О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ПИКОВА ДАМА

Ђока Филиповић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

  Четврти део можете прочитати ОВДЕ

 


КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић



V deo


ПИКОВА ДАМА




 9.

 
Кад српчету завежеду пупак, дал'је штогод сабáбине ил'саматерине стране повукô, исто му се напослетку 'вата. На три добра, једно га лошо неће проћи.
На когаје Сима у оној беди исиротињи повукô да воле карте икицошење, материна ће га знати, ал' ка'се недељом зајутра по шоровима прошпацира нема оног ко се за њим нећеокренутиИ мушко и женско, истаро имладо…Да питаш кога:
"Шта ти мислиш,пријатељу, ко је овај деран?''
Никад се овај не би сетијо…Какав ковачки калфа, далеко га било. Пре би човек казô апотекарски помоћник,а можда чак иадвокатски приправник.
Сад, пази...Свет кô свет. Неком то имило, неко ине примећује, ал' неком баш исмета…Што им смета?…Па што овци смета руно?
"Која је он материна да се тако дотерује?"
Мо'ш мислити, јаке памети….По том испада да само богати смеду бити лепи ичисти,а Воља здраво богато село…У сваком шору по десет кулака, а оне силне англере ипиљаре са дебелим буђеларима да ти и не помињем…Што се данаске у Пешти искроји,то је сутра на њиовој деци. Све је то најмодерније инајскупље, ал' бадава…Ка'се на сигранки прикажу, ни прићи Сими.
Сметô је он ионима што имаду ћерке за удају. Како овај којим шором прође,тако се фиранге задижу. Вириду удаваче иуздишу…Казо би когод:
"Па некаи',брате мили, то им је посôАко не гледе у момке,како ће одабрати добру партију."
Јесте,браћала, ал' кол'ко има од Срема до мора, тол'ко ти је Сима далеко од добре партије. Осим они'лепи''аљина на себи,нема мученик ништа…Го кô пиштољ,па како се за коју прочуло да се у њега загледала,ето ти сутридан њеног бáбе у радњу….
"Слушај ти вандрокашу…Будеш ли још једаред мојим шором прошô,имаћеморечи. Пазишта сам ти казô."
Баш некако, у то доба, појавили се игромби капути…Чудо једно од моде. Ко је и мало до себе држô, свиђо му се овај ил'не свиђо, морô је да га има…Навелико се већ момци по селу у њима парадирају а мој ти Сима само гледи иуздише…Да би волô да га има, волô би, а да може како до њега доћи, ни случајно….
Ал' пази ти сад…Да чељаде зна шта ће му сутридан донети,мало коју ноћ да би мирно преспавôЈедно јутро, за фруштуком, каже нама Васа:
"Симо,богати, умало да заборавим. Поручијо сам неки громби капут у Београду,а ајзибан само што није дошô. Софорт прежи арапа у с'онице…."
Кол'ко је мајсторица расклонила са астала иопрала судове, ето ти нас на станици.
"Молићу лепо,господине,јел'дошô ајзибан из Београ-да?"
"Как'и,децо,дошô, јебои'ајзибан."
Силан је снег те ноћи навејô,а пред зору игадан мраз окренô. Бојиду се жељезничари да се скретница не смрзне,па добру ватру око ње запалили,ал' ди'ш се ти са природом изборити.
Оно мало света у чекаоници никуд не мрда…Поређали се уз бубњару кô тегле на шифоњеру…Радо би и ми ушли да се малко огрејемо,ал' не смемо оставити арапасамог. Немиран је,не трпи покровац, сваки час га покривамо да не назебе.
"Иди,кумрија,по кувано вино да се не смрзнемо."
Не мо'ш касти да не помаже…Како који гутља кроз гушу прође лепо се плућа угреједу,ал' бадава кад немамо ми тол'ко новаца да идо ногу дође.
У неко доба стиже иајзибан. Од силни'сметова једва да се у станицу довукô.
"Јел'има штогод за мајстор Васу Рајчевића из  Воље?"
"Има,дечко,овај пакет,ал' ај'ти прво парафирај овди да си робу примијо"
Пати се Сима да утрефи параф. Промрзле му руке,па нит'је кадар држати тинту,нит'је кадар избекељити се да је љуцки овлажи.
Није пакет бог зна шта, ал' отаци'јебô трговачки, упаковали га кô салонску бомбону. Загледа га Сима са сви'страна. Ништа ми не дивани,ал' знам ја шта је по среди. Волô би мученик пробати капут,ал' ди сме да га распакива. Васа засигурно неће ни преметити,ал' плаши га мајсторица. Не види она,кобојаги,брез цвикера ни конац у шиватку уденути, ал' не би вештици 'вак'е ствари промакле.
Ал' нешто сад менека наједаред дошло у главу:
"Иди ти,Симо,унутра ипробај га. Јебеш му матер ипакету, нећемо га после кол'ко ни паковати. Кашћемо мајсторици да је испô са с'оница ираспô се па шта нам може."
У, допало се то њему,па га не мораш пуно ни наговарати. Дал'је пре ушô ил'пре изишô,углавном ево ти мог Симе у громби капуту.
"Шта кажеш,кумрија, како ми стоји?"
Шта ћу касти, жалосна ми мати…Да је онај мајстор у Београду његове мере узимô, не би га боље утрефијо, а о том како му стоји, да ти чедо ине диваним….Да га когод за как'и журнал усликô, о'ма'би га на прву страну метнули.
Обукôје њега после и Васа,па стао пред огледало.
,он га јебôишнајдера. Види,жено,ни на по свато-ва."
Окреће се, кобојаги да и мајсторица боље види, а оно стварно…Што јесте, јесте…На јед'ите га јаде закопчô,а да кине о'шла би дугмад у материну.
"Лепо ја кажем….Иди Васо на пробу, не може се брез пробе ни кецеља сашити,ал' бадава кад немам коме…"
Љута Босиљка кô алева паприка,ал' беше му…Кад је Васи дојадило да се гледи у огледалу кô нека фрајла, скиде капут и'ладно га даје Сими.
" Обуци га, да видим како теби стоји."
Кад је видијо како му стоји, смешкаду му се бркови…
"Твој је….."
Еј, наопако…Да си му, не дô бог, казо:
"Симо брате, јавили отоич да су ти помрли иотац имати…"
Не би се мученик тол'ко изгубијо… 'Тео би се,ко што је ред,на поклону зафалити, ал' неће му реч из уста.Изро-гачијо очи па само шара по соби.
"Носи ми то чудо с очију. Гре'ота је да га мољци у шифоњеру поједу."
 
 

 

10.

 
Од сви'порока,штои'ђаво чељадету под нос потура, карта ти је,чедо, најзајебанија. Ко се од ње разболе,тешко да ће дигодалека пронаћи,а ако се штогод изалечи,довека ће патити когод да си му дете рођено из руку отô.
Да је Сима умô с картама, умô је…
"Сеци,кумрија."
Пресечем ја…Син га материн, когод да гледи кроз карте:
"Пикова дама….."
Јесте пикова дама, погодијо… 'Ајд'изнова,опет пого-дијо. У,наопако...Здраво се то менека свид'ло…..
"Покажи ми, Симо, како то радиш,кô бога те молим."
"Слушај,кумрија…Са'си ме то питôиникад више. Јесил'ме разумô?…Драг си ми кô рођени брат,ал' будем ли те са шпилом уватијо,тако ћу те ишопати да'ш ме упам-тити док си жив."
Једне субате, пустијо нас Васа баш зарана. Зна човек да ћемо ноћаске лондрати, па да пуно не дангубимо.
"Кумрија,јел'идеш у Путинце?"
"Идем,брате… 'Оћеш самном?"
Заволô је он и Путинце и оне моје,а они њега да ти ине диваним. Кад уђе у авлију,сви му се здраво обрадуједу,а деда Марко обашка…Умô је под старост љуцки да дави,а овај му, 'нако фин истрпљив, баш кô кец на једанај'ст…..
"Јесам ја теби,чедо,приповедô ка'сам оно једареда ишопô аустријског каплара?"
"Ниси,деда Марко,а баш би волô да чујем"
Очас ти се мој дејка залауфа,ал' неће ту још скоро доћи до шопања. На велику су си царевину, брајко мој,руку подигô, па пази шта радиш…Не смеш обрукати ни себе ни Србију.
Није мученик овог пута још ни све регименте честито растолмачијо, а бáба се трпа:
"Ћути више,ако бога знаш. На главу си нам се попô с тим твојим капларом.''
"Ћути ти…Срам да те буде што тако лајеш пред децом. 'О'ш још касти да штогод илажем?"
Не лаже дејка, не дô бог да му тако штогод и на памет падне, ал' како би ти казôМораш ибабу разумети. Док је млађи бијо,ишô је тај случај 'нако како је већ ишô, ал' како је оматоријо,тако ваздан по нешто идода…Што би се данас-ке казло, сваки пут нова верзија, па се баба поплашијо да једаред не дође идо самог Фердинанда.
Ал' добро…Нејде се сад Сими у Путинце, друга ствар је по среди…Рад је дигода у провод поћи,па наговара именека да пођем сњим…Тешко жабу у воду натерати,па нема ту млого дивана.
Ди ћемо ићи?…Зна се, у Индјију…Ова у то доба пуна занатлија,па кад недеља зајутра осване,растрче се шегрти икалфе когод мрави у мравињаку…Казо би когод:
"Наопако, па јел'зна овај свет ди ће?"
Зна,брате слатки, како не би знао…Има ту више реда нег'у цигањским сватовима. Сви журиду да прво кроз пијацу прођеду. На тезгама свега исвачега, док свукуда помалко пробаш,утом си ифруштуковô.
О снашама и кућним помоћницама што се с пуним це-герима сапијаце враћаду, да ти ине диваним…На пар места намигнеш па, јебеш му матер…Негди ће иупалити.
Ка'се пијаца разиђе сви окрећеду у Бранковину. Боже мили…Нит'веће прћије нит'чувенијег бирцуза…Од сабајле до фајронта тешко да ћеш празан астал затећи,а недељом обашка…
Кол'ко се ту велики'послова погодило ивелики'љуба-ви родило,не може нормално чељаде ни створити,а кол'ко је њи'сабритвом у леђи изнето,ваљда су жандарми попи-сали.
И са' себаш пуно света скупило…Не можеду содаџије тол'ко соде навући кол'ко се тудекана шприцера попије,а  Тривачаки Божартвак су баш добро одвадилиЧим су нас спазили,о'ма'они вичеду:
"Ди си досад Симо, јебô те мајстор Васа?"
Трива је по души здраво добар бијо,ал' гадан мученик, на сав свет. Кад оно с пролећа бостанџије натрћиду страши-ла,мало које да ће через њега страшније бити….
Ни са памети није боље стојôНи сам више не памти кад је код тишљера Јанковића на занат дошô,па његови парњаци већ и мајсторске испите положили,а он још не уме честито ни јексер укуцати….Ал','ајд'сад…Да кажеш поште-но, нису се ни ови млого усрећили што су научили сандуке правити,а док ти покојника у сандук стрпаш,има ту још послова ипослова…Извештијо се Трива,па док си цигару попушијо, покојник иокупан иобучен;а кад узима меру,не треба му цантиметар:
"Није овај дужи од метар иосамдесет…"
Божа је лепушкаст деран бијо,ал' да је штогод од Триве одмакô,не би се њим ни дружијо…Откадага знам фали се како ће за калфу полагати,ал' како мученик да полаже,кад га муштерије неће…Ако је за шишати…
"Беж' тамо,бакцузе…С тим си маказама мртваке шишô."
Ако је за бријати, још горе….
"Матер ти јебем шунтаву, ономад си покојног Бошка тако исекô да је попа  'тео жандарме да зове…."
Било како било, не могу се они пуно ни жалити…Велика је инђијска варош, доста редовно свет и умире, па нит'су они пуно бреспослени,нит'им кадгода усфали нова-ца…
Дели Сима карте,а ја ћу, кобојаги, држати банку на крилу. Ако банеду жандарми,да не премете…Е,кол'ко сам ти ово опричô,тол'ко сам ибанку држô. Очаси'Сима пресвукô,па ови само преврћеду очима. ПолаИнђије ноћаске да помре,не могу се повратити,ал' јебеш му матер…Док једном не смркне,другом неће сванути.
Води сад менека мој друг Сима код "Старог аласа" на рибљу чорбу. Бећарска је то 'рана а бећарски је ибирцуз. Натрћили га уз Дунав,па ка'се загледиш у ону водурину,когод да се возаш у шајки.
Петровачки Цигани већ одавно тамбуре спаковали па  таман да ће лагано и кућама кренути,ал' ка'су нас вид'ли, одусталиЕвои'долазе за наш астал…Нису се честито ни уштимали,а већ загрмили….
                   Слава, слава.... Слава Србину
Знаду унцути ди ће Симу тражити,а овом пуно ине треба. Попô се на астал,па гледи около когод да се нада да ће однекуда ињегову Славонију видитиШто је светау бирцузу било, сви у њега гледе,па им баш нешто имило…Младо илепо чељаде, дао му бог да уме лепо да се кери, па што каже онај бећарац…..
                          Терај кера, лутко моја бела
Кад је оно мало новаца спискô,поштено он каже :
"Браћо Цигани,ја више немам новаца…Ако 'оћете на вересију, свирајте…Ако нећете, фала вам…..."
'Оће ови…Да Цигани немаду душу,не би им тамбуре тако лепо ни свирале,а да овај има новаца не би умô тако да се весели.
Келнерица, лепа Јулишка, когод да је отоич из они'  стари'песама изишла. Успрцкала се Маџарица око Симе па да је ови около не зивкаду,не би се од нашег астала ни помакла.
Ка'се у неко доба ујудурма стишала, иде Сима да пиша. Јесте да је пуно шприцера попијо,ал' пуно се нешто задржо. Да је сво време и пишô, поплавијо би Дунав ипо Бачке ипо Срема…..
"Питала ме Јулишка да је отпратим до куће...Боји се жена да иде сама по овој помрчини…''
''Марим ја...''
''Седи ти тудекана...  Очас ћу ја..."
"Та, не секирај се, Симо..."
Кô да сам га једаред чекôНа асталу пун бокал вина идвасифона соде,па рачунам:таман док то докусурим у том ће се ион вратити.
Оћеш очин…Сви се разишли ипогасили фењере, остô ја сâм самцат у оној помрчини…Све се куражим да се не плашим,ал' како се не би плашијо,кад је страшно. Јел'је штогод шушнуло,пресече ме нешто преко стомака,когод оно, да простиш, ка'те наједаред из чиста мира протера.
Бог те јебô, од све муке још ми нешто надошле у памет ионе загуле кад заседну тако око астала и чекаду да се појаве духови…Не чеками'ја, наопако далекои'било, ал' как'е сам курате среће,са'ће се још ипојавити.
Док је било вина,нису ме комарци тол'ко, да кажеш ни дирали, ал' кад је ионо оло у материну, свог ме изуједа-ли…Отекôинабубријо,ал' когод да сам у све кошнице по Фрушкој гори завиривôДа сам се таки кући вратијо, не би ме моји познали. Прва би моја мајка каз'ла:
"Није Мита коткуће. У Вољи је он,чедо…На занату…"
Ту негди пред зору, ударијо ладан ветар с Дунава а ја лагано обучен,па озебô кô кер…Да малко потрчим, канда  би се штогод иугрејô, ал' не смем,чедо,ни да погледим на Дунав. Гадна га маглуштина покрила,па полудијо…Кад ошине таласом по обали,само пршти…
"Мој кумрија,ка'те сад ова водурина прогута,само ће то мало шешира од тебека остати…"
Већ лепо кô да гледим…На четр'ес'дана деда вуче  попу за мантију,а овај се отима. Неће унцут ни за живу главу да уђе у шајку.
"Мани се Марко лудорије. Шта,брате,фали да га овди опевам?Овди је дете седило за асталом…"
А, таман посла….Неће деда о том ни да дивани:
"Слушај,попо…Тамо ди су му шешир нашли,тамо'ш га иопевати…Не терај ме да ти двапут диваним."
Мало потом, кô да ме неки глас издалека призива…Завија ветруштина,па мож' бити да ми се штогод ипричи-њава, ал' није…Не причињава се…Лепо се сад чује…
"Кумријааа…."
О,бог тејебôДа менека зове то стоји,ал' да се одазовем, не смем нипошто…Може бити да је Сима,а може бити ида су как'е карконџуле. Умеду оне тако…Окоме се на чељаде,па га право по имену зовнеду,а ка'се овај мученик одазове, готов је…Да га је патрија'к васељенски на крштењу носијо, ништа му не помаже…Брез крштеног име-на не може чељаде владати ни душом ни телом.
Ди ћу сад ишта ћу, завучем се под астал…Није ни то, да кажеш бог зна кака сигурација, ал' боље нема. Од све муке ето ти опет мог дејке…..
"Прекрсти се,чедо,исамо читај оченаш. Нема те сотоне која од молитве неће побећи….."
Јесте тако,некакаже ко шта 'оће, ал' не мо'ш ти под асталом љуцки ни руку подићи,а камоли се трипут прекрстити. Кренем, кобојаги, с оченашом,ал' нејде даље од прве строфе па да ме убијеш…Напослетку зажмирим И турим прсте у уши. Нек'иде у материну…Ако ми је тако суђено, нек'раде с менека шта им је воља,само даи'моје очи не гледе…..
"Кумрија ди си, бог те јебô…"
У,фалим те,Боже, намак ме три сунца огрејало…Нису то никак'е караконџуле,то се мој Сима вратијо. Дркти му глас кô раштимано ћемане, биће да се ион здраво поплашијо док је кроз ону шуметину прошô, а сад кад је видијо празан астал,скроз се изгубијо. Кад је осетијо да се нешто под асталом мрда,мој ти швалер почô да вришти.
"Шта ти је,загуло, шта вриштиш коју материну?''
,кумрија,матер ти јебем блесаву...Ал' си ме попла-шијо."
"Јесте, а ја се нисам поплашијо…Бог ме убијо ако будем смео сам по помрчини и у клозет отићи."
Кол'ко год да је страшно биломожето бити још истрашније…Само што није свануло а, бато мој, ваља нама пешачити два'ес' инеки километар. Мало трчи, мало 'одај, ал' бадава…Што ми више журимо, све брже свањива…Зна он, кобојаги, инеке преке путове,ал': "Преко прече,наоколо ближе"…
С орања на орање, с џомбе на џомбу, отиће ципеле у материну…Штаћеш сад друго нег'да се изујеш. Табани ће дао бог изарасти а ка' ћеш до нови'ципела доћи то ти ни он самне уме касти…
Није клозет далеко ако на време кренеш,ал' добро смо ми одоцнили па да ћемо се усрати, усраћемо се…Пуши се оџак на радњи…Откако сам у Васину кућу ушô,сваку сам ватру ја потпалијо, ал' когод да ме сад одменијо, лепо му се мати обрадовала.
Ка'смо ушли у авлију, Васа поји марву…И то је бијо мој посôЦрни Мито,ти ћешсад добро фасовати. Сима је шпицлов, изврдаће он већ некако да не буде бијен,ал' кад тебе довати за све ћеш му платити. За оне папуче што му кера ономадоднела, замајсторицину штрудлу што је синоћ изгорела, а о угљу да ине диванимо…Увалили му Босанци више прашине нег'угља,па се патимо сањим кô пијан сапразном флашом. По сата не мо'ш ватру потпалити,а ка'се оваштогод иразгоре,да се удавиш од дима игасова.
Да се баш навек по јутру дан познаје, не би га ми несретници ни дочекали…Гледи нас Васа, ал' бог га матер-ин, не да није бесан, нег'се кô нешто исмешка. Не питанас ни ''ди сте били''ни ''шта сте радили'',већ само каже :
"Уранијо зору преваријо…."
 


Наставиће се...





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"