детаљ слике: AI - BAZAART

Мени се то никад не би десило

Александра Ђорђевић

Ако је живот борба, да ли се победа утврђује по количини љубави или по броју ударацакоје дамо и примимо?

Кад смо били деца, маштали смо о томе да постанемо људи, те смо имитирали одрасле: кували смо, ишли на посао, изигравали лекаре, полицајце, пекаре и мајсторе. А онда се десило; неки су постали људи, неки се и даље траже. Једно смо сви схватили: у машти смо били спремнији и паметнији.

Имитирати живот је лако, научити живети је подвиг.Толико је школа данас које раде на освешћености човека, међутим ниједна не може да откључа капацитете појединца без вере и унутрашње мотивације. Не улазећи у то ком се богу клањамо, посматрам... И схватам да је без вере живот привлачно глуп. Узрочно-последичне везе су логичне, конвенција и бонтон познати. Можемо условити односе, унапредити физичку спремност, објаснити свет око нас, донекле. Али ко жели живот без учешћа?

Живот верујућег је трагично леп. У њему не учествује само човек слободном вољом и одговорношћу, већ и непредвидљиви фактор. У таквом животу на снази су ефекат лептира и домино ефекат. С једне стране, дато му је да успостави контролу над својом мишљу, речју и делом, с друге делују стране силе: воде, ветрови и ватре. Дакле, шта је то у свести једног човека чији је живот привлачно глуп, а шта у свести онога чији је трагично леп?

Гомила гуруа, учитеља медитације и учења се слаже у једном: стање свести је кључно. У том прелазу из детињства у одрасло доба, дакле из бесвести у свест, које може да обухвати и распон људског живота, рађа се вера у то да нешто можемо постићи – сан. А у том измењеном стању, које се може учинити ирационалним и будаластим, појединац обара рекорде, редефинише сферу могућег и приблажава се бескрају. Та само у луцидним сновима, уз помоћ вежбе, могуће је усавршити вештине које поседујемо на јави, било да се ради о познавању страних језика или трчању. Осим тога, нема ничег фасцинантнијег од представника сопственог рода који је направио искорак. Сетимо се Кена Мајлса, који је обарао рекорд за рекордом у тркању аутомобилима или Дајане Најад, која је прва и једина препливала пут од Кубе до Флориде за 54 сата. Коначно, сетимо се свих оних пре чијих постигнућа смо говорили – То није могуће! То још нико није урадио! А онда тај нико постане неко и са њим се радује цело село, нација, планета.

Тја, некада смо имитирали живот одраслих и изигравали разноразна занимања, а данас неретко изигравамо свеце. Нажалост, то се мени никада не би десило често чујемо у разговору, пролазу, на ТВ-у. Колико би привлачно глупо било завршити мисао на том месту, ту стати и остати. Наш подвиг се састоји управо у томе да се калимо на ономе што нам се јесте десило, да учимо из малих ствари, занемарљивог размера и недалекосежних последица, како бисмо припремили дух на потенцијалне филозофско-моралне дилеме.

Нека нам не изостане вере и кад глупост претекне, вере да ћемо пронаћи оно што смо изгубили. Једина непозната у тој једначини јесте у ком облику ће нас затећи изгубљена срећа, док питање остаје – да ли ћемо бити довољно будни да је препознамо?

AI - BAZAART

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: