|
|
|
 | Жељка Аврић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЗГРАДА БРОЈ ПЕТ Четвороспратница број пет, без лифта, сиве фасаде, чије су балконе у јатима опседали голубови, била је, дању, истоветна десетинама из неимарства шездесетих. Осветљених прозора ноћу, личила је на луткарско позориште. Иза завеса су поигравале марионете, којима је безимени редитељ давао људски изглед, покрете, особине. И судбине.У приземљу је живео стари брачни пар. Имали су исту диоптрију, исте болести, говорили углас. До њих, уседелица која је сетним погледом испраћала динамичну младу комшиницу и њену трогодишњу девојчицу. На другом спрату, мушка рука у замаху и женско лице које се немо и по команди окретало за том руком. Тачно изнад њих, средовечни песник са брдом књига и дијагнозом клиничке депресије. У стан на трећем спрату, свраћале су нечије жене са туђим мужевима, сумњиви бизнисмени, залутали туриста. На другом крају ходника, под хладним светлом неонке, једна кћерка више није препознавала хладна лица својих родитеља. На последњем спрату, за најбољим гејмерским рачунаром, седи изданак Z генерације и кроз VR наочари управља вишедимензионалном реалношћу, бришући границе недостижног, неповредивог, немогућег. Ко је он? Суверен виртуелног царства, краљ поноћи, креатор магичног позоришта? Онај који повлачи конце са почетка приче? Или, само,Неприлагођени?У недоумици те, поштовани читаоче, остављам до првих петлова.
|
