детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТИШИНА ЧЕЖЊЕ

Кораци ме одводе до мјеста гдје на миру сви спавају. Само тамо све стоји на свом мјесту. Само тамо нико нема шта да узме, нико се не отима око туђег. Мртвих се, по причама, сви плаше. Страх који је некада постојао, када се помене гробље, нестане када на њему имаш неког свога. Онога ко ти недостаје, онога ко ће ти недостајати док год живиш и док се једнога дана опет не сретнете. Стара зарђала капија, на први поглед, једина је остала иста.

Отварам капију и улазим тихо на прстима, као сјена непримјетна да не пореметим мир који Вас окружује. Знам, чим се суза скотрља и бол ме растави на комаде знаћете да сам дошла. Кроз земљу ће продрети до сваког од вас њена врелина, која ме пече већ годинама. Има ли нешто теже него отворити врата гдје вас посјећујем, али Вас не видим? Да ли Ви видите мене?

Сви зидови овог свјета стоје ми на леђима док кољена посустају у њихвом држању. Треба бити јак и смоћи снаге тамо гдје је више нема. Срце зашивено са безброј шавова, лако се покидају, не може да оздрави јер од бола још нико није оздравио, само научиш да живиш са њим. И лажу сви кад кажу „како вријеме одмиче бол постаје мања.“ Не! Бол постаје само зрелија, старија и пуно, пуно већа. Ваљда расте док не почне старити, док се кожа не почне борати, али никада се смањити неће. Сат неуморно куца не остављајући ни једну секунду са стране. Да се заустави, да се врати натраг, да још једном осјетим блажени додир, да срце макар још само једном осјети ону радост кад нас видим све заједно на окупу и осмјехом на лицу. Тражим превише зар не? Тражим немогуће јер ваш сан је вјечан, а мој пролазан. Једино утјеха корача кроз живот и сазнање да иако године одмичу између нас, исте те године нас приближавају, јер сви ходамо ка том крају на ком ћемо се једнога дана поново срести. Сваки крај носи један нови почетак, а чини ми се да је сваки почетак лијеп само док се не приближи крај, знајући да буде и изненадан. Живот кратко траје, брзо прође, али некако дуго боли.

 На коју год страну да се окренем тишина чежње је све што ме окружује, а Вас се доста овдје преселило. Сједнем, причам док се глас не умори од сазнања да причам сама са собом. Ко зна можда постоји неки паралелни свијет, неки пролаз да се провучем и видим вас бар још једном. Требало би да се иде, кажу, редом у тај други свијет. Зашто онда све иде преко реда? Каснимо у свему, али одлазимо прије него што треба. Кроз замагљене прозоре мојих очију слике се ређају једна за другом. Разбијају се о капи док незаустављиво падају, а ја их скупљам и опет изнова склапам недајући забораву да их однесе. Шта би ми сада рекли да ме видите? Не брините, спавајте својим вјечним сном, јер страх који ми је некад обузимао тијело када би само преко поља погледала у вашем правцу је нестао. Од када сте се овдје преселили знам да сам сигурна у својој самоћи са вама. Јер кад си свој међу својима онда си најсигурнији.

Настављам даље да ходам нашом земљом, која је до јуче још била богата људима, а данас је скоро пуста и што је најгоре од свега као да ће сваким даном бити све више сиромашнија. Кажу да постаје погодно тло само за лоше ствари које се крију испод руке, држе се скривене, а јавна су тајна, о њима нико ништа не зна, а сви знају све, чувајући тако себе да не буду на ничијем нишану.

Када сунце крене на починак скупљам снагу да Вас оставим да почивате у миру. И док дишем и док ме год има долазит ћу у тај први ред на кућни број четири. Затврам врата без страха, тихо да не реметим ваш сан и одлазим путем којим често идем. Поглед ми остане горе високо на небу гдје облак црта знак иза којег можда баш ти вириш и чуваш сваки мој корак. Вољени никад не умиру док год живе у нашим срцима. Одлазим затварајући капију гробља на коме сви у тишини почивају.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: