детаљ слике: КРК Арт дизајн

Архетипски грех и љубав као искупљење

 (Роман СаМоРа Сање Лукић, Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2024)

мср Ивана З. Танасијевић

            Роман Сање Лукић, необичног и готово мистичног назива СаМоРа, градећи аутентични свет и приповедајући живот малих људи једнога поднебља, спада у ред оних дела, која кроз основни наративни ток, пријемчив и занимљив читаоцу, доносе и ширу културолошку слику народа. Смештајућирадњу романа у безимену варош, развијајући мотив љубави у свом првом слоју, ауторка је изградила јединствену причу, без тачних временских и просторних оквира. Мрежа народних веровања, обичаја и религијских елемената, с друге стране, роман ће изградити као својеврсну ризницу фолклорног наслеђа, значајну за разумевање целокупног живота на овим просторима.

            Проговарајући из позиције своје главне јунакиње, у првом лицу, роман ће на оригинални начин изградити слику једне вароши, и то у кључу својеврсног микрокосмоса, где људи живе по строго утврђеном реду, будући да „варош има своја правила и свој живот у јарму времена“.Иако се кроз читав роман суптилно провлачи питање „Шта ће рећи Варош (...)?“, ауторка није свој роман изградила кроз матрицу обичајних норми мале средине наспрам слободе и личне среће појединца. Избегавши замку општег места, СаМоРа ће, упркос микрокосмосу из кога његова прича израста, понудити читаоцу далеко шири оквир и покренути нека од суштинских питања човековог постојања.

Градећи слику свакодневног живота Варошана, са самоодржањем као императивом, роман ће осликати живот у својој једноставности, као онај сегмент човековог бића који надилази сваку срећу и несрећу. Изграђујући концепт у коме суштина живота почива на радиности сеоског становништва, суживоту са природним силама, заједници која пулсира у ритму смене годишњих доба, ауторка је врло промишљено изградила платформу на којој ће се радња одвијати. Отпочињући своја поглавља сликама живота сеоског становништва у најопштијем смислу, роман је појединачно изразио као тек једну тачку у протоку времена, апострофирајући непоновљивост фиктивног света који гради, афирмишући притом и традиционални начин живота, који је, упркос својој једноставности, база на којој један народ почива.

            Осликавајући варошицу у којој магијско не представља необичност, где се чудесно не перципира као преседан, ауторка приказује колективни дух једнога народа. Прихватајући магијско као део живота, житељи фиктивне вароши романа СаМоРа, не доводећи у питање традиционални принцип, у решавању практичних изазова окрећу се тако оном сегменту живота који надилази рационално:

„Од тада се није родило, телило, ждребило, ни ројило без ђедовог штапа. Било би довољно да три пута штапом уз бајалицу пређе преко коријена кичме породиље и да пород буде лакши. Тако је хоџиница родила Самеда.“

Богатство фолклорних елемената које роман доноси, мотиви попут змијског штапа, белега, враџбина, Суђеница и лептира као отелотворења душа покојника, неће зато у овако изграђеној причи бити представљени у домену чудесног, већ као модалитет свакодневног начина живота људи у варошици.

            Први семантички слој романа Сање Лукић доноси занимљиву љубавну причу, испитану на ширем плану суштинских карактеристика човековог бића. Приповедачка запитаност пред базичним питањима љубави, отвориће додатну позицију са које се преиспитује људско постојање у најопштијем смислу.  Као отворено остаје питање није ли љубав „само страх помијешан са поносом да смо најјачи и најслабији у исто вријеме“, чиме роман промишља важан део целокупне човекове природе.Љубав тако постаје тачка у односу на коју ће бити преиспитан карактер појединца, али и шире заједнице, будући да је најуочљивија одлика мотива љубави изграђена кроз културолошки контекст религијских различитости.

Љубав између припадника исламске вере, с једне, и православне хришћанке, са друге стране, неће, како би се очекивало, бити изграђена у духу културолошких сукобљености, нити ће идејна нит романа попримити форму клишеа. У роману СаМоРа две религије неће бити представљене као једна другој супротстављена обличја веровања и као различити модалитети живљења, већ ће религијско бити тек део људске природе која је универзална, па тако становници „дијеле радост и тугу, а несреће су увијек биле исте“. Верске разлике ће егзистирати у својеврсном сагласју, са циљем грађења семантичког слоја који превазилази рационално, производећи још једном јединствени карактер романа.

Удес главне јунакиње неће, дакле, почивати на мотиву забрањене љубави, као општем месту, већ ће кроз љубавну причу ауторка активирати потенцијал симбола народних веровања и традиције. Судбина СаМоРе биће мотивисана елементима који имају дубоки корен у духовном наслеђу српског народа, што у роману Сање Лукић представља промишљен и оригиналан књижевни поступак.

Увођењем мотива белега, као најзначајнијег симбола, изграђује се наративни ток који за иницијални покретачки моменат има народно веровање по којем „жена са младежом испод лијеве дојке носи љепоту без среће“. На тај начин, роман је развијен у кључу магијских елемената на коме почива традиционална свест народа. Судбина главне јунакиње и њена осујећена срећа, несрећна љубав и страдање њеног драгог, развијени су кроз идејну нит проклетства, непознатог греха који захтева искупљење, постављајући такав мотив у ред архетипског прародитељског греха:

„Мој биљег испод лијеве дојке, моја неумољива суђеница, Хаџерин страх, бесане ноћи мајке, брига оца с којом је и умро. Оставих нануле на стрмој калдрми и ношена вјетром отрчах оцу на гроб. Отвори се, земљо, да невина платим гријехе предака, наслеђена проклетства вијекова, да платим све рачуне неплаћене, да вратим све дугове невраћене.“

СаМоРин даљи пут, као и искупљење архетипског греха, развијаће се на начин семантичког усложњавања магијских симбола са упориштем у традиционалним народним веровањима. Перципирана од стране припадника обе вероисповести као она „изабрана“, као она која има магијску моћ, протагонисткиња романа изграђена је и у контексту народних веровања у проклетство на колективном плану. Проклетство индивидуе гради се даље кроз  искупљење читаве заједнице, па СаМоРа постаје медијум магијске моћи, будући да ни сама до краја не разуме обредне радње:

„Извадих из торбе по три зрна жита, закопах их у дну гроба. Уз крст ставих преслицу и вретено који симболизују мајку и дијете. Гледа ме отац Јаков и не пита ништа, а и да ме је питао, не бих му знала одговорити.“

Искупљење архетипског проклетства завршиће се рађањем новог живота, који би, парадоксално, у оквирима заједнице којој јунакиња припада, у другом случају представљао социјално и морално неприхватљив догађај. Добробит заједнице, на тај начин, представљена је као најважнија вредност, зарад које престају да важе чак и традиционалне норме и обрасци понашања:

„У малим срединама као што је Варош, дјевојке које нису поштовале правила обичаја биле би одбачене и изложене стубу срама толико да су често завршавале свој живот утапањем у ријеци. За породицу је било прихватљивије да је сахране младу, него да на свијет донесе живот неудана. Да ли због биљега испод лијеве дојке или потребе варошана за мојом помоћи, мене су прихватили као да су се потајно дивили мојој храбрости, стрпљењу и истрајности.“

Осим што осликава свакодневни живот становника Вароши, у коме не постоји јасна граница између магијског и рационалног, роман СаМоРа Сање Лукић посебну позицију поклања положају жене у традиционалном друштву, отварајући на овај начин још једно важно питање. Карактеришући жену, с једне стране, као ону која има у својим рукама магијску моћ, роман ће женски принцип у друштву изградити као високо цењен и поштован: „Треба нам твоја помоћ, СаМоРа, и до нас је стигла прича о твојим вјештинама у лијечењу травама. Причају да су и најболеснији устајали из постеље.“

 С друге стране, уколико не поседује магијску моћ, жена ће, сходно културним обрасцима патријархалног друштва, бити карактерисана као подређена, као она која је послушно „пратила наређења мужа и извршавала их без питања“. Судбина жене, чија трудноћа изазива незадовољство мужевљеве породице, драстичан је пример традиционалног положаја жене, а њена трагична судбина бива изграђена у кључу директне последице обрасца по коме се влада једно друштво.

Наиме, дајући примат очекивањима средине, а одбацујући сопствене жеље, Душанка одлучује да прекине трудноћу, што и узрокује њену смрт. Овакав исход догађаја имаће далекосежне последице, што представља посебну занимљивост у роману. Без обзира на то што се ради о трагедији једне породице, смрт жене се перципира и развија из перспективе колективног проклетства. Иако фигура дечака, Душанкиног сина, његова патња и плач, проговарају о индивидуалном, тежиште романа је ипак на колективном проклетству произишлом из несрећног догађаја. Поклањајући пажњу несрећи са којом се читава заједница суочава, остављајући патњу Душанкиног сина у другом плану, на наративном плану исказан је примат колективног у односу на лично. Незавидан положај жене и њена подређеност, не само мужу и читавој породици, већ и добробити читаве заједнице, своју најдрастичнију манифестацију добија тако у случају Душанкине смрти.

            Роман СаМоРа Сање Лукић, градећи један занимљив и интригантан наратив, кроз љубавну причу у својој основи, испољиће запитаност пред неким од најважних упоришних тачки хуманитета. Отварајући питање карактера и природе саме љубави, и то на начин промишљања религије и културних норми једне заједнице, развијајући своју причу у смеру образаца традиционалне свести и веровања народа, овај кратак роман сажима у себи нека од најважнијих питања са којима се човек у својој бити суочава. Зато, ако је СаМоРа у својој сажетости покренула важна питања хуманитета у најопштијем смислу, с једне, и донела ризницу фолклорног наслеђа нашег народа, с друге стране, развивши уједно и интригантну љубавну причу, роман несумњиво представља штиво вредно читалачке пажње, погодно за увек нова и другачија читања.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: