детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЛАВЕТНИ СНОВИ

Недостајеш ми јутром

кад се будим,

да ти проспем реку своје косе

низ груди.

И у вечери ране, када

би рука да

плаветнило твоје такне.

Када те нема, сањам

плаветне снове.

Снове у боји. И зовем

без гласа да ми се

чаролије врате.

Кад одеш сваки пут

оставиш нешто своје.

Оставиш себе за моје

слатке снове.

САЊАМ

Зашто ћутиш, зашто

поглед скриваш,

Када, ево, ту сам, бивам.

Ево ме испред,

Снове за обоје сањам.

Моја машта граничи се

са линијом хоризонта плавог

и преко њега иде, до оног другог краја.

Сањам.

И кад сам будна, сањам

кестење и плаво море,

И освит и плаве зоре.

Претачем своје снове у јаву

јава је љубав што се прелива из ока, срца

и ове душе моје, за обоје.

ЋУТОЛОГ

Чежњиво гледам у даљину,

остављајући за собом минуле дане.

Чекам и пратим да сутра сване

 да ми отвори очи ново свитање.

У тајни живота

Ветровима тихим са хоризонта

Искрсава неко ново сутра.

Тражим свануће своје у свитању.

Тражим своје боље сутра.

И посматрам тог ћутолога у себи:

Име које си ми дао,

јер знаш, ваљда, да

најлепши тренуци се оћуте само.

ОСТАВИТЕ МЕ

Оставите ме да одболујем

распукле комадиће истине,

ово пролеће што у душу

доноси јесен.

Оставите ме, да кише се мојих суза

с кишама заједно роне,

јер стрепње више нема.

Оставите ме с ишчезлом љубављу.

Не плачем.

Не могу ништа сем песме.

Послушајте: Одлазите!

Пустите ме да одболујем, што

није ми пружио дланове, да на

њима коначно одрастем.

ПРИПИТОМЉЕНА

Винула сам се високо

ко птица ка плавом небу

Радујући се животу

што ми благодети носи.

Мирис ружа, тих краљица мојих

опојних латица, шири се у нови дан.

Не, ниси ти више сам,

Не, ни ја нисам више сама.

Узлетела сам високо, ширећи крила

И гледам иње пало по твојој коси,

зорама, данима, и сумрацима све више.

Тако си ми мио и драг.

Укротиле су ме даљине, ко

корито реку своју,

припитомиле ме као маче.

Па је дивљина, пуста и неукротива,

Одједном постала припитомљена.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: