детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЈЕТИЊСТВО ЂУРЕ РАДУЛОВИЋА

(радња двадесетих година прошлог века)

Већ на помен Кордуна човјек помисли на пасивност и суровост живота. А шта тек може помислити о животу у једном његовом селу, које је чак у таквом Кордуну, добило име Крњак. И тек како ли тамо живе дјеца, а још и дјеца која живе без родитељске топлоте, као што је један од њих, Ђуро, којега мајка тек повремено види, и то само кад обилази своје родитеље који се брину о дјечаку.

Тетка Милка, бака Петра и дјед Миле чинили су све што су могли да дјечаку надокнаде топлоту, која му није суђена. Нарочито је тетка у томе предњачила, па и претјеривала, када га је и у радни дан знала обући у бијеле рубине: бијеле везене гаће, бијелу кошуљу, па опасала бијелом тканицом, приказујући га као најуреднијим момком који је у потрази за каквом сеоском љепотицом. Око ове претјеране уредности мали Ђуро је редовно имао непријатности, мање због дјечије зависти и из тога љубоморе и поруге, колико од ускраћености слободе при игрању. Јер све на Кордуну је зелено и сочно, па како се дјечак у бјелини као снијег може играти са дјецом, кад ће сваки његов додир са травњацима оставити големе мрље, најприје на кољенима, лактовима и стражњици, а онда и по осталим дијеловима одјеће.

Ђуро је у сваку игру улазио са устезањем и укрућеношћу, али као и свако дијете убрзо и губио опрез и неповратно се прљао, што њему није сметало, па прљавштину није ни осјећао ни примјећивао, просто му није сметала и није на њу помишљао, али кад се игра заврши, кад се охлади дух и тијело, пред очи му искаче горопадан теткин лик, која згрануто гледа у свој труд бачен под ноге у блато. У тим тренуцима за Ђуру постаје несрећан дио живота, несрећан до лудила, јер кад га се дочепа тетка Милка и опаучи чим прије стигне: подланицом, врбовом шибом, дреновом шибом..., што је још и божија милост у односу на канџију, иза које после сваког ударца остаје ожиљак дебљине прста. Нема му спаса!

У тим неприликама, идући кући, Ђури је једина мисао како да се докопа дједа или баке, који су у стању подметнути своја тијела да унуку умање бол. Тетка Милка је добра душа за дјечака доброг владања, кажу сељани, али и неумољиво строга иза дјечакових изгреда. И није баби и дједу лако одбранити унука, чак ни кад направи мање грешке, а ово са штетама на бијелим рубинама, неминовно слиједи примјерена казна.

Познато је колико су дјеца хумана и пуна разумијевања за све што је у природи слабије, али исто тако дјеца знају бити и сурова у међусобним обрачунима, када не бирају средства да се одбране и задају ударце. У таквим ситуацијама сваком дјетету је на помисли родитељска помоћ и на усни дозив оца и мајке. Такви односи владају и у селу Крњак, сва дјеца у помоћ дозивају ћаћу и матер осим Ђуре, чији је бол већи због чињенице да он никад не може учинити исто. Дозивање у помоћ баке и дједа, па и тетке, није што и оца и мајке. Шта више, од тетке је у тим приликама више штете него користи, јер она, због мира у комшилуку, прије наружи Ђуру, а ако наружи и другу дјецу, сваки пут је то у блажем облику. Има једна бодља која се најдубље забада у Ђурину душу, готово да га обара од бијеса и туге у немоћи. Кад му у завади добацују дјеца:

‘дје ти је ћаћа...

’дје ти је матер...

Копилане!?

На ове ријечи у Ђури се у час времена пресложе небројене слике, узавре крв, побјесни и такав се суновраћује на сваког око себе, и удара, и удара... све док га гомила не савлада, скрши и остави крвава у ранама тијела и душе. Ох како је горак живот копилана!

Дјечак је тренутке среће доживљавао више тамо гдје су о њему мање знали, а та ситуација појавила се тек по упису у школу, „Светог Саве“ у Крњаку. У том смислу био му је нарочито од руке учитељ Милован Дејановић, који је знао препознати и умањити дјечаков бол. А дјечак је био захвалан примјереним владањем и учењем. А имао је дара, који се нарочито показивао на школским приредбама, када је дјечачић Ђуро носио све оне теже улоге, када је на позорници доживљавао прави препород и срећу, након што га је публика награђивала пљескањем. А о срећи тетке, баке и дједа не треба ни говорити, они су сваку од тих приредби пратили с напетошћу, и на крају би се дјед кочоперио говорећи да га сви чују: „Мој Ђурица моја, моја тамбурица.“ Ходао би салом и узвикивао: „Ово је мој унук, унук Миле Перуна...“

Како је стасавао дјечак је све више одскакао од вршњака, како по обављању пољских радова, бризи око стоке, услузи у кући, тако и по учењу, уз шкрту свјетлост увијек задимљене петролејке. Како је Ђуро бивао увјерљивији тако су и дјеца према њему била респективнија, нарочито су му се приближили другари: Ђуро Девић, Владимир Вујашковић и Милош Рогић. Ова четворица момчића постаће узданица села и ђачка стожина на коју ће указивати родитељи укоравајући своју дјецу.

Управо због овакве српске дјеце формирано је српско добротворно друштво „Привредник“ у Београду, иза Првог рата, које је окупљало талентовану дјецу по српским забитима и одводило их у градове, школовало и на прави начин уводило у живот. „Привредник“ је помогао многе, ни ови дјечаци њиховим активистима нису остали незамјећени, покупили су их и одвели у Београд.

Сеоски живот је био сталну на ивици опстанка. Оно мало од производа што се могло изнијети на пијацу продавало се у бесцијење, тек да се одужи државни порез, који је био стална омча о врату сиромашног свијета. У тој тешкој ситуацији људи су излаз покушавали наћи у продаји земље да би могли подмитити кога у граду, ко је могао сељака запослити у какав државни посао: жандармерију, жељезницу... На уснама свих младих људи Крњака лебдила је ријеч државни посао, па је тако и дјечак Ђуро, како је спознао себе, стално маштао о школи, занату и избивању из села, и вјеровао у неко чудо које ће га учинити богатим. Их како ће са поносом, такав, одјевен и углађен, широког корака и осмијеха шетати по селу. И ево, дочекао је дан одласка у снове, у велики Београд.

Први оде Ђуро Девић. Поштом пристигоше „Привредникове“ возне карте за Владу и Милоша, па и они нестадоше из села. А шта је са Ђуром Перуновим? Није се ваљда штета просула на најслабијег! Шапутало се по селу, у кући Миле Перуна бринуло, а у дјечаковој души владала је туга и лом. Након што је дјечак, једно вече, дотјера говеда, и док му је бака постављала вечеру, примјетио је да бака пролијева али и прикрива сузе, то га је невеселило, упитао је жалобним гласом:

„Бако! Ти плачеш!?“

„Једи дијете, једи... једи вечерас колико год можеш.

„Бако...!“

„Једи, наједи се... ко зна кад ћеш опет...“

„Бако, шта причаш...?“

„Дошла ти је карта...“

Ђуро се склопи око баке, притрча тетка и обгрли их обадвоје. Појави се и дјед, орошених очију пољуби унука у тјеме и посрћући одгега у собу.

У рано јутро, са картама у њедрима, прије него се и умио, Ђуро је криомице утрчао у шталу и стално бришући сузе на смјену љубио: краве, волове и овце. Пресвиснуће од туге за оним што остаје иза њега и среће од оног у што иде.

Ђурин одлазак имао је два паралелна путовања, оно физичко, које је било и напорно и трајало је до Београда, али и оно душевно, у којем су се стално ломиле и смјењивале слике укућана и родне груде, а нарочито дједови синошњи савјети:

Тамо гдје дођеш мораш бити вриједан и поштен, као што си био и овдје. Никад не смијеш осрамотити кућу Миле Перуна. Па ни кад ти буде најтеже. А биће ти тешко, знамо. Биће ти тешко без нас, без заштите...

Примјерено одјевен Ђуро је хрлио са тетком до главне цесте, усхићен али и тужан због растанка, растанка који дјед није могао поднијети и који је зором нестао из куће, рекавши да хитно мора неком човјеку нешто помоћи. На главној цести Ђуро је сустигао много пјешака којима се придружио, и са којима је разговарао, али у њему је сврдлао неумољив црв, и од њега болила рана за љубављу мајке, која је тамо негдје далеко у Винковцима. Рана боли. Дјечак се суздржава, та неће ваљда заплакати пред свијетом, а човјек је који је пошао да освоји свијет. Па ипак, мајчин зов тамо из неког града, Винковци, допире до њега, раздире му груди, и он мора да се растресе, да души бар на трен да на вољу. На трен је заостао иза групе, скренуо с пута, заклонио се иза једне камене громаде, расплакао, и прије него се сабрао, обрисао сузе, закричао је сломљеним гласом:

О мати, судбино моја...“

А кад је искорачио према цести, према новом животу, погледао је у небо и завапио:

„Збогом мајко, и нека ти је све опроштено!“

GALERIJA

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: