ПРО ПОЕТ Инђија 2024.

из угла Сњежане Ђоковић

Допутовали смо у Војводину, чаробни Срем, у Инђију - 30. маја и загрљени топлом добродошлицом осмјехнути кренули у поетску авантуру која је трајала до 3. јуна. Било нас је преко педесет у све дане ПРО ПОЕТ фестивала, држина по перу или музици. Дошли смо са свих страна свијета, разних континената и земаља. Сви смо у Инђију донијели дио себе, своје културе, обичаја и сопственог бића.

Формално је било по програму и протоколу и заиста се може рећи да су организатори урадили добар посао. Прве вечери, киша и вјетар покушали су да покваре свечаност. Забринути директор фестивала, а свима нама друг, пријатељ и подршка Миодраг Јакшић, успио је да у кратком року свечано отварање премјести у кућу. Сада, када се осврнем на то вече, знам да су нам киша и вјетар направили услугу, јер је велика част била говорити стихове у кући Војиновића. Кућа је саграђена 1873. године, здање је пример неокласицизма са краја 19. вијека. Мјесто које прича приче. Била је у власништву Ђорђа Војиновића, потомка велепосједника из Инђије, који је и сам био заљубљеник у културу и умјетност. Само неколико мјесеци прије смрти, крајем 1974. Ђорђе Војновић је своју кућу поклонио општини Инђија, са свим умјетничким предметима. На сву срећу, људи су препознали значај и већ 1976. године кућа је проглашена спомеником културе од значаја, од стране Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица. Унутра се осјећа једна посебна атмосфера, портрети Војиновића као да нас храбре да се прошетамо, некада њиховим, домом. Сада је то Галерија која је адаптирана, посједује вински подрум у којем је отворена прва винотека и спомен собу са намјештајем из 19 вијека. У старим стакленим ормарима књиге, легати Ђорђа Војновића и Николе Петковића.

Те вечери су додјељена признања.

Главну награде фестивала ГРАН ПРИ ПРО ПОЕТ ове године је добио српски књижевник и универзитетски професор Владимир Пиштало, управник Народне библиотеке Србије. Након што је добио признање, господин Пиштало се обратио похваливши манифестацију, али и радостан, а опет скроман, изразио своју захвалност за награду. Већ тада је дувао вјетар и падала киша, али аплауз је био снажнији.

Специјалне повеље фестивала ИНЂИЈА ПРО ПОЕТ 2024 су уручене писцима Тобиасу Бургхарту из Њемачке, Кармен Нозал из Мексика и мојој маленкости Сњежани Ђоковић из Републике Српске.

У своје и име свих награђених најискреније се захваљујем. Била је част стајати раме уз раме са сјајним књижевницима.

Након тога смо "побјегли" у кућу Војиновића, гдје су сви присутни пјесници и кантаутори говорили или пјевали по неку пјесму. Шале, осмијеха и подршке није недостајало. Посебан тренутак у животу сваког писца је када пусти своје дјело читаоцу у загрљај.

Вјерујем да је јасно зашто је нама пјесницима било чаробно говорити баш на том мјесту. Хвала на прилици и ето, хвала киши, која нас потјера у окриље куће Војиновића.

Прво вече смо завршили, а гдје друго него на салашу. Срем,чаробни Срем и укуси и мириси су наградили наша непца и нахранили наше тијело. Душу смо хранили пјесмом и познанствима која смо зачињали или градили још од раније.

Другог дана у освит смо се састали и кренули обилазити средње и основне школе Инђије. Свуда очи ђака упрте у нас. Вјерујем да је и самој дјеци било посебно искуство упознати писце, "еј праве, живе писце" рече једна дјевојчица.

Моја дружина и ја смо посјетили ђаке Гимназије Инђија. На часу српског језика у гостима код III разреда били су Кармен Нозал из Мексика, Зорица Богдановић из Канаде, Владимир Пешић из Србије и ја, Сњежана Ђоковић из Републике Српске. Занимљив интерактивни час је пробудио нека давна сјећања на наше средњошколске дане. Влада је причао анегдоте и насмијао ученике, свирао заједно са једним дивним младићем. Са друге стране, гошћа из Мексика је ганула пјесмом све присутне. Сви смо дали неки свој допринос и професор је рекао да је час успио, а ђаци су нас наградили аплаузом. Неки од њих су чак и остали још неко вријеме да разговарају са нама, без обзира што је звонило за крај наставе.

Дружења са ђацима су у свим школама била посебна, што сам сазнала у каснијем разговору са другим пјесницима. Ово је посебно важно, јер се често чује како данашња омладина није заинтересована за књижевност, културу, а нарочито не за поезију. Инђијска дјеца су демантовала ову хипотезу.

Увече, али и у три наредне вечери, наш домаћин била је Народна библиотека „Др Ђорђе Натошевић“. Угодна и нама домаћа атмосфера, протекла је у књижевном матинеу, уз музику кантаутора и промоције књига. Некако се све уклапало као један мозаик, који се са сваким новим даном испуњавао и добијао свој коначан облик. Писана ријеч, музика и добра енергија дала је посебан шарм овом дружењу. Домаћински и надасве пријатељски однос организатора, помогао нам је да се осјећамо ни мање ни више него као код куће. Споразумијевали смо се на свим језицима свијета, али смо се разумјели и када ни ријеч нисмо схватали, емоцију јесмо. Били су то истински књижевни меридијани, како и јесте замишљен званичан програм манифестације.

Трећег дана дружења добили смо прилику да своје пјесме говоримо у винарији "Мачков подрум" у Иригу. Ту нам је добродошлицу пожељела предивна насмијана госпођа Љиља, која је на све нас оставила посебан утисак. Дегустирали смо најбоља вина, јели наравно пршуту, кулен и сир, а на крају смо почашћени и чувеном штрудлом од мака. Међутим, све то чиме смо почашћени, не може да буде боље од среће којом смо се окитили у Иригу. Насмијани, румени од понеке чашице вина, а више опијени љепотом дружења, отишли смо даље путем ПРО ПОЕТ фестивала, понијевши под мишком своју "специјалну" награду - боцу најбољег вина.

Све је било посебно, тог дана, али и сваког другог. Сваког дана други салаш, широк загрљај добродошлице, празник за непца и "музиканти" који су нас успјели повести и у игру и у пјесму. Ред налаже да се захвалим дивним људима са салаша "Стојчић салаш" и "Мали парк". Мирисало је по сјајној храни и љубави.

На обали Дунава угошћени смо у "Пустолову", ту сам први пут видјела примјерак велике кечиге, а да ли је био укусан не треба ни рећи. Шпанска музика на Дунаву нас је повела и у плес. Кратко, али довољно да се душа опусти и тијело задрхти.

Предивни пејзажи, житнице и виногради, ванвременски лијепи Сремски Карловци и посјета нашем Душку ( Споменик Душку Трифуновићу на видиковцу изнад Сремских Карловаца), још један је стаклић у мозаику. Манастир Крушедол подсјетио ме колико је богата наша историја и колико снажна вјера у љубав Господа према нама, нишчим и сићушним људима. Видјели смо и Келтско село, прошетали кроз историју, захвалили се на светилишту за све добро што доживјесмо у Срему.

Могло би се писати још много о фестивалу и људима, сјајним лицима и очима, али мислим да не би било краја. Моја оцјена овог 8. ПРО ПОЕТ Инђија фестивала је чиста десетка.

Хвала организаторима што су нас спојили и удостојили једног оваквог величанственог окупљања у част поезије и музике. Хвала родитељима нашег драгог Миће који су упркос својим годинама готово непрестано пратили наша дружења. Част је и задовољство, наше.

Немогуће је набројати све људе које сам упознала, али нека вам моје хвала буде умјесто загрљаја. У здрављу се сретали и како у мом крају кажу "кућа вам пјевала"!

*Признање организаторима

Организатори Међународног књижевног фестивала ИНЂИЈА ПРО ПОЕТ 2024 су Удружење „Мој Срем“, Културни центар Инђија и Народна библиотека „Др Ђорђе Натошевић“ из Инђије, а покровитељ је Општина Инђија.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: