О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


И ШТА НА КРАЈУ ОСТА

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


И ШТА НА КРАЈУ ОСТА


 
Зелени бескрај се спаја са плавим сводом. Бура ћаволи док сунце обасјава мјесец пред одлазак на починак. Не могу остати имуна на сјећања и њихово гласно добовање у глави.
Иронија судбине или записани и предодређени пут? Како побјећи од годинама наслаганог бола у коме не јењава жал за оним што је било живо, а више није. Одавно су за нас планови постали неухватљиве птице пуштене у слободан лет. Живи се како се мора, понекад како се жели, страхујући од рана и непролазних ожиљка. Свијет је одавно постао прљаво рвалиште гдје поштени углавном губе у жељи да одбране своје. Зар су људи саткани од скривених мисли, злочастих намјера и неумјерених прохтјева?
Тражим погледом човијека, можда ћу некога срести, можда је неко баш као и ја дошао обићи своје стазе али све што тражим изгледа да нећу наћи. Гдје су сва она дјеца и њихове наивне и невине очи? Јесу ли и они постали непознати? На који пут их је живот одвео? На онај у коме су ногом ближе паклу или рају.
Очигледно је да различитости осликаване од човјека до човјека су разлог да се многе приче заврше прије него ли дођу до свога почетка. Застане човјек постиђен сам пред собом, разочаран сазнањем да живот нема нити мало милости, да се некадашња добра дијеца претварају у непрепознатљиве људе па те ухвати она нека нелагода у грудима јер ти буде жао зашто је живот толико неправедан. Неко добије све, неко нема ништа, неком дају све, а неком узму и оно ништа што је све од нешто што има. Шта се то догоди у унутрашњости неког човјека па је спреман да свој живот одведе у погрешном смјеру? Ако мисли да је то онај прави како онда може да препозна који није?
Затварам капке док врата прошлости шкрипе. Немир се већ одавно настанио у живот изазивајући онај глупи осјећај туге. Натјера ти сузе на очи сваки пут када погледаш у правцу прошлости. Остала је заробљена и прекинута у сјећањима. Неко оде зато што хоће, неко зато што мора, неко зато што неће, а неког отјерају. И како год да окренеш одлазак је неизбјежан. Дође кад ти најмање треба, а оде кад га не желиш ни у сновима.
Застанеш над протеклим годинама. Прохујале су покрај тебе у жељи да обезбедиш достојан живот за себе и своје, а онда погледаш око себе и не препознаш се у окружењу и његовим стегама са свих страна. Хтио би натраг, али натраг немаш коме. Хтио би напријед, али тамо је још неизвјесније. Онда наставиш тамо гдје си стао размишљајући како је све могло бити другачије, али није, јер ништа се не дешава тек тако, све има неки разлог па какав год он био знаш да је твој и гураш са њим па куд стигнеш. Кроз сав тај ход мјешају се слике оног дијела живота што је прошао, а недостаје ти јер је текао испод најљепшег плавог неба, оног завичајног и можеш га срести само на једном мјесту. Стегне те у грудима, заболе старе ране док се надограђују на ове већ постојеће, па онда на оне нове и сваким се даном умножавају све више и више. И дође тако неки период живота гдје бираш ћутање јер ко да разумије твоју бол због одласка. Ријечи без реда и распореда се губе у твојим жељама јер оно што је прошло никада се вратити неће. Не можеш да зауставиш сат и незаустављив ход живота па да наставиш тамо гдје ти је срце на мјесту. Душа се пречесто вуче за уморним ногама док корачају далеко од мјеста гдје је душа засађена дубоко у родну земљу. Увијек чујеш оно исто питање: “Зашто идеш ако не можеш да поднесеш одлазак?“ И увијек га постављају они који никада нису отишли, а да их је тај одлазак заболио. Обећаш себи да ћеш се једног дана вратити и мислиш да ћеш обећање моћи испунити јер не знаш да је за тебе већ све одређено. Неко вјерује у судбину, неко не, али биће онако како мора бити. Сада када знаш за ту истину тежак је поглед ка неизвјесном сутра. Сви који мисле да живот држе у својим рукама значи да су довољно сретни па нису видјели како изгледа када ти све из руку исклизне.
Пустиш да се казаљке помјерају на сату јер иако их зауставиш код себе оне и даље шетају од дана до дана, од ноћи до ноћи  и тако се опет гомилиају године. Најрађе би да ицх преспаваш па да се пробудиш баш кад треба и кад је најбоље за још један нови почетак. На лице ставиш осмјех да те сузе не одају пред онима што са нестрпљењем чекају да виде твој крај. Јер Боже мој што би теби било боље него мени. Али ако ти је горе онда је то доказ да сам ја бољи од тебе. И тако људској глупости и злоби никад краја. Али и злоби једног дана дође крај јер колико год неко мислио да је недодирљив има своје вријеме за одлазак.
И онда схватиш да не врједи трошити сјећања на оно што је било и на оно што никада бити неће па их чуваш као највећу светињу, као храм коме вјерујеш јер је у њему сакривено све оно што ти даје снагу да наставиш даље. Под неким другим небом, са неким другим људима, далеко од свога и од свега онога што је само остало да живи у теби скупљаш снагу за још један и још један и још један корак. Ко зна, можда ако је било суђено да одеш можда је суђено и да се вратиш. Нажалост све су чешћи они доласци гдје те опет испраћају на један одлазак, онај са којег се више не враћаш.
Прође живот у тој смјени владара гдје подједнако на крају губе сви. Сваки одлазак је нови долазак и сваки долазак је још један одлазак. Ништа лакше и ништа теже од тога. Најлакше је отићи када иза себе немаш шта да оставиш. Знам то одлично, увијек дође вријеме одлазака.
И само треба пливати. Испливати, не окретати се, не дозволити да те хладна вода потопи. Тишина је све гласнија над мојим пустим крајем. Добра је за молитву јер се у њој враћа бар на тренутак људскост која је одавно прегажена. Она истинска, а сваким даном је све мање и мање.
Стојим и гледам оно што бјеше и оно што је сада. И на крају, све што је лијепо и срцу драго угрожено је гдје год да се окренемо. Од кога? Од чега? Од свега и сваког коме су мрачна душа  и уши глухе на страх што сије сјеме зла.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"