О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ЕВОЛУЦИЈА СВЕСТИ И ПОЈАМ РЕЛИГИОЗНОГ

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ЕВОЛУЦИЈА СВЕСТИ И ПОЈАМ РЕЛИГИОЗНОГ

О веровању и научном погледу на свет, као и појмовима чуда, милости, људској моћи еволуцији свести


Др Симо Јелача

Често се под појмом религије подразумева најуже веровање у Бога, па се за оне људе који не верују у супериорно биће и не иду у цркву каже да нису религиозни.
За многе научнике мисли се да су атеисти јер верују само у оно што виде, што могу да додирну и што могу да измере. Свакако, најбитнији фацтор за развој религиозности код особа је њихова култура, пре свега родитељска средина. Тако је чињеница да Европљани подразумевају да је Христос био белац, док Африканцима ни не пада на памет да он није био црнац. Људи срећног детињства верују у Бога док људи несрећног детињства поимају Бога који их кажњава. Духовно сазревање људске личности је стално учење и сазнавање новога. Отуда је религија веома лична, заснована на сопственим искуствима. Речи људи за које се сматра да су експерти лако се прихватају (савети доктора, истакнутих научника, метеоролога па и фармера).
Наука је религија сложеног гледања на свет. Сведоци смо многих случајева у којима су људска бића подложна празноверицама, предрасудама и укорењеној тенденцији да виде оно што желе. А научне методе управо базирају на стеченим искуствима, а искуства морају бити поновљива и мерљива. Научницима није лако разматрати реалност постојања Бога, због недодирљивости и немогућности мерења. Када се посматра феномен веровања у Бога суочавамо се са догматизмом, а догматизам доводи до изазивања ратова. У Бога многи верују примитивно. Одбојност према религији најчешће се јавља код особа које су у детињству третиране грубо. Научници постављају питања о вођењу “светих ратова”, инквизиције, догматизма и сујеверја. Човек се мозе запитати да ли то Бог ради људима или људи раде богу, а прави је одговор да то људи раде сами себи.
Појам чуда анатема је и за многе научнике. Црква има другачији приступ. За оно што се не може разумети је чудо. Ипак ни црква није испитивала нити објаснила природу чуда. Црква стоји на становишту да чуда треба прихватити као дела божија. Примере чудесних оздрављења црква приписује делима светаца. Лекари стоје на становишту да чудесна излечења не постоје. Чудо је нешто што се не дешава на уобичајени начин, предвидљиво, по природним законима. На пример милост је чудесна, а чудесни су и снови. По Јунгу, мудрост се наслеђује. Доказане су могућности преноса мисли на веома великим удаљеностима. За то нема објашњења али се те врсте чуда дешавају. Има случајева када особа у неким ситуацијама превиди догадјања која ће се тек десити, па најчешће тиме спасава животе или слично. Постоје и случајеви “сретних откривања” нечег важног што нисмо тражили. Милост се најчешће манифестује као пријатно догађање. Има феномена који се дешавају ван људске свести. Верници моћ дешавања ван људске свести сматрају “милошћу”. Милост се не може мерити, а ипак зна се да постоји. Верници милост приписују искључиво Богу, верујући да је милост божија љубав.
Еволуција је развој организма са нижих на више нивое комплексности. У животу се суочавамо са ратовима, корупцијом, загађењима средине, са лажима и насиљима. Многи људи верују да је божије биће на небесима, недостижно. Лењост је супротна љубави. То је форма болесног људског бића. За зло се сматра да је настало од љењости. У зла се могу побројати примена политичке моћи. Сурови пример зла су људи који су разапели Христа на крст и издигли га да га сав свет може видети. У зле људе могу се убројати сви изазивачи ратова у свету. У ту групу спадају, како Хитлер, тако за Србе и амерички председник Клинтон.
Милост се на неки начин мора заслужити. Најчешће је налазимо тамо где је не тражимо и најмање јој се надамо. Отуда се у народу казе:”милост долази од Бога”. Према томе можемо рећи “да милост има мистериозну природу”?
Често људи нису свесни своје религије. То је доказ везе Бог-човек, па је Бог део човека. Сличан је појам и Светога духа, за који се такође каже да је увек са човеком. По Јунгу у основи сам живот је невидљив, он је само у људском разуму. Ако се зрео човек својом слободном вољом идентификује са богом, тада Бог кроз свесни део човека преузима његову нову форму живота.
Сви ми познајемо две врсте људске моћи: политичку и духовну. Политичка моћ заснива се на присили других. Ова способност налази се у позицијама краљевских престола и државних владара, а веома често у новцу. Политичка моћ није везана за мудрост, на против, веома често су је кроз историју поседовали зли и ограничени људи. Духовна моћ, међутим, искључиво се налази у индивидуама које су најчешће сиромашни и ту моћ човек доживљава са радошћу. Што човек више зна све му је теже доносити одлучујуће и тешке одлуке. А понекад, чак, одустајање од одлуке доноси најбоље резултате.
Религија је измишљена да би се помоћу ње владало светом. Појам Бога измишљен је као нестварна личност, која се никада никоме није показала ни у каквом облику, а да ипак огромне масе света верују у њу. Тако је измишљено и васкрснуће Исуса Христа. А у цему је ту истина? Када је Исус разапет на крст био је цетвртак, а код Јевреја се сахране нису обављале у петак нити током дана викенда. Зато су га они оставили у пећину и на улазу поставили су велики камен, рачунајући да га нико неће одмицат до понедељка. Међутим, Марија Магдалена је са својим најближима дошла, одмакли су камен, пре но што их је ико могао видети, извадили тело Исуса, однели га и сахранили, а камен вратили на улаз у пећину. Када су црквени званичници дошли да би сахранили Исуса видели су да га нема. И да би се пред светом оправдали за злодело које су починили смислили су да је он васкрсао. То су масе прихватиле и тако то цркве вековима преносе и залуђују свет. А када би васкрсење било биолошки могуће данас би безброј богаташа васкрсавало.
Аријанска вера је настала у Александрији, током боравка њеног првог учитеља Јошуа бен Јосифа (Исуса Христа) током прве половине, првога века н.е. На сабору у Никеји 325-те године, у организацији Цара Константина изгласано је да се Исус Христос (Joshua ben Joseph)прогласи сином Божијим. Противници томе били су аријански свештеници, следбеници свога првог учитеља Јошуе бен Јосифа. Ту процедуру остварили су Ционисти у сарадњи са Ватиканом. Сам Ватикан је такође највиша ционистичка творевина. Ционисти су пре сто година рекли: “Дали смо вам Бога, још је остало да вам дамо једног владара света”.
Карл Саган (Carl Sagan) налази да је Коперникус (Copernicus) (1473-1543) открио радове остварене у Александрији. Последњи научник у Библиотеци, математичар, астроном, физичар и филозоф била је Хипатија (Hypatia). Након дуге владавине Рима и ропства, ојачала је католичка црква и пагански утицај. Архибишоп Александрије Кирил (Cyril) (378-444 н.е.) дао је ухапсити Хипатију, скидао је голу и секао јој делове тела до костију, све док није издахнула, а тај исти Архибишоп постао је Папа (412. године) и проглашен је касније свецем.
Католичка црква, на челу са Ватиканом, чува многе своје злочиначке тајне, које ће још за дуго остати скривене у апокрифтима Ватикана. Претпостављам да је читаоцима познато да су многи католички свештеници, који се не жене, силовали малолетну децу, оба пола, а пред својим верницима се представљају као божији изасланици. Која иронија? И коначно, очекујем да се многи верници неће сложити са мојом давнашњом изреком: “Није Бог створио човека, човек је себи створио Бога”.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"