детаљ слике: КРК Арт дизајн

НУШИЋЕВА ЛИРИКА

 проф. др Горан Максимовић

1.0.Поезијом је уз поједине кратке драмске комаде и шаљиве приче практично ушао у књижевност, због стихова једне сатиричне пјесме био је осуђен и боравио је у затвору, а опет лирика је остала најмање запажен сегмент књижевног рада Бранислава Нушића. Пјесничке текстове као засебне умјетничке цјелине, Нушић је углавном писао у раном стваралачком периоду, а условно их можемо посматрати кроз четири тематско-мотивске цјелине: поучну лирику, љубавну лирику и сатиричну лирику, док четврту цјелину чине мјешовите пјесме рефлексивне, родољубиве и социјалне тематике. Поучна лирика је била намијењена дјеци и младима, љубавна лирика је израз пјесникових интимних заноса и разочарања у младости, док су сатиричне пјесме усмјерене на критичко сагледавање друштвених, а прије свега политичких и моралних аномалија у српском друштву у деветој деценији 19. вијека. Мјешовите пјесме исказују Нушићеве рефлексије о животу, социјалне о сиромаштву и патњи народа, а родољубиве о свеколиким слободарским идеалима српског народа.

Аналитички корпус на коме смо засновали наше читање Нушићеве лирике садржи педесетак одабраних пјесама које су објављене у дванаестој књизи Сабраних дела Бранислава Нушића, у редакцији Рашка В. Јовановића, под насловом Одабране песме, Драмски текстови, Медиографија, Просвета, Београд, 2006. године. Према једном наводу Јосипа Лешића, у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду, сачувано је десетак Нушићевих љубавних пјесама, које су посвећене дјевојци Милици Терзибашић, као и циклус од осам рефлексивно- религиозних пјесама под насловом "Песме по Светом писму", али нам тај корпус није био доступан приликом наше анализе Нушићеве лирике.[1]

2.0.Нушићеву поучну лирику углавном чине стихови написани за дјецу и младе, који су у великој мјери писани по узору на тада популарне стихове дјечије лирике Љубомира Ненадовића и Јована Јовановића Змаја. Углавном су то пјесме које су објављене у листовима Голуб (1881-1882) и Српче (1882-1883). Посебно је важну улогу у томе имао новопокренути лист Српче. Радило се о илустрованом листу за "малу Српчад", који је драгоцјен за "познавање књижевне младости Б. Нушића, Јаше М. Продановића, Андре Гавриловића, Милорада Митровића, па и већ афирмисаних писаца, попут Драгутина и Војислава Илића".[2] Карактеристичне су у том погледу пјесме: "Загонетке" (1881), "Мали Јоца" (1880), "Не мешај се у туђе послове" (1881), "Поздрав" (1882), "Крај колевке своје сестричине" (1882), "Дете крај прозора" (1882), "Дедин имен-дан" (1883), "Крај пећи" (1883), "Тика-така" (1883), "Спомен" (1883) и сл.

Нушићеве лирске поуке обухватају различите практичне животне ситуације, анаглашавају његовање доброте, породичне слоге, моралних вриједности, узајамне љубави, али и оданости према домовини и осјећању поноса због припадности српском народу. У пјесми "Загонетке" Нушић управо наглашава принцип доброте, игре са дјечицом, као и потпомагања старима. У змајевски интонираној пјесми "Мали Јоца", Нушић потенцира штетност дјечијег ружног понашања и опомиње несташног дјечака да се "не кези сваком". У пјесми "Не мешај се у туђе послове", Нушић полази од насловног пословичког исказа и показује како "мали Перица" наивно савјетује свакога шта би требало да ради. Објашњава старом рибару да сомове и шаране лови на слатку проју, а не на глисту, а мајстору зидару сугерише како би требало да припреми блато за малтерисање. Али кад дође у школу Перица не зна да разликује глагол од именице. У пјесми "Поздрав", коју је написао поводом почетка излажења листа Српче (1882), Нушићева поучна обраћања дјеци и младим читаоцима имају изразито патриотски набој и упућују на идеал "српске слоге", на поштовање "косовских осветника", на високу цијену коју је крвљу српски народ платио у бројним борбама за слободу. На крају пјесме Нушић наглашава да је управо таквом патриотском "цељи" усмјерен лист Српче у нади да ће такве поруке бити разумљиве младој публици и да ће се Срби одазвати на претплату тог листа. Иза тога је Нушић написао још двије пјесме истога наслова и у њима нагласио да Српче настоји да походи "српска чеда" у "даљним" крајевима, уједињујући тако стиховима различите области у којима је живио српски народ.

У формалном и поучном погледу најзахтјевнија је пјесма "Крај колевке своје сестричине", која је испјевана у четири строфе октаве, сачињене од лирских десетераца, као и наизмјеничне четири катренске строфе, испјеване у лирским петерцима, које имају карактер рефрена. Кроз искрени доживљај љубави покрај колијевке тек рођене сестричине, Нушић глорификује идеал породичне среће и оданости, али и дубоке узајамне повезаности мајке и новорођенчета.

Идеал породичне блискости и среће, проналазимо и у пјесмама "Дедин имен-дан" и "Крај пећи", у којима се породични дом доживљава као уточиште и извор сигурности и среће, а са тог породичног плана, у идичиним тренуцима проведеним поред пећи, Нушић прелази и на слављење националних јунака из прошлости, попут Милоша Обилића, Страхињића Бана, али и Хајдук-Вељка Петровића. У пјесми "Спомен" прослављено је име Светог Саве, првог српског просвјетитеља. Добар пјеснички ритам, веома важан за стихове који су намијењени дјеци и младима, Нушић остварује у пјесми "Тика-така", која блиско лирици Јована Јовановића Змаја доводи у везу кретање клатна на шеталици сата са откуцајима срца.  

3.0.Нушићева љубавна лирика писана је у духу касног романтичарског исказивања најдубљих емоција, интимних заноса, али и првих разочарања због несталности љубавних осјећања. Издвајамо карактеристичне пјесме: "Ћемане" (1887), "На дан венчања" (1887), "Уз Љељеве струне" (1885-1886), "Резигнација једне уседелице" (1888), "Тужна љубав" (1889), "Комшики" (1890), "Пијер Санчо Каваљеро" (1891) и сл. Неопходно је нагласити да је након Нушићеве пјесме "На дан венчања", која је настала као израз дубоког интимног разочарања послије вјенчања прве велике пишчеве љубави Милице Терзибашић, приближно петнаестак година касније настала много познатија пјесма Велимира Рајића сличног наслова "На дан њеног венчања" (написана 1903, а објављена 1905).

У пјесми "Ћемане" Нушић обједињује љубавни идеал са музиком, а у звуцима виолине препознаје најдубље нити и говор људског срца, поготово онда када је оно разочарано због порушених љубавних заноса. Нушићево ћемане више не свира, попуцале су његове жице, а одложио га је у запећак да у "прашини броји дане",[3] зато што је и његово срце утихнуло и у запећку тугује и пати. Пјесма је пренаглашено патетична, а самим тим и неувјерљива када је ријеч о аутентичном исказивању осјећања, а на формалном плану представља за Нушића карактеристичну употребу мјешовито римованих стихова осмераца распоређених у осамнаест катренских строфа. Иако је Нушић имао непуне двадесет три године када је написао ову пјесму, настојао је да свог лирског јунака прикаже као разочараног "седог старца", што унеколико наглашава претпоставку да су стварни извори за оваква размишљања били више посљедица књижевне лектире, него стварних животних ситуација и осјећања.

Много је у емотивном погледу увјерљивија пјесма "На дан венчања", можда баш зато што је проистекла из првог искреног пишчевог љубавног разочарања. Написана је поводом удаје велике Нушићеве љубави, дјевојке Милице Терзибашић, која га је оставила непосредно пред одлазак у Пожаревачки затвор, на извршење казне због сатиричне пјесме "Погреб два раба" (објављене у мају 1887. године у Новом београдском дневнику). Сасвим у духу суморних и песимистичких расположења, која су у тим тренуцима опсједала пјесниково срце и душу, Нушић даје слике "тешких јесењих дана", које подсјећају на аполонијске дескриптивне стихове Војислава Илића, а затим усмјерава пажњу на приказе црквеног олтара на коме се вјенчала његова вољена дјевојка. У формалном смислу пјесма је испјевана у препознатљивим војислављевским дугим стиховима, у распону од дванаестераца, до петнаестераца, али и у осмерцима, који су распоређени у осам строфа од по пет стихова са мјешовитом римом. Док посматра то олтарско свето мјесто, док узима у руке требник који је она цјеливала, осјећа да су стихови ове пјесме уједно и опело његовој нади и срећи. Упркос болу и љубавној патњи, прекорима које јој шаље, док му се изнова указује "њено око лепо", Нушић осјећа и снажно кајање јер му се чини да је упркос свему био строг према њој: "Да, и сад ми се чини, био сам строг, о небо!// Ал', пакост, гоњена тугом, одушке хтеде слепо".[4] 

Најближи остварењу цјеловитог рукописа љубавних пјесама, Нушић је био у петнаест пјесама из циклуса под називом "Уз Љељеве струне". Познато је да Љељо води поријекло из словенске митологије и да представља бога љубави, а био је син Ладе, богиње прољећа, младости и плодности. Пјесме су распоређене у два дијела. "Прва кита" садржи укупно десет пјесама, а "Друга кита" још пет пјесама, испјеваних најчешће у лирским десетерцима који подсјећају на магијску књижевност и народне лирске пјесме, као и на поједине Змајеве стихове из Певаније (1882), као и каснијих Снохватица (1895) и Девесиља (1900). У Нушићевом погледу, можда су ипак најближи подстицај за писање ових пјесама, били стихови из пјесме "Љељо" Војислава Илића, која је објављена 1882. године. Отуда у овим пјесмама и доминирају магијски ритуали доживљаја љубави, мотиви загледања момака и дјевојака, тајних састанака, љубавне срамежљивости, забрањених љубави, родитељског неразумијевања љубавних осјећања своје дјеце, али и љубави према ожењеном момчету, љубавне жудње, сновидовних љубавних сусрета и сл. Наводимо као примјер карактеристичне стихове из прве пјесме "Прве ките": "Јаглук везе из Колара Мара,// Јаглук везе црним ибришимом,// Јаглук везе а Београд куне;// - Београде, бог те поравнио,// Што ти шаљеш твоје капарџије,// Капарџије, љуте арачлије,// Те капаре момке за солдате,// А араче срца девојачка:// Нит' капаре паром, нит динаром,// Већ капаре војничком шајкачом,// Нит' араче гледом, нит' лепотом,// Већ одведу срце за драганом."[5]

Осврнућемо се овом приликом на још двије пјесме које су објављене под истим насловом "Комшики". Прва пјесма има девет катренских строфа, испјеваних у петнаестерцима, а друга осам катрена, испјеваних у мјешовито и недосљедно римованим петнаестерцима. Обје пјесме су настале у Приштини, а датиране су у фебруару 1890. године. Тематизују тајни и забрањени наговјештај љубави који је пјесник осјетио према својој младој и удатој комшики Емини, чије лице никада није сагледао јер га је увијек скривала испод вела. Нушић на крају прве пјесме те забрањене емоције боји шаљивим тоновима, потпуно сигуран да ће њен муж да му "пребије ноге" ако сазна за ове стихове. Неочекивани обрт настаје на крају друге пјесме када заљубљени пјесник сазнаје да је њено лице прекривено јашмаком било заправо "врло ружно". "И сад те већ не снивам, нити ти песме пишем,// Нит' бленем у решетке – на што да време губим?!// И ништ' ми не остаје, појмићеш, Емине, сама,// До да се, утехе ради, у другу сад заљубим!"[6] Важно је овом приликом нагласити да је Нушићева љубавна пјесма посвећена комшики Емини, настала много прије познате Шантићеве љубавне пјесме "Емина", чија је прва верзија објављена у часопису Коло 1902. године.         

4.0.Као сатирични пјесник Нушић је из подсмјешљиве перспективе приказивао друштвене аномалије свога времена. Односи се то прије свега на политичке прилике у обреновићевској Србији, али и на урушавање општег морала у тој држави, а као репрезентативне издвајамо пјесме: "Новости у Смедереву" (1882) и "Погреб два раба" (1887). Обје наведене Нушићеве сатиричне пјесме имале су неки конкретан повод за свој настанак.

Пјесма "Новост у Смедереву" настала је као реакција на усвајање "Закона о установљењу чувара за јавну безбедност", у Народног скупштини, 22. јуна 1882. године. Датирана је у Смедереву, 22. јула 1882. године, има укупно девет катрена испјеваних у деветерцима и осмерцима, са неуједначеном римом, која је повремено парна, а повремено наизмјенична, а указује у форми сатиричних инвектива на потпуну бесмисленост тог закона јер се сводио само на појмовне измјене, тако да су негдашњи "пандури" постали "жандари", а све друге негативне ствари у њиховом раду су остале идентичне. Нушић наглашава да он добро познаје и старе Смедеревце и зна колико ће им "пријати" ове измјене, а познаје добро и "напредњачке жандаре", тако да се чуди како нека мудра полицијска глава није послала ког београдског жандара у Смедерево да народ "овде васпитава". Пошто је у инвективи потенцирао критику партократског уређења политичког живота у Србији, Нушић намјерно апострофира Напредњачку странку која је тада била на власти и представљала најкрупнији ослонац ауторитарном режиму династије Обреновића. Управо због свега тога, то "васпитање" би требало да се односи на успостављање "реда" приликом политичких "избора", а крајњи циљ је онемогућавање постојања слободног или како Нушић наглашава "безобразног јавног мњења".[7]

Пјесма "Погреб два раба" представља једну од најпознатијих сатиричних пјесама написаних на српском језику, а привукла је општу пажњу јавности прије свега због судског поступка у коме је пјесник оптужен за "увреду краља Милана", а затим је био осуђен због стихова ове пјесме најприје на два мјесеца од стране Варошког суда у Београду, а затим је Касациони суд увећао ту казну на двије године затвора. Касније је Нушић провео на издржавању казне непуна три мјесеца у Пожаревачком казненом заводу, прије него што је "помилован" и ослобођен од служења остатка предвиђене пресуде. Интересантно је овдје поменути једно свједочење Владана Ђорђевића, које је објавио у Отаџбини 1891. године, а односи се на настанак ове Нушићеве пјесме. Ђорђевић наглашава да га је "гризла савест" и да се осјећао кривим "што је Нушић по свршеној Великој школи место у службу отишао у апс". Наглашава да је и њега наљутила та скромна сахрана мајора Катанића и да је то своје расположење исказао између осталог и пред Нушићем, који је подстакнут тиме написао спорну пјесму: "То ме је наљутило. Зграбио сам два човека који су близу мене стајали, довео их у ову исту редакцију и прочитао сам им онај одељак мога рукописа Сливница, у коме је описана борба на Нешковцу и јунаштво Михаила Катанића. Али на несрећу, она двојица којима сам то прочитао беху песници. Један од њих беше овај исти Бранислав Нушић".[8] 

Пјесма је у поднаслову дефинисана као "басна", а сачињена је из осам катрена и једног дистиха, са стиховима десетерцима и неједнаким римама, у којима је најчешће устаљено само наизмјенично римовање другог и четвртог стиха у катренима, да би у завршном дистиху била присутна парна рима. Пјесма је била објављена у Новом београдском дневнику (број 98, VI/1887, 6. мај, стр. 2), датирана је у Београду, 2. маја 1887. године, а потписана је псеудонимом "Гасарче", у значењу зрачка свјетлости која је допирала са "гасне лампе", што је несумњива алузија на неслободе у политичком животу тадашње Србије и општи "мрак" у јавном мњењу.

Условно можемо казати да пјесма има двије цјелине. У првој цјелини приказана је свечана државна сахрана "једне бабе", што се односило на сахрану мајке пуковника Драгутина Франасовића, која је била толико узвишена да су "затутњала сва четири звона", да су "поврвеле ките и мундири", а међу њима бројне перјанице, безбројни шешири, официрска "кита сјајна", мајори и пуковници. За пјесника је нарочито био кобан завршни стих трећег катрена "И још неко, али то је тајна", јер је представљао алузију која се односила на присуство краља Милана. Нушић иронично завршава први дио пјесме у четвртом катрену наглашавањем да је "право" што је покојници одата тако узвишена "последња почаст".[9]

Међутим, управо је та завршна иронија, посебно нагласила обрт који је услиједио у другој цјелини ове пјесме, у којој Нушић приказује недостојну сахрану једног "српског јунака". Радило се о мајору Михаилу Катанићу који је био тешко рањен у Српско-бугарском рату, у јесен 1885. године, а потом је од посљедица тог рањавања, преминуо у прољеће 1887. године. Нушић је учествовао као каплар у овоме рату и био је војник мајора Катанића, што је између осталог описао у књизи прича Приповетке једног каплара (1886, 1895), а затекао се на тој скромној и непримјетној сахрани међу десетак његових оданих војника. Дубоко га је повриједила та небрига државе, посебно војске, према ратним јунацима, тако да је у некој врсти младалачког револта и написао читаву ову пјесму. Нушић наглашава да "на жалост многих баба наших// тај раб божји није био баба", зато је сахрана и протекла без било какве посебне почасти према преминулом. Овога пута нису поврвели "кита и мундири", а и они што су пошли од пола су пута се вратили кући. "Промукло су ударала звона,// Ударала звона из буџака,// А и што би да се чини џева,// Кад је пратња српскога јунака".[10]

Нарочито су у сатиричном смислу били разорни завршни стихови ове пјесме, садржани у једном катерну и једном дистиху. У њима се Нушић директно обраћа "српској деци" што знају да мисле и упућује им поуку која се непосредно односила не само на политичко стање у држави, него и на општи владајући морал: "У Србији прилике су таке,// Бабе славе, презиру јунаке". У завршном дистиху пјесник поентира ту своју поуку: "Зато и ви не муч'те се џабе;// Српска децо, постаните бабе".[11]         

5.0.Нушић је у том раном стваралачком периоду, који углавном обухвата почетне године у деветој деценији 19. вијека, написао и неколико пјесама рефлексивне, родољубиве и социјалне тематике. Посматрамо их као мјешовите стихове, јер их нема довољно да би чиниле посебне тематске цјелине или лирске циклусе. Издвајамо њихове називе: "Сунчев зрак" (1880), "Са висине" (1881), "Два сиротана" (1881), "Два трна" (1882), "Кнежевићу Данилу" (1881), "Кнежевићу Александру" (1881), "Зидари" (1881), "Нада" (1882) и сл.

Управо се међу наведеним пјесмама највише препознаје Нушићево младалачко ослањање на романтичарску српску лирику свога времена, а посебно на стихове Ђуре Јакшића. Карактеристична је у том погледу посебно рефлексивна пјесма "...Са висине", у којој Нушић, нешто слично као Јакшић у пјесми "Орао", слави бескрајну слободу која је долазила са неба или како то наглашава Нушић "са висине". Доживљај "рујне зоре" и рађања сунца, Нушићев лирски јунак доживљава као простор бескрајне слободе и милине. "Сви ти баји, све милине// Све што блиста, све што сјаје// Знадем - све је са висине".[12]

Јакшићевски је интонирана и рефлексивна пјесма "Два трна", коју је Нушић био замислио као диптих у оквиру збирке пјесама Трнов венац, "посвећене побри Б. Банковићу".[13] Збирка никада није написана у цијелости, нити је објављена, али је у ове двије пјесме исказивала подједнако стање пјесниковог амбивалентног младалачког расположења и прочитане лектире. Подсјећа по основној мисаоној поруци на Јакшићеву пјесму "Две стазе", а наспрам потенцирања људске злобе и зависти, сиктања "пламена злоће", стајале су пјесникове "тврде груди". Прва пјесма је сачињена од четири катрена, испјевана у парно римованим осмерцима, а у њој доминира младалачки пркос и инаћење са људским злом које га је окруживало. Друга пјесма је сачињена из осам катрена написаних у наизмјенично римованим седмерцима, а онај почетни пркос и инат су спласнули и прерасли у меланхолију и дубоко безнађе. Зато се и завршава песимистичким стиховима: "Ја сузом кунем људе// А плачем земљу црну".[14]

Карактеристична је и Нушићева рефлексивна пјесма "Зидари", која на интимистичком и рефлексивном плану у великој мјери подсјећа на Јакшићеве стихове из пјесме "На липару". Препознатљиво је то и на тематском и на формалном плану. На тематском плану Јакшић се обраћа птичицама, а Нушић то обраћање конкретизује и обраћа сде ластама. На формалном плану код Нушића су присутне три рефренске строфе, испјеване у мјешовитим стиховима од лирских десетараца до лирских седмераца, са наизмјеничним римовањем првог и трећег са другим и четвртим стихом: "Хајд' по воду, хајд' по блато,// Хајд' по суве сламчице!// Тим' природа обилато// Дари своје тичице".[15] Наспрам њих налази се шест строфа дугога стиха, са доминантним дванаестерцима, као и са различитим бројем стихова у тим строфама. Почетних шест строфа има по шест стихова, а завршна седма строфа је сачињена од осам стихова. Суштинска Нушићева лирска порука налази се у величању марљивости, коју симболички исказује кроз упорност ластавица у грађењу своје куће, а поготово у величању радости градње и слављењу онога што је урађено.    

Међу родољубивим пјесмама издвојили смо оне које Нушић упућује двојици српских кнежевића, црногорском престолонасљеднику Данилу Петровићу, као и српском престолонасљеднику Александру Обреновићу. У пјесми "Кнежевићу Данилу", Нушић у патетичном заносу велича црногорско јунаштво, као и искуства са бојног поља овога младог престолонасљедника, а онда га подсјећа да кад једнога дана стане на престо, да настави очевим корацима и да никад не заборави да још има његове браће "под игом турска ропства".[16] Пјесма је сачињена из четири строфе од по осам стихова осмераца, који су недосљедно римовани. У завршним стиховима, Нушић кроз парафразу познате родољубиве пјесме књаза Николе Петровића "Онамо, намо...", управо упућује младог кнежевића на тај родољубиви завјет да се за оним брдима ослободи Милошев гроб и да међу Србима више не буде робова.

На сличан начин, у патетичном патриотском заносу, Нушић се обраћа и другом српском престолонасљедник, Александру Обреновићу. У пјесми сачињеној од тридесет два стиха, наизмјенично римована осмерца и шестерца, подсјећа овога младића на велика ослободилачка дјела његовог оца, краља Милана, који је ослободио земљу од Тимока па до Дрине. Престолонасљедник се управо био родио у вријеме када су начињена та велика ослободилачка дјела, а Нушић га позива да запамти те велике дане и настави славни ослободилачки пут свога оца и дједа, све док не буду ослобођена сва српска браћа. Управо зато пјесму и окончава завјетним ријечима краља Милана: "Иако се српски стег// Поврх Ниша вије,// Јоште тужно Косово// Освећено није".[17]

У родољубивој пјесми "Нада", коју можемо посматрати и као Нушићеву младалачку парафразу Змајевих родољубивих стихова из пјесме "Светли гробови" или из "Песме о песми", узвеличана је љубав према домовини, као нечему што се воли "од колевке па до гроба" и чија се љубав преноси са генерације на генерацију. Пјесма садржи укупно десет строфа од по шест парно римованих мјешовитих стихова, који се крећу од десетераца до седмераца, а упућена је српској омладини као порука да свака нада може бити доведена у питање или у сумњу, осим вјере и љубави према домовини: "Али нада што ју српске греју груди,// То је сињи камен – здраво, здраво буди// Омладино надо!!"[18]   

Социјална пјесма "Два сиротана или вид за кору хлеба", сачињена је из три цјелине и епилогом, од укупно 150 наизмјенично римованих стихова осмераца. Приказује трагично и сиромашно дјетињство двојице дјечака, Вељка и Станка, који су остали без родитеља и одрастали од туђе милостиње. Захваљујући људима "милостива срца", али и упорношћу и напорним радом и жртвом, најприје је Вељко постао срећан, а затим је помогао и Станку да се уздигне од сиромаштва и израсте у срећног човјека. При томе, Нушић потенцира тезу да је "наука" водила кроз живот "два сиротана", те да им је подарила не само срећу, него је "И од њих направила// Понајбоља два грађана".[19]

6.0.Након овога прегледа најзначајнијих Нушићевих стихова, можемо укратко закључити да је Нушићева лирика била више израз младалачке лектире и књижевне моде, него стварног умјетничког надахнућа. Можда би се могло устврдити да је Нушић само као сатирични лиричар показивао озбиљнији умјетнички потенцијал, док је у осталим аспектима лирског пјесништва остао неувјерљив. У поучним пјесмама наглашена је породична идила, родитељска оданост према дјеци, сигурност родног дома, а онда је све то пренијето на родољубиви план и увјерење да стихови представљају најпоузданији пут за утемељење патриотских осјећања. Као љубавни пјесник, Нушић исказује амбивалентна осјећања, исказана кроз занос и глорификацију љубави, али и разочарање и потпуни песимистички доживљај поузданости и искрености љубавних осјећања. Као рефлексивни пјесник, Нушић покушава да сагледа човјекову позицију у неискреном окружењу, дубоко увјерен да је борба за исказивање личних ставова и идеја, једини истински пут ка остварењу људског задовољства и среће. На крају можемо закључити да је Нушићу лирика послужила да уђе свијет књижевног стварања, да преиспита своје надахнуће и оне жанрове који су били најближи његовом стваралачком темпераменту. Управо зато је послије тих раних и умјетнички неувјерљивих лирских покушаја и усмјерио пажњу према комедији и драми, као и прозним облицима, као што су били прича, роман и путопис, проналазећи у њима онај креативни простор за касније своје бујно и разноврсно надахнуће.     

---

[1]Josip Lešić, Branislav Nušić – život i rad, Matica srpska-Sterijino pozorje, Novi Sad, 1989, str. 48.

[2]Душан Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Институт за књижевност и уметност Београд, Матица српска Нови Сад, 2008. стр. 320.

[3]Бранислав Нушић, „Ћемане“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 56.

[4]Бранислав Нушић, „На дан венчања“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 60.

 

[5]Бранислав Нушић, „Уз Љељеве струне“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 61.

[6]Бранислав Нушић, „Комшики“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 72.

 

[7]Бранислав Нушић, „Новост у Смедереву“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 49-50.

[8]Владан Ђорђевић, „Листићи“, Бранислав Нушић, зборник радова, избор и редакција Слободан Ж. Марковић, Завод за уџбенике, Београд, 1965, стр. 81-82.

[9]Бранислав Нушић, „Погреб два раба“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 43.

[10]Исто, стр. 44.

[11]Исто, стр. 44.

[12]Бранислав Нушић, „Са висине“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 42.

[13]Бранислав Нушић, „Два трна“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 47.

[14]Исто, стр. 48.

[15]Бранислав Нушић, „Зидари“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 51.

[16]Бранислав Нушић, „Кнежевићу Данилу – црногорском престолонаследнику“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 45.

[17]Бранислав Нушић, „Кнежевићу Александру – српском престолонаследнику“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 46.

[18]Бранислав Нушић, „Нада“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 55.

[19]Бранислав Нушић, „Два сиротана или вид за кору хлеба“, Одабране песме, Драмски тестови, Медиографија, Сабрана дела Бранислава Нушића, књига дванаеста, прир. Рашко В. Јовановић, Просвета, Београд, 2006, стр. 41.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: