детаљ слике: Месарош Јожи - Старица за столом

БИСЕРА

Попут посијаног жита у пољу са повијеним пупољцима мака, цвјетних реса љешника, пупалих гроздова, набреклог вимена бременитих животиња пролазио је живот. Калдрма је била све ужа и стрмија а живот све тежи и краћи. Баш као ријека која се више никад није вратила свом извору а коју нико није зауставио. Заласци сунца су били све црвенији вјеровала сам да се тад анђелчићи играју дугиним бојама. На дрвеној клупи испод липе дуго је сједила моја Бисера и замишљено посматрала тај призор поспаног сунца. Поглед јој је тражио слике сјећања док је душа нијемо ћутала над питањима судбине.

Спавала је љепота њеног срца у свакој бори лица. Доброта, као извор планински сијала је у њеним очима. Једном уз филџан кафе ми рече како је у животу свега било доста осим времена да се воли. Остала је вијерна оцу попут нити конца коју игла провлачи кроз платно. Често је у руци држала очев теспих као да је још једном хтјела осјетити топлину очевих прстију и онај загрљај душом у ком сви дани живота остану.

Ушушкана у ту љубав као пиле у љуску од јајета скривено у мајчином перију хранила је љубав надом а такве љубави су најопасније. Не виде се а сагоријевају у нама годинам попут утихнулог пламена у корјену старог храста. Са Јефимијом је добила почетак неког новог живота, живота који нису дали ни њој ни мени.

На спавање је одлазила све касније устајала би са првим зрацима јутра, чинило ми се да открива неке нове путеве, пространије и свјетлије. Молила се неком свом Богу љубави, само је њен Бог могао да разумије бреме бола у њеном срцу, терет под којим се савијала и са којим је устајала. Само је у том свом Богу љубави проналазила спокој да прихвати судбину онакву какву су јој додјелиле Суђенице по рођењу.

Јутро на дан Преображења освану хладније осјетило се да се мијења и у ријеци вода и у гори лист, да више ништа неће бити као што је било јуче. Мајка није пуно причала, често је тог дана мирисала моју косу, као да је хтјела са собом да понесе тај мирис бухура.

-Највише волим кад обучеш бијеле шалваре и бијелу блузу од чипке, црни јелек са златовезом и црвени појас који сам ти ткала. Немој да жалиш ни за чим, проживе људи живот не живећи га а ти си га живјела да би оставила траг у животу.

Пољуби ме у чело, а Јефимију стави у крило љубећи јој руку.

Изгледало је као да јој се душа опрашта од оног што је вољела највише. У неко доба ноћи чуо се дрекавац, дречи на грани старе липе, леди крв у венама, не слути на добро. Својим малим ручицама загрли ме Јефимија, умири је мој пољубац. Слушала сам приче старијих послије молитве који су остајали дуже са оцем код мејтафа, да је дрекавац душа некрштеног дјетета које дречи и тражи мајку. Вјеровало се да најављује смрт блиске особе.

Усели се немир у мисли и недаде ми заспати до самог јутра. У сан ми дође мати не рече ништа још једном ми примириса косу и оде са неком чудном свјетлошћу боје пуног мјесеца.

Отишла је у тишини, баш онако како је и живјела у скромности дајући себе другима и не узимајући ништа од других. Онако како живе монахиње у молитви и посту, покајању и чекању неког новог живота.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: