детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛУТАЛИЦА   

Преко срушених снова и изгубљених нада свиће ново јутро. Ко смо? Шта смо? У којој ладици судбине смо заустављени и затворени? Колико олуја може да прође кроз један живот, а да останемо на ногама?

Године корачају незаустављивим ходом и сви идемо ка истом путу. Лудо би било очекивати да ће бити другачије. Сједим у тишини окружена планинама као подршком да је снага у сваком од нас присутна. На праг куца још једна смјена годишњег доба које одводи и госте и домаћине у њихов стварни свијет. Камењар остаје сам са понеким откуцајем срца и држи се чврсто у животу. Сузе натапају жедну земљу, једину што је својом зовемо. Свијет је препун лажних осмјеха и замки кад си сам и без ослонца. Али не постоји ниједна стаза гдје унапријед знаш шта ће те снаћи. Ниједна није испитана, ниједна није твоја. Свака ти је унапријед одређена иако мислиш да је судбина само ријеч за коју се држе они који нису јаки.

Видјет ћеш, кад тад, да је она једина истина и нико јој неће побјећи. А људи не воле да чују истину. Бјеже од ње вјерујући да ништа не може да се догоди ако човјек то сам не направи.

Некада нас је било на хиљаде, данас нас има тек толико да се помињемо као чувари зарасле прошлости и сјећања. И то што нас има одлази безповратно у неки бољи свијет или тражи дио себе у некој другој земљи међу неким другим људима. Требала је да се догоди несрећа па да схватимо шта смо изгубили. А несрећа је, чини ми се, што је већина губитак доживјела као успјех, јер можда никада од њих не би било ово што су сада. Играју се двоструких стандарда користећи доброту док им је потребна, а онда је одбацују хватајући се оне новчане користи као једине вриједност за којом трче.

Не могу да се отмем том осјећају запрепашћености, и не, није неодређена али све више упире прстом у оне чија лица се мјењају како вјетар пуше. Тежина због њихове покварености бори се са жалом зашто су људи изгубили коријене људскости.

Принуђени да бјежимо у свој јединствени свијет у коме нема похлепе и злобе, вријеђају нас измишљеном не истином представљајући себе као доброчинитеље.

Лако је бити Светац кад ти је Бог отац.

Док муње парају небо остављајући трагове борбе поглед бацим горе високо и помислим како смо сви мали наспрам његових висина. Сви они умишљени да су велики и јако битни доћи ће пред онај исти крај као и они  што знају и чувају људскост, хране је и дијеле кад коме затреба. Затварам врата пред оним глумцима што правду окрећу у неправду, лажу и отимају оно што је свето, вријеђају и омаловажавају доброту и сјеку јој дозреле гране. Изгледа да ниједна невоља не може да те учини бољим јер то си што си. Ако си рођен лош, лош ћеш бити. Заблуда да се људи мјењају је варка које се држимо кад нам не преостане ништа друго. Гледајући унатраг никада се нећеш помакнути с мјеста, док ће други, мање вриједнији од тебе узети и твоје не бирајући средство за постизање циља. И није само душа са камена доживјела такво разарање. Читав свијет је саздан од истих неписаних правила: „ко има дај му још, ко нема узми му и оно што има.“

Ништа не треба да ти буде важније од твог мира којег ствараш сам себи гдје год да си. Зато чувај ту своју срећу да је други не упрљају, опколи је ланцима и катанцима и не допусти да други уђу у њен круг.

Ђаво ни у звјерима није толико црн као у људима.

Свијет је суров, људи зли, нека те Бог сачува те злобе и нека прође мимо тебе све оно што није дио тебе.

Несталне и нестварне жеље појачавају децимале овог дана испуњеног трагом сјећања. Кишне ноте су добиле друге боје најављујући самоћу као једину и сигурну сапутницу. Не жалим и не гунђам, а изгледа да се сви чуде зашто ћутим. Доста је било изречене туге која нас је потапала док нас није угушила. Зато нека остане у четири зида да јој се други не веселе и не радују. 

Ко зна, можда је тако и боље, бити вјечита луталица и трагач недвосмислених игара са слободним крилима за лет, јер човјек је вјеран само себи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: