детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

седми део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

VIII deo

МИЛИВОЈЕ

 15.

И мајсторица је Миливоја млого волела. Јел'смо дигод од куће кренули,навек она навија да овај сањом остане. Кобојаги, да се нађе ако јој штогод усфали.

Да је умело да јој усфали,то сам исвојим очима видијо,ал' 'ај'сад…Не мораш сваку ни чути.

За менека иСиму нит'је пуно марила нит'нас пуно кудила. Трпила нас. Кад је штогод лепо расположена,воле она санама ида се пошали:

"Мито, како је оно било ка'си остô сâм на Дунаву?''

Стоти пут јој о том случају диваним,а она се керебечи,ал' когод да никад реч једну није чула. Слатко се смејала, јеб'ла матер своју, па нам све мило да је так'у гледимо,а јел'је штогод надрндана, боже саклони…Опет Мито, ал'сад је Мита крив ишто кокошке не носиду јаја ишто крава не тражи бика ишто се тесто не диже.

Једаред тако добро је саручком окаснила…Шта ће сад друго нег'да замеси погачу.Здраво је Васа волô фришке погаче,па кад му испржималко меса из саламуре,неће овај ни преметити да није ништа кувала.

Све је то, да кажеш, у реду…Нит'је тоњој први пут нит'је Васа пуно на 'рани извољевô, ал' јебо га он итесто! Кад год га погледи,оно ди је, ту је…Никадда нарасте.

"Отрчи,Мито,у дућан икупи ми фришак квасац да се више не патим."

"Ево мајсторице,о'ма'ћу ја…"

Није дућан бијо далеко. Очас ја то отрчим,ал' ка'ти се ђаво штогод умеша,ни за два ока у глави не смеш гаран-товати да су близо….

Фришка је имармелада. Отоич јеу дућан унели, па је  насред тезге натрћили…Е,јебô је онај ко је донô. Ка'сам је угледôне могу да одолем. Купићудве деке,па куд пукло да пукло!

Две деке мармеладе, није то да кажеш, ни тако мало… Добру ми је језичину Господ подаријо, добро ја и журим да је до куће полижем,ал' бадава…Да сафишеком у авлију улазим,нисам рад.Набедиће ме мајсторица да сам јој од кусуре одвадијо, па шта'ш сад друго нег'сести на клупу и довршити посô.

Оћеш,Мито, мало сутра! Нисам још љуцки ни дупе на клупу спустијо,а ова излетила на капиџик:

"Отац те јебô'алапљиви, шта сам ти ја каз'ла"

Завитлала загула оклагију.Да се нисам на време изма-кôтако би ми главу расцопала да је ни десет копчи не би' закрпило.

И на Симу је умела љуцки да се извиче, ал' некад јој тако наиђе па љубезнија сањим нег'са Васом….

Нисмо ми о томе никад диванили, нит'се он штогод фалијо, ал' ја све држим да је она на њега трзала.Није то, да кажеш, неко велико чудо било,а још је мањечудо што је на томеиостало. На време је она с'ватила да је овај још зелен,а са шалабајзерима се так'е ствари не раде. Окрену-ла се Миливоју...Обрлатила га ине пушта.

С пролећа, три'ес'осме ил'три'ес'девете, шпартамо ми ку'рузе ил'боље да кажеш: Васа иСима шпартаду,а ја трчкарам иводам коње у бразду. Ушмурали се њи'двојица, ушмурали се и коњи,па сели у 'лад да данеду душом.

"Кумрија,донеси ми дудињару...Умрећу од жеђи."

Не знам јесил'то кадгода пасирô,ал' што ти мало ду-дињаре може жеђутолити, то ни она 'ладна изворска није кадра….

Зна то Васа боље од Оченаша,ал' канда да ће се сад слабо овајдити. Воду не пије откако му је покојни Сава отпутовô,а ја заборавијо сатљик…У,бог ме јебô,именека исатљик! Да сам цегер са'раном заборавијо,не би овај ни пô речи казô,ал' 'вако….

"Створац те дечији... Трчикући и кад помислим да си тамо,'оћу да те видим овдена."

Пуста авлија, нигди никог нема, а нема никог ни у кући ни у вајату. Зарајбљени. Биће рекô да мајсторица чепрка штогод по башти а Миливојесе завукôу шталуда малко одрема. Нисам рад будити га,ал' шта ћу кад морам. Не знам ди је мајсторов сатљик,а брез њега ми ништа не вреди.

Јебô га тај сатљик, само је из њега волô да пије. Кобојаги,через неке мере. Један до подне други од подне, ал' није тол'ко греда у мери кол'ко је у бројању. Како су га године притисле очас се заброји….

Забројô се сад ија ито љуцки…Казô би у један пар да се нешто на шталском тавану чује а да је мајсторицин мачак Глигорије у послу, није…Пре ће битида мајсторица штогод стење… Наћулијо ове клемпаве уши а сотона ми шапуће:

"Пентрај се, загуло, шта чекаш?...Попела се жена по сено па јој наједаред позлило."

Ни грешни се Глигорије не би брже уз оне мердевине успентрô,а да видиш, ни спустијо…Да мајсторица стење, нисам пуно ни погрешијо, ал'како не би жена стењала кад Миливојескаче по њој кô дечурлија по федер мадрацу.

"Ију, види га…"

Док је овај скочијо инавукô чакшире, ја се већ вртим по авлији и гледим ди би утекô. На шор не смем. Три капиџика успут морам отварати,па 'ајд'сад, бегаћу у башту…

Потрефијо кô прстом у шупак…На капиџику катанац кô они на државној банки а платно је још деда Васа у своје време зидô…Да се покаже ко су Рајчевићи подигô га кô Скадар на Бојани.

Кол'ко било да било, нема ту сад више премишљања. Скачи,Мито,па ди завршиш…Добар сам залет уватијо, добро инаскочијо,ал' бадава кад ме овај зграбијо за тур итреснô о земљу. Искочиле слине до пупка ал' ко за то сад мари…Почô загула да ме шопа ито баш љуцки. Не гледидиће ме стрефити,па једаред шикнула крв из носа когод она жива вода на артешком бунару.

Еј,добога мога, тек ме то поплашило…

"Кумрија,жалосна ти мати,через чега ћеш,загуло,главу изгубити! Через твог глупавог носа што га тураш тамо ди му није место."

Да се штогод браним нит'сам кадар нит'умем па шта ћу сад друго нег'да се дерем. Шта сам се драо,очин ће га знати, ал' упалило… Поплашијо се Миливоједа ће чути ком-шије па ми ставијоруку на уста а ја тако штогод једва доче-кô. Тако сам га здраво угризô да почô сад ион да јауче.

"Матер ти јебем брезобразну, са' 'ш ме упамтити"

Еј, виш ти унцута….Ја брезобразан што браним голи живот,а он није брезобразан што ме тако крвнички шопа.

Јебô ти мудровање с разбијеним носом, па'ајд' опет у дреку. Није то више, да кажеш, ни дрека, то је урликање…Јечи по гувну когод оно кадгода кад сељаци штројиду бика. Ставе му јајца на камен па удри.

Поплашијо се Миливој:скупиће се по села, да видиду шта се то дешава, па престô да ме шпопа. За сваки случај ја се још малко драо па и ја престô... Гледимо се тако који минут кô кер  мачка.

"Шта си видијо?"

"Ништа нисам видијо...Мати да ми ноћаске умре ако сам шта видијо."

Нисам тако лошо ни одглумијо, па ће мепуститида устанем. Помаже ми,кобојаги,да се отресем ал' ди можеш тол'ку плеву отрести. Да се дигода у блато уваљам ето ти витловке.

"Кумрија,кô бога те молим... Ником ни речи. Ако Васа  дозна све ће нас побити."

"Нећу Миливоје ником касти, очију ми."

И да видиш… 'Нако брљив, дуго сам ја и ћутô, ал' ди 'ш ти веровати керу да неће више лајати…Ушô неки андрак у менека па једаред издеклемујем Сими све одреда…Рачу-нам, неће овај баш све ни поверовати,ал' каки :

"Иди кумрија у материну!Откад ја то знам…Све држим да зна и Васа ал' се прави блесав."

16.

Не умем ти тачно касти ка' су дошла она боља време-на, ал' да су дошла, дошла су…Не зна народ шта ће сановцима па почô да купује тракторе. Нема ту више честитог посла за ковача,ал' нисам ни ја онај што сам кадгода бијо па се млого ине буним.

Остало ми тако од раније,па било кога ил'не било, још ти мој верштет није зарајбљен осванô. Седнем на моју шам-лицу па чекам да се село пробуди…

Једно јутро,иде нека госпоја,па канда да ће право на менека :

 "Добро  ј'тро!"…"Доброј'тро!"

"Јесте ви Мита Филиповић?"

"Чек да погледим,госпоја…Ако нема читуље на капији ондак сам још тај."

"Јесте ви ковач?"

"Иди,жено,у врага!…Нећу ваљда бити пекар, 'вако гарав."

"Не знам ја,друже,ништа док не прочитам. Ја сам из комуналне инспекције иза мене је меродавна само фирма ионо шта на њој пише.Колико могу да видим,ви је немате."

А, ту смо…Зато је ова шмизла тако сва званична. Биће да су другови у општини испразнили касе па се сетили имајстор Мите, јебôи'он.

"У,мајсторе,забога, па ви немате ни таблу с радним временом. Како ваше муштерије знају од колико до колико радите?"

"Јебеш га,госпоја, знаш исама како је…Док сам оно кадгода заправо радијо,кад устреба иноћом сам поткивô а за ово мало муштерија што остало,није греда…Какокогод наиђе,тако му иодрадим."

"Не може то тако. Ви,друже,можете да радите само у оквиру предвиђеног радног времена. Ни сат дуже,ни сат краће."

"Марим ја…Тако ми још боље. Кô да ја волем да радим. Знаш како се каже: ко воле да ради, о глави му се радило."

Таман помислим да неће више зановетати, ал' врага…Што је ово 'вако,па што је оно 'нако…. Што јој више повла-ђујем,она све горопаднија.

"Па ви,побогу,немате ни мокри чвор, ни туш. Јел'вама скоро долазила санитарна?"

"Дал'су били ил'нису били,не могу ти касти јербо толко њи'овуда прође да и' нисам кадар све ни упамтити…А ово што си каз'ла за туш имокри чвор, није тачно.Све ја то имам, са' 'ш видити."

Уведем јеу авлију,па право на плекано корито…Ту негди,седамдесет инеке,налетим ја на мог доброг пајташа,мајстор Живка Курјачког. Кадгода је он чувени лимар бијо,а сад мученик изнô на пијацу оне петлове за оџак имодле за ванилице.

"Како иде посô,мајстор Живко?"

"Кô усран у новим гаћама, мој Мито…"

Сви се дали на електрику,па слабо когод за оџаке мари а са модлама још и горе.Десет модли -један шприцер, а кол'кои'  он данаске може попити,тол'ко ни све румске снаше не можеду ванилица намесити!

"Богати,мајстор Живко,бил'ти менека урадијо ново корито. Оно старо се распало панемам ди 'ладити точкове кад стегнем шину."

"Иди у дупе ити корито! Имам ја једно, кôстворено за тебека."

Не лаже, јебô га отац шушљиви! И лепо ијако корито,само ми нешто здраво дугачко….

"Јел'Живко,да није ово…"

"Јесте,брате, за мртваца... Шта ти фали?"

"Право и кажеш... Кол'ко сам ти дужан?"

"Наопако, мајстор Мито,макар шта ипиташ. Носи ми гаиз авлије да га више не гледим.''

Гледи сад госпођа у њега кô мој деда Марко у читанку. Још она није уфрштуљила коју сам је материну тудеканадовô.

"Е,ви'ш,госпоја, кад свршим посô разбашкарим се у гаће,па се брчкам кô у бањи…'Ај',баш да ти покажем."

"Не, не...Таман посла...''

Почô ја, кобојаги, да откопчавам каиш, а она, кобојаги, окреће главу...

''И ово досад што сам видела,сасвим је довољно."

"За чега ти је довољно?"

"Да вам затворим радњу...Шта сте друго очекивали?''

Нисам ја ништа очекивô, а најмање да ће ми се каиш заправо откопчати. Што се ја више патим да утрефим рупу, ова све брезобразнија...

''Узмите, молим вас, ваше личне ствари па да запеча-тимо врата."

Матер ти јебем,итеби и личним стварима. Пô века ја тудекана идањивам и ноћивам,па јел'може бити штогод унутри да није моје… Тол'ко сам се, чедо, наједијо да су ми чакшире до колена спале, ал'  ова не одустаје...

'' Ево и колеге, он ће сачинити записник...''

''Јебô те колега...''

Церека се, загула, кô да је у циркусу...

"Шта је,кумрија, усрô си се…Јесил'помислијо оде верштет на добош, сучим ћу сад децу 'ранити."

Гледим јау њега…Сунце ти јебем,мој друг Миливоје. Откако сам из Васине куће о'шô ниједаред се нисмо срели ал' тешко да ћу оманути.:.

"Миливоје, он га јебô, јесил'то ти?"

"Јесам,кумрија,брате мој. Није ваљда да ме ниси познÔ?"

"Како ћу те познати тако упарађеног…Ја те памтим кô правог мајстора."

Ка'смо учли у кућу, реч о овом реч о оном, па дивану никад краја. Пуно тога смо ми преко наши'глава претурили а пуно тога нас по њима илупило…Што би ова дечурлија казла :

"КÔ у филму страве иужаса….."

Није нас у овом нашем филму тол'ко мало ни било,кол'ко нас је мало остало…Еј, да ми је когод у то доба испричô да ће 'нако богата кућа Рајчевића наједаред опустити,не би му давô за право да је сам свети пророк Илија…

За рат и за старост никад не мо'ш касти ка'су заправо почели,ал' очас је то зло идо народа дошло.Већ ту негди, концом четр'ес'прве, пошла кола низбрдо…Не мо'ш баш касти да су гладни.Остало је код Рајчевића још доста тога,  ал' радња скоро да више ине ради…Нит'ко у њу навраћа,нит'штогод иште…Дошô крај месец,а Васа, 'нако честит, зовеи'на исплату.

"Мани се,мајсторе, как'а плата…Нисмо ни за 'рану зарадили."

А, јок…Увредијо се Васа…Неће он тако штогод ни да чује.

"Нисте ви,децо,криви што нема муштерија. Ви сте ваше плате поштено зарадили имоје је да вас поштено исплатим."

Да се од поштења 'лебац меси, не би та векна већа од кифлебила, а да ће моћи још кол'ко саВасом се борити, неће…Миливој, кобојаги, чека ове његове да бега у партизане,а Сима нешто није рад. Вратиће се он у његову у Славонију,па шта му Бог да….

Еј, бог га јебô глупави….Све што се с три прста крстило гледи како ће оданде утећи,а он иде мечки на рупу…Канда да није ни до Босута дошô, у'ватиле га усташе иодвеле у Јасеновац. Кол'ко је тамо провô, нико не уме касти, а да је жив изишô,ваљда би га неко видијо….

Миливој се, каже, вратијо у његов Лежимир, ал' само на кратко.И тамо су усташе чуда правили,па се кријо се по баштама ишталама кô одбегли робијаш док није некако уватијо везу са партизанима.

Не фали се он млого,ал' да није добар борац бијо,не би га ови после рата на школавање терали. С једног курса на други,па кад је ито преживијо, пош'љу га у Београд.Ту је пуни'петнајс'година директовô у занатској школи, ту се оженијо идецу добијо.

Кад погледиш одакле је пошô, високо се Фрушкогорац И попô, ал' не каже она песма за бадава:

"Лети соко, ниско па високо…"

Младина фамилија,она стара београцка.Не сме овај пред њима ни да помене оне његове у гробљу….

"Е,мој кумрија…Помрли су мученици,а унуке ни види-ли нису…Да знаш да ће ме то гроба пећи…"

Озбиљни дивани су за озбиљну чељад,а за дечурлију инас маторе дртине, боже сачувај! 'Ајд'рекô да предјемо на лепше ствари. Таман да ћу га приупитати јел'му жао што ме 'нако через газдарице умлатијо ка'се он трже когод да се на врелу маст ошуријо…

"О,богати,кумрија ти ме баш добро запричô.Нисам те ни упознô са женом."

Бог га материн! Ова роспија што ме 'вако испреска-кала, друга му жена.И с њом има двоје деце.

Е, мислим се ја у себи:

"Мој Миливоје,женскар си бијо,ал' канда да ће ти жене иглаве доћи…."

'Тели не 'тели, не можемо избећи мајстора имајсторицу. Знао сам ја да је Васа умро још концом четр'ес'друге,ал' ви'ш ти…Нисам ниод ког чуо од чега је умро.Шта је он ондак имô, своји'педесет инеку…Држећи човек…

Једне ноћи,дошле усташе из Голубинаца….Ни тамо, ни 'вамо нег'право на његова врата. Дигли га из кревета ипремлатили. Зашто избог чега, нико не зна.После тог, дал'је још месец ил'два боловô и умро.

"Јел'Миливоје…Јесу то били они 'Рвати што им је резбаријо Криста?"

"Јест,кумрија,матер им јебем…Ви'ш, ја се тога нисам ни сетијо."

Мајсторици се није пуно ни журило.Добро га је надживила. Више од три'ес'година је са Рајчевића собетина паучину скидала,а за кога ичерез кога, питај Бога…До судњег дана је са Васином фамилијом суд око наследства водила,па на послетку од свог оног силног капитала једино се адвокати овајдили.

Насттавиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: