детаљ слике: КРК Арт дизајн

1650 дана (5 година) трагања - нестао 20. марта 1995. год.

ХАЛА

(Предрагу Гути Гуслову)

Код помена те ријечи кожа ми се јежила. Договор са комисијом за размјену био је да одем до хале кад за то будем психички спремна...

Кад будем спремна!

Како да се спремим за оно што ме чека, што је извјесно? Чини ми се да сам и небо и земљу преврнула тражећи Предрага.

Остала је само хала. Мртвачница.

Кад будем спремна?`

У неким тренуцима учини ми се да сам спремна за посљедње суочавање, а онда поново задрхтим и клонем.

Најгоре је што сам сама, без подршке, оне људске, када знате да је неко поред вас. Родитељи скрхани болом. Сестре сувише далеко.

Једини човјек, моја морална и сва друга подршка, тешко рањен, већ годину дана лежи у болници. Одлучила сам да га не оптерећујем својим јадима. Када одем у посјету трудим се да мисли да је све под контролом, а од јада срце ми се скупило, као да је ледом оковано.

Далеко од хале држала сам своје синове. Иако млади већ су много ружног доживјели. Оба рањавана, један чак више пута, а други још уз то промрзао на планини...

Издржала сам сва ратна зла која су ме задесила, али како издржати халу?

Рекли су ми да у једном дијелу има једанаест тијела. Једанаест одвојених поред још двије стотине и педесет. Морам проћи поред свих, да бих дошла до тих једанаест.

Ја ћу Предрага лако препознати по џемперу, шареном џемперу, који сам му ја купила.

Друга сестра му је од своје бунде направила улошке (обојке) за чизме.

Каиш за панталоне му је измајсторисао тата од својих упртача. То су три важне ствари по којима ђу препознати свога брата.

Хала. Да ли сам спремна ићи? Морам бити више нема одлагања.

Са мном иду: Патолог, Предсједник Комисије за размјену и секретарица Мира.

Стално ме питају како се осјећам, а ја ништа не осјећам, ја сам утрнула.

Не знам како да опишем прилазак хали. Нема ријечи у рјечницима свијета које би описале моја осјећања тог тренутка.

Замишљала сам, али нисам била свјесна страхоте која ме је чекала иза врата.

Прво што ме је дочекало, то је ужасан задах, задах мртвих тијела, задах распаднутог меса и труле одјеће. Са њим се мјеша мирис крваве земље, покупљене заједно са тијелима.

Боже! Зар постоји овакав ужас?

На запрљаним најлонима лежи тијело до тијела, труло и распаднуто. Понегдје се види гола лобања и остаци удова још непоредани, изукрштани у језовитим положајима. Гледајући ту страхоту изненада сам добила снагу да издржим.

Ја морам проћи кроз најстрашнији шпалир који је икада виђен, ја морам издржати.

У једном тренутку ми се учинило да ме зову, да пружају своје огољене руке да ме додирну, а сљедећег сам свјесна њихове непомичности на земљом упрљаним најлонима.

Понегдје, поред гомиле непријатног задаха, стоји понешто од личног прибора: Сат, кључеви од стана, чешаљ, прстен.

Поред једног леша стајао је напрстак. Примјетила сам да је безоблична маса, највјероватније бившег кројача, прије смрти, горјела. Можда је ова гомила, поред мојих ногу, некада креирала и шила.

О, Боже!

Стаза између тијела учинила ми се дуга као вјечност. Ум региструје понеку ситницу у овом крупном догађају.

Једна напола трула мајица на исто таквом тијелу. На зеленом пољу, преко груди, неранџасти ромбови. Ко је купио ту мајицу? Која ће сестра , мајка или супруга, као ја, ући у овај пакао да потражи баш ову мајицу?

Тијела до прозора су у низу. Једанаест тијела.

Тихо су ми шапнули иза леђа:''То су они са планине.'' Погледала сам тијела.

На моменат ми се учинило да се живот повлачи из врхова мојих прстију. Тај осјећај сам спознала први пут у животу. Омаглица ме је обавила, али не за дуго. Глас поред мене рече:''Издржи!''

Стресох се и навукох на руке заштитне рукавице. Погледах прво тијело.

Зуби су најважнији приликом идентификације. Златни очњак у горњој вилици,

дуго ћу памтити, јер све што овдје видим, на мене дјелује шокантно. Њега ће његови препознати. Поред тијела са златним зубом , лежао је голи скелет, без одјеће,

са омотаним завојем око лобање. Из шупљине носне кости вири пластична цјевчица. То је очит доказ да је живот завршио у непријатељској болници . Морао је бити веома млад јер су му зуби били сви на броју и сјајни као бисери.

Два тијела до њега нису имала ништа препознатљиво. Иза њих у низу стајале су само ноге.

Тихо сам рекла патологу да могу да препознам ноге свога брата. Ткиво је већ било напола сасушено. Замолила сам да их стави на равну површину.

Не, то нису биле његове ноге. Он је због рахитиса који је одболовао у дјетињству имао мало искривљене кости.

Корачам даље иако ми у глави бубња стотине бубњева. Осјећам да је први шок мало попустио.

Издржаћу.

Додирнем руком, у рукавици, једно шаторско крило. Мало га откријем, потискујући страх и зебњу.

Боже, ужаса!

Разваљен грудни кош у одмаклој фази распадања из кајег јурну један преплашен миш. Цијела утроба ми крену ка грлу.

Удаљих се мало од скелета, а остали ми притрчаше. Посљедњим атомом снаге борила сам се против мучнине.

Издржала сам до краја.

Сва тијела смо прегледали. Ниједно није било Предрагово. Знам да се моја агонија наставља, да ћу још ко зна колико пута долазити у халу, али овога пута одахнух.

Послије те прве посјете хали, привременој масовној мртвачници, петнаест дана нисам могла да једем. Преживјела сам присиљавајући се да пијем течност.

Есхумирана су нека тијела која су се водила под НН.

Бројеви, седамнаест и тридесет четири, по опису би могли одговарати Предрагу.

Треба поново преживјети Деумића халу.

Од почетка трагања родитељима причам о томе када све обавим. Ублажујући причу, колико могу, желим да их заштитим од траума кроз које сама пролазим. Они то сигурно не би издржали.

Људи из комисије за размјену више нису само познаници, постали смо пријатељи.

Примјећујем да су веома обазриви када ми дају нове податке. Штите ме не знајући

да је то понекад медикамент са супротним дејством. Позивајући ме на прву идентификацију разбили су и оно мало наде да се људи из Међународног црвеног крста варају у погледу братове судбине. Све до тада сам вјеровала да мора постојати неки затвор, који не знам, затвор у којем је затворен невин човјек.

Био је мој Предраг племенит.

Једном приликом када се конвој хрватских избјеглица кретао преко планине, он их је жедне напојио. Причао нам је да му је било тешко гледати уплашену дјецу, уплакане жене и старце, у чијим се очима огледало безнађе.

Мој племенити брат је данима помагао напуштеној старици, која је припадала народу против којег је ратовао.

Са својим пријатељима дијелио је све што је имао. Због свега тога сам очекивала, да ће захваљујући својој доброти, преживјети.

Морам прекинути размишљање хала је стварност.

Овог пута дочекује ме још већи број тијела у дугачком низу. Напољу жега, унутра отужни мирис смрти и распадања.

Поново улазак у пакао.

Учинило ми се за тренутак да се налазим сама у подземном свијету, да ће та изобличена, распаднута тијела поустајати и кренути према мени. Поново сам осјетила мучнину у грлу, која стеже и дави, дави, дави.

Долазак је био узалудан.

Тако су прошле четири године. Смјењивали су се, хала, Комисија за размјену, Међународни црвени крст.

Стигао је тмурни септембар двије хиљадите године. Тог јутра поново ме је позвала секретарица Комисије за размјену.

Сазнала сам да је дјечак, чобанин на планини, поред Врањевачког потока пронашао тијело ''четника'', како је рекао. По опису, на тијелу је шарени џемпер. Могао би бити мој брат, али локација не одговара, јер у вријеме офанзиве Предраг се налазио девет километара даље.

Када сам чула саопштење, учинило ми се да сам се претворила у стиснуту песницу која се од количине бола распада. Истовремено сам схватила; ОН ЈЕ.

Како преживјети викенд?

Како припремити родитеље за оно што долази? Знали су да дан и ноћ трагам, али нису знали да ми је веома тешко да о томе причам.

Осјећала сам се ужасно када је моја мајка, испрћајући ме на још једну идентификацију, замолила Бога да нађено тијело буде Предрагово, да се заврши наша агонија. Признала ми је једном да би јој било лакше да има гроб, да зна гдје да однесе цвијеће и исплаче се над својим мртвим дјететом.

Договорили смо се да ћу ја поново у халу када довезу тијело.

Хала, некада планиране никада неотворене фабрике коже. Поред врата гледам три бијеле вреће, свезане при врху. Лијева врећа се ни по чему није разликовала од осталих, али ја сам знала, заправо предосјећала сам, да је судбина мога Предрага чврсто завезана у тој врећи.

Не знам како, али нешто је у мени, као ехо, одзвањало: ''Лијева врећа, лијева врећа!''

Када ју је патолог развезао, прво што сам угледала биле су познате шаре џемпера.

Мада распаднут од влаге, боје су му тек незнатно изблиједиле.

Нисам могла да повјерујем да вјетар, киша и сунце, који су се смјењивали пет година, нису сасвим уништили његове веселе боје. Кроз раширене петље још су провиривале влати траве и понека љескова младица. Из необликоване гомиле вириле су, сасвим бијеле,као опране, кости.

Боже, хвала ти, доживјела сам да их нађем. Ја немам ријечи да опишем тај тренутак. У мени су се судариле, жеља да их нађем и неописива туга што више није био жив.

Бол је велика, очи гледају кроз маглу суза, али виде нешто најдраже што сестра може да види.

Мој брат по ујаку, тихо ме је питао да ли желим изаћи.

Не, ја ћу да гледам како патолог реда на радном столу кости које сам толико пута носила у свом наручју.

Ја их се не плашим, ја сам их тражила и обожавам их. Оне ће ми на свој начин испричати кроз шта су прошле. Као фасцинирана гледала сам како кост по кост редају на столу и обликују скелет. Чујем, као из даљине, ријечи патолага:

''Био је рањен, искеварио је, није мучен, вјероватно се сакрио у шипражје да га непријатељи не нађу.''

Када је мој Предраг нестао снијег је на Влашићу био висок четири метра. Ако за његову смрт постоји утјеха, онда је то што је умро лако, рањен и преморен сигурно је заспао у снијегу и више се није пробудио.

Моје трагање је коначно завршено. Тијело лежи у спокоју на гробљу гдје често одлазим. Понекад пожелим над гробом да прочитам дневник који сам писала у току трагања. Чини ми се да би мој брацо сазнао да ни једног тренутка није био сам и колико је моја душа разорена колективном мртвачницом, ХАЛОМ!

У тој жељи нижу се нови тужни дани.

Сава Гуслов Марчета -  септембар 2000. године

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: