 | Обрен Ристић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПРЕД ПОЛАЗАК
Већ стотину година осећам на плећима
сву муку прадедовску.
Нама, на буњишту у овом делу Балкана
године тихо пролазе и брзо старимо.
Читав век и више
мој деда на коприви крај плота.
И ево сада пред полазак
са пожутеле хартије прецртава међе.
Уместо опоруке
усмено предање бар за две књиге.
Испод прага
са змијом се дуго опрашта
и моли је да кућу причува.
Синови вековима служе господара,
што саграде бива порушено.
Велика им жртва намењена
сви унуци већ су узидани.
ПРОСЛАВА ДАНА ОПШТИНЕ
На железничкој станици у Нишу
(или Астапову, враг би га знао!)
неке курве упорно се каче и љубе
дедино ордење.
(гроф Толстој сишао у народ).
Кажем им да се носе у материну!
Ни за крив к. нису и мој деда
сремски омладинац није више комуниста.
Док га изводим из болнице
неки важни људи мрко ме гледају
и све памте.
Наш поп у првом реду светачки сам,
други ред празан
а у трећем локални политичари
достојанствени и главне даме с пунђама.
Градски хор свечано изводи Мокрањца!
КОНСТИТУИСАЊЕ НОВЕ
ОПШТИНСКЕ ВЛАСТИ
Далеко на истоку, у Сербији, можда
Као на каквом отоку сивом
Читам поново Јесењина, Пушкина
И религиозног Фјодора Достојевског.
Ах, руски мученици!
Ах, руски писци – највећи на свету!
У градској болници виче мој деда
И ислужену осамдесетогодишњу удину
Пружа
Да му намакну цевчицу и кесу.
Мокро је,
Фантастично је свуда!
У свечаној општинској сали
На крају овога лета уз све почасти
Народ поставља нову градску власт.
Ах, српски народ!
Ах, српски народ!
