детаљ слике: Сава Шумановић

шести део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

VII deo

АШИКОВАЊЕ

13.

Ка'сам ти отоич за оне цуре из Саса диванијо, није то Сима ништа лагô…Ишли смо ми код њи'…Дал'су оне из Каменице биле,дал'из Варадина, не умем ти право касти, ал' није то сад здраво ни важно…Важно је да су тудекана цело лето на посетку биле.

Милица иЈелица…Варошка деца, па како би ти казо…Малко ибрезобразне…Баш 'нако,праве намигуше. Нису се кô ове наше фрајле стидиле да стојиду с момцима на шору.

Мало који дан да ће проћи да у Сасама не омркнемо,а јел'как'а сигранка дође, ту ћемо ми и осванути…Воледу оне да буду санама, волемо ми да будемо сањима, ал' има ту иједна греда…Тоша Тоцило, брат им од ујака.

Није лепо касти за чељаде да је глупаво,ал' за овог ништа не мораш ни касти. Видијо је учитељ одавно да од његове школе нема вајде,ни кол'ко покојнику од нови'ципелапа рачуна човек:'ај'бар да га научимда сабира иодузима. Кад данас-сутра буде свој газда,како ће брез рачуна бостан продавати…

"Чујеш,Тошо, 'вако ствари стоје…Дао ти бáба три банке… Сутридан,дâ ти мати још тол'ко. Кол'ко сад банки имаш?"

Броји овај на прсте…Једна банка, па још једна, па још једна…

"Молићу лепо,господине,имам шест банки…"

"Одлично,Тошо, имаш шест банки…Ал'пази сад…Дошла кека Зора из Бешке идала ти иона још шест банки…Кол'ко сад имаш?"

Јебо кека Зору, откуд је идолазила. Бројиовај прсте, ал' канда да ће му који и усфалити…

"Молићу лепо,господине,сад имам десет банки…."

"Полако,Тошо, не бацај тол'ке банке…Ајде испочетка."

"Нека, нека господине…Доста је менека иови' десет банки."

Доста је и нама њега ка' се загула натрћина клупу падрема кô петô на дуду...

"Иди,Тошо,на спавање…"

А, јок…Не сме да остави сестре саме…Пре ће битида он не сме сам по помрчини до куће доћи па зајебавô нас тако док се Сима није досетијо…Како дођемо,посади га на чезе, кобојаги да пази на арапа, итутне му пуну штаницлу карамела. Миран Тоша,а мирни ими, до фајронта.

Све је то ишло лепо док се овај једаред није добро пре-ждерô...

"Ајој, мати моја…."

Поплашијо се Сима да се није сучим затровô,ал' ди ће се затровати…Није,загула,љуцки љуштијо карамеле па напунијо бураг сапапиром,ал' когод да је исаму штаницлу прогутô.

После тог белаја неће више карамеле, да га убијеш. Морô Сима да му купује бомбоне ито оне филоване.

Милица је за коју годину старија била, а да кажеш поштено, илепша од Јелице. Здраво је она на Симу трзала,а није,богами,ни овај бијо миран…Да је којим случајом как'е прилике било,одбегла би она брез премишљања.

Село кô свако село…Рано се устаје,па мораш раније и легати, ал' паше то нама ите како…Јел'се шор испразнијо,њи'двоје одеду у помрчину,а ја останем саЈелицом да чувамо стражу. Кобојаги ими штогод ашикујемо,ал' далеко је то од љубависања кô од Рима до Цариграда.

Волô би ија да једаред дођем до помрчине,ал' како ћу доћи кад несмем ову да питам...Поштено да ти кажем, да којим случајом и пристане, не знам ни шта би таморадијо…

Премишљам се нешто….Не би било лошо кад би на как'у френтерушу налетијо да ме сама одвуче, ал' кад све сабереш, није баш ни то згодно…Залудила би ме 'нако глупавог да је оженим а мо'ш ти мислити шта би после било….

"Устај,снаво,да помузеш краву."…Буди Даница своју одмену…

"Как'а крава, јебала те крава…Да сам ја 'тела да музем краве,не би се за ковача удавала."

Ждерало то менекаподуго,па једаред решим...Он га јебôи'помрчину, ако се нећу Сими поверити, коме ћу….Нећу ваљда бáби…Кô да га гледим како је изрогачијо очи.

"Матер ти јебем глупаву…Ти би ишô у помрчину…Води ти њу прво у цркву,па ето ти после вајата. Замрачи га кол'ко волеш, шта ме се тиче…"

Мој ти Сима на те ствари друкчије гледи:

"Е мој кумрија, само да знаш кол'ко волем што си ме ово питô. Чекам ја одавно ка'ће тебека ито јуне убости,ал' ништа се ти не секирај…"

Отрчô о'ма'у кућу,па у једној руки носи лавор,а у другој маказе ибријач…

"Кумрија, жалосна ти мати, нек'ти је бог у помоћи…"

Не знам шта је загула наумијо,ал' неће ово на добро изићи…Јеси га за осетљиве ствари питô, ал' бог га јебо, нисмо Турци да се обрезујемо.

"Седи да те обријам."

"Шта'ш да бријаш…Пет длака под носом ишест на бради"

"Не дивани макаршта…Не коси се прва детелина зарад сена већ да се њива добро очисти. Да може нова да расте, јел'тако?"

"Тако је…."

Размакô ти се мој брица саоним бријачом баш кô добрикосци по ливади,па кад је покосијо што се покоситидало, шаље ме на валог да се умијем…Што се ја више пљускам, све више воде низ лице клизи…Он га јебо, ал' когод да туђе поливам…Ни сам себи не умем касти шта је ту по среди,ал' да ми је нешто обашка мило, то стоји…..

"Не ваља ти, брате,овај раздељак,кô неко дериште... 'Оћеш да ти направим праву фризуру, са залиском?"

"Ништа ме,Симо,не питај, ради како ти је воља"

Јебô раздељак…Да ми је којим случајом казô:

"Извини,Мито,ал' ове ти уши баш никако не стоје. Ја би ињи'малко скратијо…"

Скраћуј... Све ћу ја истрпити само да једаред постанем мушко.

"Јебо те бог,Мито,па како се ти чешљаш?"

"Никако…Како ћу се чешљати кад немам чешаљ."

"Ауу…О првој слави да си о'шо икупијо свој чешаљ исвоје огледалце. Јеси ме разумô?"

Како гане би разумô,ал' кад би му казô до чега је греда, тешко да би он менека разумô…

Није греда до новаца…Билои'у кући ил'не било, кад на славу пођем мораду се однекле створити.Бáба кô сваки бáба, воле да му се син бећари,па кад завуче руку у џеп мало ће штогод у њега и вратити.

Дејка, опет, воле да зна шта се по кући ради:

"Јел',чедо, јел'ти дао Милош штогод?"

"Та мани га, дејка... Дао ми за једну кабезу."

"У,отац га јебô чивуцки. Даће тебека твој дејка да купиш цурама ђинђуве."

Как'е цуре, как'е ђинђуве…Све ја то спрцам на рингиш-пилу. Јебô га онај ко га изумô, ка'се једаред на ону столицу попнем,до'год ми се здраво у глави не заврти, не умем да сиђем.

Штрићка Сима маказама, когод чобани кад стрижеду овце, ал' добро…Да је таколако створити зализак сви би  терали моду.

"А, шта кажеш?…Друго чељаде."

Јебô је он ифризуру, право ми човек каже…Друго чељаде.  Ал' лепо...Когод да сам десет година старији.

"Пази сад,кумрија…Нема ти више легања док је 'вако не дигнеш ине повежеш мараму. Брез ње ти је све бадава."

Нико се од Филиповића, да простиш, није самарамом  повезивô,па навече зло по кући…Дејка гледи у бáбу ихук-ће а на кога ће овај сад ако неће на жену:

"Матер ти јебем глупаву, ти си му дала мараму!"

Мајка зна откуд је марама дошла,ал' не воле да се у њине ствари меша па клекла пред светог Ђорђа:

             "Спаси господе нашег Миту

               и од свакаки'га лудости избави…."

 14.

'Ај'да ти кажем коју ио Миливоју…Држим да га Господ још себи није узô,па неће човеку бити право да га не поменем,а тол'ко смо 'леба заједно појели.

Да су Фрушкогорци љуцки загуљени, можда ће ме когод иоспорити, ал' да им је она њина Фрушка здраво лепа, то се нико неће ни усудити….

У лепом се селу овај и родијо…Лежимир…Материна ће га знати ко му је код имена кумовô,ал' да знаш да није ништа оманô. Кад га 'нако о'згореса Чота гледиш,казô би:

"Није овди,браћала мој,ништа ни зидано ни дозиђи-вано. Све је овди никло из земље когод она 'растова шума свуд около…"

Бог им је доброг дао а вредни су планинци па су доста тога и сами створили. Виноград до винограда, воћњак до воћњака а свака воћка кôоне рајске... Ту су добре шљиве и јабуке, ту су крушке и кајсије, пашто не оде у пекмез иком-пот, у казану ће завршити…

О лепом ти је, чедо, лепо и чути и диванити,ал' да је Миливојев бáба бар малко од тог имô,не би овај код Васе ни долазијо. Через оне мученице што му децу рађала,није имô ама баш ништа…Кô гробар је за 'лебац зарађивô,па му село насред гробља мало уџерице подигло небилисе сатол'ком чељади дигодасклонијо.

Није Миливојеникад кријо из как'е је сиротиње побегô нит'се тога стидијо…Кол'ко год му господ ускратијо да има,тол'ко му дао да уме,па грабијо је мученик и од себе иод живота што се дало уграбити.

Само пази ти шта ћу ти сад касти…Да је штогод у том претеривô,не би он код Васе тол'ко 'леба појô нит'би овај, кад ја иСима штогод засеремо, казô :

"Бог вас материн,оћетел'се једареда на Миливојаугледати."

Ал' да ви'ш сад чуда…Ту негди под сам крај, променијо се иМиливоје…Није оно, да кажеш, да се штогод избре-зобразијо,ал' окренô ћурак натрашке. Навек је тај сакокошкама на легање ишô асад, бог га материн, как'о легање…Мало коју зору да ће у кревету дочекати.

Ди иде ишта ради, ђаво ће га знати, ал' ка'се врати,поваздан неке књижурине под рекљом вуцара…Еј,мо'ш мислити…Он који није волô ни читуљу на бандери да прочита, са'се набије у своју собу исамо нешто штудира.

Преметијо то мајстор Васа па пита једаред Симу:

"Симо,богати, не волем да се мешам у ваше ствари, ал' здраво ме копка шта то овај тол'ко чита."

Поплашијо се Васа да није, недô бог, заглавијо у как'ој секти. У то доба било је тога поваздан…Субатари…Они што не радиду субатом. Ондак они Јеховини сведоци што не воледу попове. Ондак…Та питај бога чега све није било. Што кажеду, баш кô пред рат.

"Не знам ја,мајсторе,богами, ал' ето…Питаћу га,па ћу вам касти."

Лаже Сима, како не би знао, ал' шта друго да му каже. Так'е се ствари не могу дуго сакривати, очас ће то идо Васе доћи, самоније рад да овај баш из његови'устачује.

Миливојети је, чедо моје, доносијо комунистичке књи-журине. Залудили га Лењин ионај брадати Шваба па начи-сто пошандрцô.Оно кадгода дал'ће санама коју прозбо-рити ил'неће,а сад само гледи да нас насамо у'вати. Трабу-ња којешта,а напослетку обавезно…

"Радничка се класа мора опаметити данаске да би сутра владала светом…"

Оће,владаће…Кад Јовица црквењак пусти браду инавуче мантију.Видијо сам ја 'нако балав, да од тог посланема ништа. Откад је света ивека новци су ти и од све памети најпаметнији иод све силе најјачи….

'Ал'ајд сад...Нит'смо се нас двојица пуно у то уплитали нит'смо њега штогод кочили. Мора жива душа у нешто веровати,па дал'ћеш у бога ил'у људе,напослетку ти се исто 'вата…Отпутоваћеш,а нико ти праву истину неће касти.

Нису комунисти ону власт волели,а ова њи', да ти ине диваним. Јел'се за кога прочуло да се том работом зама-јава,ето ти жандара право на кућу.

У то доба, командир румске жандармерије бијо је неки наредник Јакшић. Опасно чељаде…Кол'ко је префриган иначитан,тол'ко је и љигав кô чиков,па лепо не знаш кад је опаснији… Да л' кад ти се кези,ил'кад прети ибогара.

Нико га у селу није волô,а мајстор Васа обашка…Није баш ни овај пуно за Васом патијо, ал' служба је служба…Кад навратиу село,ред је да све бољекуће обиђе, па 'тели ил' не 'тели не могу се пуно ни избегавати.

Е,сад ти тај Јакшић наједаред нешто учестô…Мало који дан да ће проћи,а да он не свратикод нас у радњу. Свратијо, кобојаги, да види шта му пријатељ Васа ради,ал' не пропушта прилику да штогод иМиливоја приупита. Ниш-та то није, да кажеш,'нако званично, само га боцка когодмуве пред кишу.

"Кажи ти мени,Миливоје…Јел'истина што свет дива-ни да они Руси по задругама спаваду 'нако ђутуре - ко с ким стигне?"

Не узрујава се овај ни "ич". Ди може прећути, ди не може одбруси му штогод, ал' све 'нако преко оне ствари,кô да саИштваном добошаром дивани.

Прошло је то пар пути,ал' нема ни Јакшић живце од челика. Упô један дан са два жандарма,па сад више нема увијања. Потуријо му под нос неку црвену 'артију идере се:

"Знам ја,ико је ово писô и  кад је писô,ал' 'оћу то из твоји'усти да чујем."

Неда овом ђаво мира….

"Кад све знате,гос'н' наредниче,што ме ондак питате."

Видимо ми да ће ту неког великог зла бити,а нема нам Васе.О'шô код попе да плати парохијал,а овај наврага, кол'ко има каде,још тол'ко има ио чему да дивани. Ко зна кол'ко ће га загулазадржати.

"Води га, мамицу му јебем комунистичку."

ЗаповедаЈакшић жандарму,а овај кô да је само то ичекô. Савијо му руку на леђа.Да покуша да бега, очас би је поломијо кô прут.

Није се Миливој тол'кони поплашијо кол'ко смо се ја иСима поплашили. Волели би да знамо ди су га одвели,ал' како ћемо знати кад не смемо ни кроз пенџер да провиримо. Други жандарм остô санама,па ни мати не прати дете кад про'ода кол'ко он нас прати.

"Само ви,децо,настав'те ди сте стали…Ово се вас не тиче."

У том, ето ти имајстор Васе. Чим је видијо жандарма, све му сад јасно кô дан….

"Кумрија, дођи да ми помогнеш да скинемо лечке сакола."

Изађем ја напоље,ал' как'а кола, как'е лечке. Ничег напољу нема,самосе префригани Васа у моменту досетијо како да ме испита:

"Јел'овај сам дошô ил'је иЈакшић сањим?"

"Јој, мајсторе,дошô је иЈакшић,ал' је негди одвô Миливоја. Убиће га кол'ко је бесан."

"Кол'ко има како га одвô?"

"Има,мајсторе,више од фртаља"

Скинô Васа качкет саглаве па почô да га гужва…Кад дотле дође,бегај од њега…

"Добро,Мито, 'ај'мо сад унутра...Не бој се, овога ми крста упамтиће Јакшић менека."

Није рад да жандарм штогод посумња,па бог зна како љубезно:

"Симо, јестел'послужили господина сучим?"

"Нисмо,мајсторе."

"Иди,Кумрија,у подрум по ракију икажи мајсторици да пристави кафу."

'Оћеш очин доћи до мајсторице. Ја на врата, Јакшић на врати. Од силног беса спали му они швалерски цвикери на пô носа,ал' канда да ине помишља да и'намести.

За њим иде Миливоје, мртав ладан, ал ето…Когод да је о'шô да се ишора па му сад штогод илакше.По модри-цама се види да су га добро млатили,ал' кандада је то млаћењевише узрујало Јакшића нег'њега.

Преметијо је Јакшић Васу, како га не би преметијо, ал' сеправи блесав. Ни добар дан ни помоз'бог.Пошôкобојаги до тезге да до'вати торбицу,а успут ће се и на оног нашег жандарма истрести:

"Диж'се, шта чекаш?''

Скочијо овај,когод соколи на соколској вежби,ал' врага ће он куда поћи…Стао Васа испред њега и закрвавијо очи-ма, па 'ајд'сад соколе! Одгурни га ако смеш.

"Седи!Седи кад кажем... Поручили смо кафу иракију. Ка'се кô људи почастимо,и'те куд вам је воља."

Збунијо се жандарм кô турчин на свињокољу,па сад лепо не зна ни диће ни по ким ће. Види човек да се није са загулом сиграти,а шеф му се искеребечијо когод да у рођену са'рану гледи. Еј, њему, чувеном Јакшићу од когадркти полаСрема да се неко 'вако супростави! Пошôруком за пиштољ, ал' неће он футролу ни откопчати…Васа га обема рукама шчепô за гушу.Да покуша штогод да се брани задавијо би га кô гуску!

Јаке је руке Васа имô…Кô менгеле…Кадгода је, кажеду, точак са шином једном руком од земље 'одизô.

Скочили сад ижандарми да одбране шефа,ал' кол'ко су 'итро поскакали,још су 'итрије иодустали…На једног Сима подигô чекић, онај од пет кила.Да га њиме у главу потрефи просô би му мозак кô јаје на око…Миливоједограбијо велики пајсер…Још он њиме на овог другог не замањује,ал' гледи га право у очи кô барска змија ка'се на жабу окоми...У моменту се обојица умусули,ал' когод она дечурлија кади'учитељ у'вати да нису декламацију савла-дали.

"Слушај,Јакшићу,шта ћу ти сад касти…Ја, мајстор Васа Рајчевић из Воље, поштивам ову државу ињену жандармерију,ал' у овој радњи иу овој авлији ја сам све исја…"

Унô му се у лице,па млати кажипрстом.Малко фали да га њиме у око не убоде….

"Не можешти само тако упасти и одвести мог шегрта.  Ако је штогод згрешијо, молим лепо! Нек'одговара тамо ди треба икол'ко треба,ал' оћу прво менека да се каже. Ја за њега јемчимипред Богом ипред његовим оцом... Јесил'ме разумô?"

Разумôга је Јакшић,ал' ћути…Да може, од муке би у земљу пропô, ал' како не може нема му друге нег'да клима главом. Ди сме сад да ризикује да га загула опет гуша.

"Са'ћемо се лепо кô људи почастити... 'Нако како сте ваздану овој кући били чашћени."

Утолико сужандарми кафу посркали…Брже нег'да суу станичном бирцузуаајзибан им улази у станицу…На вратима се гуркаду ко ће први кроз њи'проћи а Васа за њима, лагано... Донекле ће и' и испратити,баш 'нако како доликује добром домаћину идрагим му гостима….

Ка'се вратијо,ништа још не дивани,ал' затвара спољ-на врата…У бог те јебо, њи'смо,чедо,затварали само после фајронта… Мислим се ја: Мој,Мито, најебô си... Жан-дарми су мила мајко наспрам оног џумбуса што ће сад избити.

Кад,да ви'ш чуда…Как'и џумбус, ни близу... Сипа он ракију, прво себи па ондак нама редом.

"Спаси Бог, дерани моји."

'' На спасеније, мајсторе...''

На бело је истресô па се баш љуцкинамрштијо. Није од беса нег'од ракије. Препеченица од два'ес'пет гради, пет година је у 'растовом бурету лежала…

"Што је било, било је…Ником ни речи,а мајсторици поготово… Кумрија,јесил'разумô шта сам казô?…Ником ни реч."

"Јесам,мајсторе, не бер'те бриге."

Знао је он ко је најбрљивији,па рачуна човек није згорег да му обашка и запрети. Ондак се окрен'о Миливоју:

"Миливоје…Ти си честит иваљан момак. Да ми је Гос-под подаријо сина,баш би га так'ог ипожелијо…"

Застô на трен, тек тол'ко да отпије коју, ил'да се увери да је тако штогод преко његови'усти прешло…

"Дериште си бијо ка'сиу моју кућу дошôи млого си 'леба у њој појô,ал', фала милом богу, никад инигди ниси ме обрукô. Ниси ни ово данаске.Да си штогод укрô ил'кога премлатијо, то је већ друга ствар. Не би ја жандарме ни чекô, сам би те истерô."

Рад је Васа да га у очи погледи,ал' срами се Миливоједа подигне главу.

"Шта ћеш ти радити кад пређеш праг моје куће, од воље ти кôШокцу пост.Ал' упамти добро шта ћу ти сад касти…Ако заправо у те ствари верујеш, издржи…Ако те когод набедијо да треба веровати, нек'ти је Бог у помоћи…."

 Наставиће се... 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: