ПОТОЧИЋ У ШУМИЦИ

Често шетам кроз шумицу

Где поточић тече,

Пријатно је шетати

Кад’ долази вече

Тај поточић кроз равницу

Превише вијуга,

Тече сасвим успорено

К’о да тражи друга.

Када стигне до камења

Почне да жубори,

Носи своју причу

Ал’ ником је не збори.

Стигавши до реке

У коју се улије,

Ту потпуно умукне

Као да ту умире.

Отава, Септембар 2013

МОЈЕ СТАЗЕ

Кад смо били сасвим мали

Задеси нас рат,

Отишли смо у збјегове

Мајка, двије сестре,

Ја и старији брат.

Од Грмеча, преко Лике,

До Централне Босне,

Пешачили кроз снегове,

Глад и зима,

Били сз нам несносне.

Вративши се у пролеће

Болесни смо били сви,

Мајка умре међ’ првима,

Ми остасмо без ичега,

Стално гладни к’о пси.

Ја је нисам запамтио

Јер сам био сасвим мали,

Идући кроз живот даље

Осећ’о сам непрестано

Да ми само мајка фали.

Као дечак одраст’о сам

У кући код стрине,

Изглед’о сам доста јадан,

Радио сам доста много,

Непрестано био гладан.

Доласком у Нови Сад,

У техничку школу,

Код Марије и Николе,

Они су ми били мили,

Они су ме уистину

Први пут нахранили.

Завршетком факултета,

Почео сам радити,

Претежно сам радио

Као главни пројектант,

Али никад у свом раду

Нисам био забушант.

Неко време провео сам

Радећи у науци,

Убрзо сам докторир’о,

Пропутов’о доста света,

Послове сам све волео,

И никад’ их нисам бир’о.

Јавно сам објавио

Пројекте, романе и песме,

Многе публикације,

Стручне књиге и радове,

Путописе и патенте,

Без иједне рекламације.

Ратни вихор из Србије

Многе је одув’о

Ми смо нашли уточиште

У Канади и нас је сачув’о.

Виндзор, Мај 2010

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: