детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖЕЂ

Гледам сјенку, на неког ми личи,

на човјека који те волио

или несну л’јепу даривао.

На чопоре што мјесецу вију,

тебе жено, ја сам препустио.

Гледам сјенку, па и њој се чудим

зар човјеку она друштво тражи,

тебе мени, себично сакрива.

У коси њеној прсти ми се сплели,

уздах клизи низ бедра јој једра,

љубила ме, огњем сагорела,

куковима цртала ми риме.

Желио сам сјенку стаклом распорити,

бездушницу, низ мјесец расути.

Нисам знао како да јој судим,

праштај сјенко, волим њене пути.

Гледам сјенку, све мање јој судим.

Као и ти, вољела је мене,

жену бирам, нек ми она суди!

Гледам сјенку, ал’ теби се враћам,

жељом ‘згарам, у дим се претварам.

Ни Вертеру не дам јаде своје,

ни Андрићу “Немиром”, године што броје.

Усне њене под мјесецом сјаје,

ватром, жељом љубио сам тебе.

Дрхтале јој груди, к’о у свирца ноте,

дрхтала је и ноћ и сан што ми је оте!

Што би жедном живот без извора,

нит’ извору без мене жеднога! 

ТИШИНЕ

Причао си ми о недостатности,

о немуштом недостајању.

Причао си ми, о постанку свијета,

о љепоти, о погледу,

рецитовао стихове

обнажене у колутовима дима.

А онда, причао си ми,

o безнадежној будућности свитања,

О охолости времена, о угарцима,

бестидношћу само теби знаној,

призвуком одбјеглог ратника

повлачећи се са бојног поља.

Даривао тишинама, биле су различите.

Неке сам вољела, као што се воле

погледи у тамној ноћи,

у зарезу спотицања пребола,

у жалу наших немира и ћутања.

Неке су биле речитије

од сваког написаног слова.

а неке сјајније

и од звезданог свода.

А све су ипак биле

само тишине, вапаји загрљаја

изгубљени у игри времена.

КАД ЈЕДНОМ БУДЕ А ЗНАМ ДА БИЋЕ

Кад једном буде, а знам да биће

Пурпурно вече, загрљај зори,

Шум давног вјетра, мук успаванке,

Нећемо знати гасне л', ил' свиће.

Кад једном буде, а знам да биће,

Стр'јела што грли поломљен лук,

Џемпер од свиле тјело тражиће,

Неспокој танан, ко брезин струк.

Кад једном буде, а знам да биће

Фалиће пјесми сањиве риме,

Прошла су љета, мрште се зиме,

Кад једном буде... кад буде биће.

СУЗОМ ОД ЈУЧЕ

Ако једном кренем за тобом

Није то слабост, чежња, ни бол

То сјене не дају зори осванут

Воли ме нежно последњи пут.

Ако једном кренем за тобом

Није то патња, ни суза од јуче

Загрли мој леден, малени скут

Воли ме нежно последњи пут.

Ако једном кренем за тобом

Ћути, нека други говоре умјесто нас

Суза од јуче мрак ће потиснут

Воли ме нежно последњи пут.

Ако једном кренем за тобом

Сузом од јуче остави траг

Наћи ћеш зору, осмјех недирнут

Воли ме нежно последњи пут.

Ако једном кренем за тобом...

ВОЉЕЛА САМ ДА ТЕ ГЛЕДАМ

Вољела сам да те гледам,

да слушам твој меки глас

као шапат давнашњег дрвећа

расађеног не знајући за годове.

Вољела сам да те гледам

док дрхтиш, док се радујеш

мом неспретно дариваном осмјеху

жељом догорелог додира.

Вољела сам да те гледам

док прсте ломиш причом нестајања,

док ме милујеш погледом

капима киша покислих откоса.

Вољела сам да те гледам

како се гледа и множи љубав,

како се бори пламен

и стапа ватром, жаром нестајања.

Вољела сам да те гледам

без додира неба и облака,

без пахуља и стаза у снијегу,

без сјенки испред и иза нас.

Вољела сам да те гледам

у искри игре свјетлости у оку твом

као први цвијет прољећног свитања

чекајући смирај који доноси ноћ.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: