детаљ слике: КРК Арт дизајн

     

Пети део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

VI deo

ГОСПОЦКЕ ЧЕЗЕ

 11.

Лепо ти Симу пошла карта,па се помамили…Мало коју зору да у "Старом аласу" не осванемо,а лепе смо им иновце оставили. Кад нас угледаду,радују се људи кô правим гостима.

Ал' јебеш га…Дал'ће крчаг ићи на воду док има воде ил'док се не разбије, исто ти се 'вата…Једне ноћи налетијо Сима на бољег мајстора,па ево ти га зајутра сав кô попи-шан..

"Јесу те одрали?"

"Јесу,кумрија, најебо сам….'Ај'што су ме одрали, ал'  што сам се изадужијо."

"Није греда, ушпараћемо па ћемо вратити."

"Како није, бог те јебо…Три 'иљаде…Одакле ћу врну-ти тол'ке новце."

"Еј, наопако…Црни Симо…."

"Јесте,брате…Узећу штранку и обесити се.Да не бру-кам ни себе ни Васу."

Три 'иљаде у то доба нису били мали новци. Могô си за њи'на вашару најлепше теле пазарити, ал' сад јебати га. Родило се,ваља га љуљати…

"'Ајд'у материну, ити иштранка... Да се вешаш за три 'иљаде. Па ондак би се свет смејô, баш зацело…Сна'ћемо се како."

Није мајсторица још ни ручак приставила,а ја стао пред Васу и пресавијамсе до црне земље:

"Здраво ме,мајсторе,стомак завија и да простите, кан-да да ће ме протерати. Волô би да идем кући док ме не прође…"

Умô сам тако од мали'ногу да се пренемажем,па упалило из прве… НиштаВаса не сумња, чак се малкоипоплашијо. Рачуна човек, ако је загула штогод гадно навукô, како ћу Милошу идеда Марку на очи изићи.

"Иди,Мито... Ил'си штогод гаднô појô,ил'си се струнијо…А богати, стопут сам казô:Кад дижеш тешко не напињи се...Ако ниси кадар сам, зови кога…"

"Добро,мајсторе, фала вам... Са' ћу знати."

Ка'сам већ тако лепо почô, не ваља кварити,па идем кроз авлију и стењем кô стеуна крава. Вид'ла ме мајсторица, па на Васу:

"Бог с тобом,човече, не'ш га ваљда тако марод пустити да 'ода до Путинаца. Упрегни коње,па одвези дете."

Иди,мајсторице,у очин, само ми још то фали…Зна бâба све моје унцутарије, о'ма'би ме пред Васом излечијо.

"Не треба,мајсторице,пуно вам фала…Баш ми 'вако годи да одам."

"Добро,Мито, марим ја ал' води рачуна…Ако ти зајутра не буде боље,немој ни долазити. Лези малко док не оздравиш."

Успут се ја нешто премишљам…Шта мислиш, наопако, да сам се заправо струнијо. Док сам деран бијо,нема тог дрвета на које се нисам пентрô ни гране сакоје нисам скакô.Кад тако прекардашим,навече у дреку:

"Боле ме стомак….."

Мајка ништа ине пита. Зна већ она шта је по среди.

"' Ајд',рано моја, легни на отоман."

Запали ми свећу на пупку ипокрије салончићом. Стоји то тако који минут,па мало по мало,лепо осетиш како онај лончић увлачи стомачић…Веровô ти менека ил'не веровô, за по сата кô руком однето...Не би менека садлончић пуно помогô. Морала би мајка ставити велику свећу, ону славску, а преко ње ванглу ил'веш лонац.

Ови моји само што су с ручком свршили, па о'ма'знам ди је ко…Бâба је прилегô у вајату,а деда дрема под орајом. Огрне оно мало рекље да му крста не озебу и натакне качкет на очи,ал' не може ни 'тица через њега прелетити да је не премети…

"Гукни голубе, јесил'штогод засрô?"

"Јесам,дејка,ито гадно. Навукли нас бећари да се картамо идобро нас пресвукли."

Слуша онпажљиво…Нисам му све ни казô, а већ се добро намргодијо. Кад је чуо и кол'ко је новаца у питању, скида качкет са главе….

"Створацте дечији... Овог ћу ти пута опростити,ал' да знаш…Светог ми Ђорђа, будел' се још једаред поновило, каш'ћу  Милошу,па нек'он с тебекавади очи."

Ка'се уверијо да ме љуцки изгрдијо,отрчô у кућу по новце. Жури нам се обојици да нас Милош не затекне,ал' нема њега добри пô сата…Знам ја шта је по среди…Заборавијо ди је новце сакријо.

"Ово сам ти ја,за не дај боже одвојио, ал' нек иде у материну…Ником ни речи, јесил'ме разумô?"

Уј'тру у радњи, баш кô у инат…Једни оду,други дођу,па не могу Симуда уватим насамо. Ка'се напослетку ито догодило гурам му новце у џеп,а он неће ни да чује.

"Фала ти,кумрија,кô рођеном брату,ал'ја сам засрô,ја морам иполизати."

"Не будали, Симо, кô бога те молим…То је деда Марко себи за пут спремијо,а богу фала, неће он још скоро. Има дана, поштено ћемо вратити."

  12.

После тог случаја умиријо се Сима, па кô нова млада. Нит'куда лута,нит'пали цигаре,а карте му не смеш ни  поменути…Закунô се на свећу да у његове руке више ући неће…

Јебеш га…Закунô се ионај да неће више са женом спавати,па још му се троје родило…

Мало по мало, па напослетку, дај боже да нас која зора у кревету затекне…Ако се не картамо,ондак смо у бирцузу;ако нисмо у бирцузу,ондаксмо дигодау штети.

Преметијо је то иВаса,ал' ћути…Зајутра кад дођемо, јесмо фест мамурни и јесу нам подочњаци кô петобанке, ал' цели дан поштено одрадимо когод да смо с кокошкама на спавање о'шли. Е,једареда, очин дико…Завршили сапос-лом,па пошли на валог да се оперемо, а ево ти Миливоја:

"Швалери, зове вас мајстор у вајат…"

Јебо га вајат, здраво ми се то не допада. Уњему јеВаса држô новце, у њему се са муштеријама договарô и преговарô, ал' овај наш преговор тешко да се може са ле-пим завршити... Ишопаће нас, загула, гарант...

"Да чујем…Ди то ноћом лутате,кô глуве кучке."

Ја само ћутим…Бојим се да се штогод не изланем,а Сима кô да чита шта ми се по глави мота.

"Да вам право кажемо,мајсторе, идемо у Сасе.Нашли смо неке цурице,па знате како је… Лепо је нама са њима, лепо је и њима са нама, ал' далек је то пут... Док одемо ивратимо се,прође ноћ очас."

Смешка се Васа иглади бркове…Не знам шта је очекивô да ће чути,ал' и саоним што је чуо канда да је задовољан…Да није, већ би ми летили наглавачке.

"Марим ја,дерани моји…Кад тако ствари стоје,дођ'те 'вамо."

Ди ће нас сад одвести?…Право пред велику шупу…Шупа кô свака шупа,навек пуна којекак'и'дрангулија,а код Рајчевића приде…Ни сами не умеду касти кол'ко су влада идинастија променили,па знаш како је…Док једне испратиш, друге дочекаш, ваздан штогод мораш исакрити…

Госпоцке чезе сакожним сицом и великим арњевима од никоганису сакриване,ал' сакрилеи'године.И то баш љуцки…Дал'је више прашине по њима попадало ил'суи'голубови више посрали,а насред сица мајсторица насадила гуску.

Гре'ота је од Бога да так'а лепота у шупи заврши,ал' боже мој…Да се навек о крају рачунало,мало тога да би и започело.

Њи'је, кажеду, мајстор Васи из Пеште дотерô његов деда Васа кад је овај положијо мајсторски испит…Леп дар, нема ту шта да се дивани, а лепо су оне њега ипослу-жиле…Ди су све прошле икол'ко су шина потрошиле, то се некако да и срачунати, ал' кол'ко се цура на њима возало икол'ко је ту јелека попуцало, никадасе неће сазнати….

'Ај'сад…Не волем да будем брезобразан, ал' нису се ни неке снаше на њи'бадава пентрале.

Е,ка'се овај саБосиљком оженијо… 'Оћеш дико, није орајнико…Пустила га Личанка да се још малко на њима пува,па ће ти једареда…

"Бирај,Васо…Ил'ја ил'чезе…"

Одабрô Васа Босиљку…Дал'се после покајô ил није, то он најбоље зна, ал' да је друкчије испало,не би нам сад казô:

"Шта чекате?…Истеруј,кумрија,то чудо исапери га... Нећете ваљда да вам ја скидам ова говна."

Сунце јарко…Да ми је ноћаске сам архангел Гаврило на сан дошô па казô:

"Мито мој, дошô ред да једаред и тебека љуцки обрадујем... Одабери,чедо,сучим ћеш…"

Не би умô тако штогод ни смислити.

Осетијо је и арап да се нешто крупно на авлији спрема,  па полудијо. Тол'ко рже да се цела штала ори.Откако га Васа у њу увô,нигди ноћом није ни мрднô, а греота велика…Знаш да је бијо бећарски коњ, баш заправо. Једаред га некуда проведи ине бој се…Упамти он ди је све прошô па кад 'нако уморни задремамо,право нас на Васину ћуприју доведе.

Тек сад да видиш чуда….Неда Васа да ја отварам капију, он ће нас лично испратити. Воле стара швалерчина да нас 'нако уштогљене гледи а да смо се љуцки успалили, јесмо…Ко нас не зна, казо би:

"Беште,свете,ево идеду срески начелник ињегов по-моћник."

Није Сима ни за кајасе уватијо,а арап у кас. Прескочијо ћуприју у сконке…Васа остô на шору па гледи за нама до'год нисмо добро одмакли. Мило му је, да кажеш, како је то све испало,ал' кô да је грешник размишљô…

"Боже мили, ка'си ми већ свега дао, што ми ниси дао и'ваке синове... Што си ми живот убогаљијо?"

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: