|
|
|
 | Зорица Крстовић | |
| |
детаљ слике: The starry night - Van Gogh
Уметност живота
Да би некога волео,заволиш тло по којем хода,Избришеш границе јучерашњег непреболаДа би некога волеоОдслушаш његов дамар у музици сферапозајмиш тањир да има у чему да једеХлеб насушни даш муДа би некога волеопободеш заставу на пола копљана граници новонасталих државаПустуш реку понорницуда избрише траговесвих страдања која сеизнова понављајуДа би некога волеопружиш руку прекозабијених предрасуда и туСтојиш и чекаш и чекашсве док твоја суза друго не сретне.Да би некога волео…
Умри да би живео уз Ветар и Опорост
Умри да би живеоЗагонетку у нијанси расположењанећеш открити.Упали образи могу пронаћинеке одговорешто речима се не дају изразити.Увек је тешко било савладатиулазак у магију простораокупиране усамљеностикоја наликује отварањузеленог недозрелог плода ораха.
Ветар
Ветар који кроз собу духом фијуче, говорећи:„Драга дамо, губиш време.“А онда остајеш растргнутанакон свршетка,као да себе и нас не тражишникада и нигде више.Ти, што имаш ужасанстид од својих речи,али који ће ти у физичком светупружити шансу да преживиш.Није лако са крајностима,у свету је много комфорније.У датим супротностима налик нашој,њиховој помирљивости иалхемије привлачности.
Опорост
Опорост детаља свуда око тебечешља памћењеиако твоје очи разазнају бојекојих нема у спољњем свету,у слојевима времена,које несвесно поричеш.Загонетке животаобрнуте су и остављенеда их временом прочиташ,порушиће најлепши терет који си у себи понела.
Упесмотворити
У привидУ небодарУ нестварУ лепету крилаУ суноврату умаУ зовУ тварУ мистичан санУ лепоте жарУ спокоју тренутка – узвишеностУ соби луцидности -дрхтајУ вечности круга - бљесакУ трену наклоности – једна сузаИз плаве космичке моћиИз мрака - светлостИз пепела моја кротостиИз лепоте недосањане ноћиИз буре пролазности у мирИз привида у чедност телаИз жудње у екстазе трагДолазиКлицањемТвоја речИ у моју реч стадеИ у том трајном коначишћуТраје... траје... траје
|
