, ито баш добро, ал' нешто ми,да кажеш,илепо распо-ложен.

"Иди сине испрегни кобилу и добро је нарани. Цели дан нит'је шта јела нит'воде пила, греота је од Бога"

О,Мито, бог те материн, овдесе нешто крупно одигра-ло. Петнај'ст дана те не гледи когод Турчин у сланину,а сад наједаред…"иди сине".

Кол'ко сам ја прво ведро из бунара извукô у тол'ко већ и сатанак заказан.Велики астал у кујни је кô поручен за так'е ствари,а протокол се већ одавно зна. С једне стране деда имајка, с друге баба имати а ја у прочељу -водим записник…..

Канда да је сада здраво важан дневни ред кад је бáба засео у прочеље…..

"Седи,сине,да ти кажем ди сам бијо…"

Далеко је бáба бијо од они'што умеду слатко диванити,ал' сад га нешто добро пошло па се кô малко иуспалијо.

"Бијо сам данаске у Вољи, код мајстор Васе Рајчевића. Рекô,мајстор Васо, так'а итак'а ствар…Бил'ти примијо малог на занат?…Каже:- Милоше, малог не знам,ал' знам тебека идеда Марка. Ништа ми више не треба."

Застô малко, тек тол'ко да осмотри присутне.Ћутиду ови лево, ћутиду они десно, значи прошло је.

"Док је света ивека,биће икоња,а док има коња,мора бити иковача. Јел'тако?"

Тако је…Тако ти је,чедо,иотпочô мој ковачки живот. Више од по века сам уз мех инаковањ провô,па право да ти кажем нисам се никад ни покајô.Кад би опет морô да бирам,не би се млого премишљô.

Једаред сам бијо иу новинама…Овим нашим "Срем-ским":

"Деда,Мито,пишемо о старим занатима. Јел'би 'тео да кажеш коју о ковачком занату?"

"Марим ја,децо.Шта ме кошта? Што ме питате ишто умем касти, кашћу."

'Ајд'о овом, 'ајд'о оном,па напослетку рекô,децо моја,сад да ија вас нешто приупитам. Лепо је то што сте се сетили стари'заната, доста тог сте ивид'ли ичули, па каште ви менека који је занат најприцизнији…Изненадилои'так'о питање,добро се, да кажеш, премишљаду…

"Ја мислим да је металостругарски"…Каже један…"Они раде у стоти део милиметра."

"Није…"

"Онда је алатничарски"…Каже други…"Кад раде прицизне алатето се мора у микронима поклапати."

"Мислиш на оне што правиду калупе за сиграчке?"

"Да..."

"Није,чедо,ни то"

Загледали се они у менека, не знаду деца шта би више каз'ли па 'ајд'рекô, даи'више не мучим:

"Најприцизнији је ковачки занат."

"Како,деда Мито, побогу?"

Лепо,децо…Лако ти је на машини, да извинеш, погодити у бруцу. Овди подеси ово, тамо подеси оно, при-тисни дугме итерај. А види ти,чедо,овде…Иште муште-рија кламфу…Казо би когод :

"Јаке ти мудролије направити кламфу. Загреј добро гвождје па удри."

'Оћеш очин….Ако не утрефиш ка'ћеш га из ватре извадити,бадава ћеш по наковњу млатити.Ако не умеш ударути ди треба икол'ко треба не'ш га мајци кламфу иско-вати.

О поткивању да ти и не диваним…Ако оманеш пот- ковицу,то ти је когод да си чељадету погрешну ципелу назуо. Дал' је ова за број мања ил'си место леве утрефијо на десну, свеједно је.Ни у једној ни у другој неће се нао-дати.

Знаш ти кол'ко пути тако дођеду ми људи из други'села. Неке знам,а за неке нит'''помоз бог''нит ''добар дан''.

"Мајстор Мито, ако бога знаш, помагај…"

"'Оћу,брате,ал' 'ајд'прво да чујем шта је по среди."

"Кобила ми 'рамље у задњу леву ито баш љуцки... Бојим се да није каракушљива."

У реду…Оставим ја сав посô па одем. Мораш човеку помоћи јербо знам како му је. Да му је Господ којим случајом на сан дошôиказô му:

"Слушај ти,домаћине…Ја неког у твојој кући морам разболети,а ти бирај кога ћу. 'Оћеш кога од чељади, 'оћеш тебека ил'кобилу, од воље ти…"

Не би се он мученик минута једног премишљô. За чељад мање-више,а за њега, зна се…Шта ће му здравље брез кобиле?

"Изведи је из штале"…Изведе је.

"Прошетај је малко по авлији"… Прошета је.

"Откад тако 'рамље?"…Има,каже,више од два месе-ца.

"Ка'си је задњи пут у задње ноге поткиво"...  Исто тако.

Видим ја откуд ветар дува...

"Слушај,пријатељу,ако ова кобила има каракуш онда сам ја патрија'к васељенски"

Гледи човек у менека,просто не зна шта да каже. Види да се не зајебавам а опет све кô да не може да верује.

"Фала ти,брате,до неба. Ако дâ бог па је тако кô што кажеш, од чега онда 'рамље?"

Знам ја добро од чега она рамље,ал' нећу да му кажем. Не волем да после испадне како мајстор Мита кумрија олајава своје колега,а мислим се 'рамљо би ити земљаче да те опанак два месеца жуљô.

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: