детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јефимија

Са првим кестеном по калдрми испод дугих хаљина се назирао мој стомак. Још једно срце је куцало до мог, још једна душа сјединила се са мојом мијењајући боје Вароши и живота. Упрегнута у своје кочије тајни Варош ћути, не прича, не пита.

Ћути и моја Бисера понекад ноћу прокоментарише како нећу остати сама. Вјешто скрива своју радост, зна коме ме је дала и ком сам обећана, зна моја Бисера колико судбина може бити и мати и маћеха. Ишла сам за срцем и у воду и у ватру, било је момака долазили, просили и одлазили у свом слијепилу пролазне страсти. Нисам могла издати себе, прећутати ни заборавити, нисам могла против сјаја у очима, дрхтаја у њедрима, недосањаног сна, жеље која је бујала док ме није разнијела. Попут мира на небесима послије олује, као најдубљи сан послије непреспаване ноћи, спокој послије причешћа живот у мени мирио је све разлике минулог времена. У малим срединама као што је Варош дјевојке које нису поштовале правила обичаја биле би одбачене изложене стубу срама да су често завршавале свој живот утапањем у ријеци. За породицу је било прихватљивије да је сахране младу него да на свијет донесе живот неудана. Да ли због биљега испод лијеве дојке или потребе варошана за мојом помоћи мене су прихватили као да су се потајно дивили мојој храбрости, стпљењу истрајности. Старије жене би дијелиле савјете, припремале са мајком повоје, плеле ми приглавке.

-Само нек је живо и здраво, сви ће мо ти помоћи.

Рахим се радовао трећем дијетету, мјесецима је правио дрвену колијевку за бебу. Рубове глатке површине дрвета је обложио комадима бакра, као да је цијели живот чекао овај тренутак у ком су два живота сједињена у један. Хладни дани бивали су све краћи, снијега није било као ранијих година, планина се успавала ушушкана као једини свједок времена које пролази и које ће доћи. Једног дана на коњима дођоше на гостим млађи човјек и жена. Кажу да су ме сањали три ноћи у сну им је речено гдје ће ме наћи. Младић у двадесетим годинама, коврџаве косе, зелених очију, лијепих црта лица које су говориле добротом. Син упокојене Душанке, мали Милојица из Бебиног Гаја дошао је са полусестром. Уђоше у кућу да се одморе од пута, из мале вунене торбе Милојица извади наруквицу изхеклану од црвеног конца везану у седам чворова.

-Поклон од Трифуна и Јакова, кад дођу дани порода нека буде уз тебе ова наруквица. Хвала ти СаМоРа остани у добру ко зна можда се некад поново сретнемо.

Мати их испрати до капије мене повуче сјећање на судбину тог села са друге стране планине. Као бујични поток у рано прољеће који гута снијег кренуше сузе из очију заједно са сликама оца,мајке, Кареема, Фатке, Самеда. Да ли су живот и судбина заједно само кад се рађа и умире?

Седам дана прије порода на Лазареву Суботу у сан ми дође Мидар он је увелико међу Анђелима спашава људе тражећи и најмање добро у њима. Нисмо пуно причали препознали смо се по томе што смо и ја и Мидар слиједили своје срце. Такве љубави у вијечности оставе траг у пламену који увијек гори не гаси се ни послије живота.

-Родићеш дјевојчицу СаМоРа, даћеш јој име Јефимија. Твоја оданост љубави награђена је овим Анђелом, њеним доласком на овај свијет сви гријехови твојих потомака су измирени. Кад дође вријеме порода, мораш да пазиш да се дијете не роди у три сата ујутро. Добила си цревену наруквицу везану у седам чворова од Милојице стави је на руку боја ће заслијепити Луцифера да те не гледа. Дукате које ти је поклонио Рахим стави на њедра похлепом Луцифера за сјајем купићеш вријеме, Фаткин прстен ћеш ставити на руку тако ћеш спречити мијешање некрштених свијетова и крст од тисовине ставићеш на новорођенче да спријечиш борбу овог и оног свијета за невиност душе твог дјетета.

Пољуби ме Мидар у чело и нестаде у топлој свјетлости мог сна. На Велику суботу, последњи дан Васкршњег поста примјети мати да ми се спустио стомак ниско и да ће пород убрзо. Охрабрена ријечима Мидара не осјећам бол слиједећи његове савјете припремих собу и донесох Богојављанске воде. Са сутоном изнад планине дође и баба Ћана да помогне мами и веже пупак дјетету. Спустише се облаци, зацрни се небо отварајући капије небеске спуштајући највећу кишу до тад. Није се могло видјети да ли киша пада из неба на земљу или из земље на небо. Рахим држи теспих, ниже молитву на молитву скрива страх и немир који му је испунио њедра. Распара муња небо а мене сави бол , три су сата ујутро. Од удара грома у близини куће тресу се прозори ,охрабри ме Свети Илија Громовник, нисам сама у овој борби добра над злом. Уз свјетлост свијеће у мирису тамјана кад су пијетлови пробудили Васкршње јутро родила се Јефимија окупана у Богојављенској води опрала је све гријехове својих предака. Рахим је стави на моја њедра и захвали Богу на њеном плачу. Пољуби ме у чело као што се љубе иконе на иконостасу док му срећа извире из очију. Утонула сам у најдубљи сан из ког ме је пробудио блијесак сунца који је испунио собу, имам осјећај да су све туге и све боли овог свијета остале у минулој ноћи. У колијевци до мене замотана у топле повоје ланене, спавала је Јерефимија.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: