О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


АНЂЕО БЕЗ КРИЛА

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


АНЂЕО БЕЗ КРИЛА


Ноћас мијесец најављује кишу. Дан се отвара испред мене као небо пред олују. Крв ме позива на бол док иста пјесма одзвања у ушима. Не знам шта хоћу, али знам шта нећу и не могу другачије. Спаковала сам ствари и кренула на пут. Највише од свега волим да дођем у твој загрљај јер знам да ме жељно ишчекујеш. Твоје топле, уморне руке још имају снаге да направе пуно тога. Изгледа да једино мајка никад не одустаје.
Када се срце приближава кући видим је како стоји на вратима и стрпљиво чека.
„Која ли је ово година по реду како ме чека” питам се. Већ их је толико прошло да сам им број изгубила. Некад ми се чини да није битно колико их је прошло само да је добро. А онда ми се туга савије око срца јер са њиховим проласком и ми старимо и пролазимо.
„Такакв је живот дјете моје. Прије или касније једног дана сви одемо“
„Није важно што одемо, него колико често дођемо“ одговорих јој са видљивом сјетом у гласу.
Настојала сам долазити сваки пут када ми се створи бар мало слободног времена, а онај остали дио сама сам стварала јер знам да броји сате и дане до мог доласка. И гдје год да одем носим њен мирис заједно са собом да ми ублажи недостајање. Свакодневница у заједничким данима била је старачка зачињена са младости што ми је бјежала пред ногама.
Знам треба ти помоћ у свему. Треба ти раме за ослонац, снага за мир и спокој, утјеха пред одлазак и храброст за останак. И како си се ти борила за мене док сам одрастала дошло је вријеме да ти ублажим ране док ти се боре очитавају на лицу.
Испод небеског плаветнила на сивом камену слушам буру како мјења тоналитет и чини ми се да болно завија. Не волим тај звук, доноси ми унапријед лоше вјести, а нико осим мене не зна за њих. Не желим ни да их кажем, јер ако их пустим на слободу постат ће стварне. Имам изражено шесто чуло и јасно упозорење на галопирајуће промјене. Не желим да будем птица злосутница и у окове стављам немирне мисли.
Ово је јубиларна година за мене. Данас пуним тридесет. Нисам журила да одрастем јер кажу дијете си док год имаш живе родитеље. А ти си задовољна јер си дочекала мојих тридесет.
“Сад могу да одем и на онај свијет само кад је мајка и то доживјела” у очима ти читам жал и бол док је прикриваш осмјехом. Нисам никада вољела када тако говориш али сам настојала да разумијем твоје мајчинско срце. Знам, није му лако нити мало.
Покушала сам да превише не размишљам о томе склањајући и затрпавајући у страну неизбјежни одлазак. Била сам дјете са изгубљеним дјетињством, сновима, надама али ми љубав никада није недостајала. И гдје год би се окренула мајчина рука ме је штитила и стајала уз меине. Амајлија за боље сутра, вјетар у леђа за ићи напријед, музика за заустављање времена, буђење и трежњење неухватљивих снова, лијек за бол. Све што мајка може бити. Анђео чувар.
Баш негдје у прољеће си се родила. Причала си ми како ти је то најљепше годишње доба. Све се буди и креће испочетка. То је вријеме када живот започиње изнова ако у њему ништа не иде како треба. И ја сам прољеће завољела због тебе. Због тебе сам га и замрзила. Заједно смо једва чекале његово буђење. Осјећам да је ово наше задње заједничко радовање.
“Мама, може ли се живјети од снова” упитала сам те сасвим случајно. Ниси очекивала ово питање. Као гром из ведра неба, као гаврани долетише црне слутње.
“Може ако имаш довољно храбрости да се бориш за њихово оствараење.”
Угравирала сам ову реченицу у главу да је никад не заборавим. Да никад не одустанем када на мене падну све невоље овог свијета.
Хладноћа је још присутна око нас. Штитиш ме тјелом док корачамо по бури истом јачином као кад сам била дјете. Јер мајка је мајка без обзира колико се година има. Њена љубав је бесконачна, њена вриједност нема цјену. То је најбогатији дио који се посједује у свачијем животу. Прошле смо скупа много тога. Рат, немаштину, губитак, све стресове и све смјехове. И нико никад није показао твоју емпатију и саосјећање. Коме год је помоћ требала давала си све што си могла, а онима што су ти узимали и отимали ниси замјерала. Дивила сам се племенитости твоје скромне душе и надала се да ће Бог да те награди баш онако како заслужујеш.
Једнога дана, баш негдје пред залазак сунца рекла си ми да се не осјећаш најбоље.
“Нешто ме боли, немам снаге, али није ништа страшно, проћи ће.“
Нисам ни слутила да ће та бол прерасти у нешто што ће бити још страшније од оног твог ништа. Сати брзо пролазе, а ја желим да их зауставим. У себи осјећам немир пред упозорење на опасност док се нечујно приближава. Одбијам да му повјерујем. Можда ме вара. Можда видим и оно што не постоји. Знам да бјежим узалуд јер ме до сада никада није изневјерио тај унутрашњи глас. Јављао би се увијек када ником не треба, када га нико не тражи.
Када су ми рекли да није остало још пуно времена за тебе одржала сам се на ногама. Пред тебе сам стала сломљена на најситније комаде са осмјехом на лицу. Повјеровала си у моју искреност иако је била лажна зарад твога мира. Као када би ти мене тјешила скривајући право лице живота и показујући ми га онда кад си мислила да сам довољно одрасла да га прихватим. Можда би боље било да си ме пустила да паднем док сам још имала снаге за устати.
“Не брини није ништа страшно, проћи ће” рекох ти ријечи пуно пута изговорене са твојих усана.
На лицу ти видим забринутост. Али бираш ћутање зарад моје среће. Ниси хтјела ни тада да ме повриједиш истином, а већ ми је била просута у лице. Нисам хтјела да одустанем иако сам знала да губим. Као да се борим са вјетрењачама, као да тежина камена на леђима ломи пршљенове и раставља ме на комаде.
Опет долази прољеће. Оно твоје најдраже. А ја слутим у тишини себе све што не смијем рећи на глас. Хоћу да затворим и закључам своју подсвјест па да престане да ми шапће на ухо стварност што као гост на врата долази непозвана. Не могу да побјегнем, а тако желим да зауставим казаљке на сату. Нека стану. Нека не откуцавају. Нека не односе задње заједничке тренутке. Али казаљке куцају све јаче и све убрзаније немајући милости према мојој жељи. Ноћ долази не доносећи сан. Немир надјачава покушај да останем смирена у молитви да се догоди чудо преко потребно. Али чуда не постоје. Ако дочекамо свануће биће све добро. А знам да је добро одавно нестало. Док лежиш у постељи уморна од борбе у очима ти не видим познати сјај по коме си се разликовала од свих осталих. По коме је и Бог знао кога тражи у својим небеским редовима. Чувам те од оних што долазе када се човјек умори као ти. Од оних што наносе бол без престанка. Од оних што ране отварају да крваре док и задња јадом дише.
“Шта ми се то дешава” питаш ме.
„Не брини, све је добро. Видиш да ходамо по оној нашој ливади препуној цвијећа. Како само лијепо мирише. Осјећаш ли мирис букета љубичице убран за тебе као некада давно када би се враћала из школе.“
Ово је први пут да чујем тишину у твом срцу. Ћутиш. Погледаш ме као да ми говориш да је ливада остала у прошлости као што ћемо и ми остати. Можда нас се неко сјети. Можда остане траг нашег постојанаја бар у причама што се преносе са кољена на кољено. Нисам спремна да те изгубим. Зар се икада може бити спремно на губитак једине жене у животу вриједне свега? Зраке сунца нам падају преко лица кроз прозор собе и најављују да се сумрак приближава. Држим те чврсто и не дам да одеш. Баш негдје у вријеме кад дан постаје ноћ твоја лијева рука је клонула. Затворила си очи. Уморила си се од борбе и одлучила да предаш оружје. Молила сам Бога да отвориш очи. Није још вријеме за спавање. У тишини собе чуо се само мој јецај и плач. Сузо моја остала си сама на овоме свијету без милости.
Ево већ годинама не чујем ништа осим тишине. Гдје год да се окренем све ме подсјећа на тебе. У сваком тону чујем твој глас. Понављам га да ми никад не побјегне из главе јер из срца неће никада. Немам снаге ни воље да наставим даље, а знам да морам. Тамо гдје је твој живот стао мој започиње самостални ход. Тамо гдје си сада ја не могу још, кажу вријеме није. Иако сам много пута покушала да напустим кућу у којој си ме научила свему што знам, остала сам на прагу бола одржавајући сјећања у животу. Изгледа да су још само она жива на тој страни ожиљака.
Знам долазе нови сати и доносе неизбјежне промјене. У мени се опет буди онај исти глас као да ме припрема за још један пад. Колико пута човјек може пасти и устати? Колика је то количина бола, а да се може понијети на леђима? Не вриједи ми да нагризам мождане вијуге питањима без одговора.
Мој сан да те сачувам, да те имам покрај себе бар док не остарим неће никада да се оствари. Изгледа да се од снова ипак не живи. Куда путују вољени док прољеће буди и сахрањује живот из још једног почетка пред нови крај.




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"