 |
 |
    |
|
|
Рецензије 
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Проф. др Горан Максимовић1.0.Тумачење Нушићеве ратне прозе кроз релацију сложеног односа књижевности и историје сагледали смо у тематској равни као однос унутрашњег и спољашњег садржаја. Књижевност као унутрашњи садржај дјела. Историју као спољашњи садржај дјела или догађај. У анализи Приповедака једног каплара, изложен је поступак преобликовања грађе (додирне блискости и удаљавања) и симбиоза унутрашњег садржаја и умјетничког поступка (форме). Истовремено, анализа контекста (схваћеног као тумачење текста у односу према другим текстовима), указује на преобликовање хероичког модела приповиједања у српској књижевности 19. вијека у правцу критичке антиратне прозе и обогаћивање реалистичко-миметичког поступка облицима модерних, неоромантичарских техника и мотива.1.1.Херојички наративни модел у српској прози 19. вијека прве значајније назнаке добија у Вуковим животописима војсковођа из првог и другог српског устанка, нарочито Житију хајдук Вељка Петровића (1826), и Мемоарима Проте Матеје Ненадовића, писаним тридесетих година, да би у другој половини 19. вијека добио глорификаторску димензију у херојско-патриотским повијестима Марка Миљанова (Примјери чојства и јунаштва, 1889), Стефана Митрова Љубише:Приповијести црногорске и приморске (1875), Причања Вука Дојчевића (1877-79) или романима Симе Матавуља (Ускок, 1886) и Јанка Веселиновића (Хајдук Станко, 1896). Истовремено, упоредо са идеализацијом националне херојике, развија се и други ток у српској прози устаничке тематике. Његове коријене налазимо, такође, у Вуковим устаничким списима, али оној њиховој критичкој димензији усмјереној на сукобе између српских главара, као и критичко преиспитивање владарске личности књаза Милоша Обреновића.Са развојем ратне технологије и прерастањем устанака у сурова ратна страдања (ратови 1848-49; 1875-76), херојички наративни модел задобија одлике антиратне прозе, са превасходним сликањем наличја рата (социјална биједа, инвалиди, ратна сиротиња), као и свега онога пгго је у својој бити антихеројичка тематика. Најзначајније странице у том погледу исписује Ђура Јакшић у приповијеткама из српско-турских ратова 1876. и 1877. године („Мале слике за време рата“, „Рускиња“, „Рањеник“...), а затим, и више писаца реалистичке епохе, усмјерених на причања о Српско-турском (1875-76) и Српско-бугарском рату (1885-86). Најуспјешније странице антиратне прозе исписује Лаза К. Лазаревић у приповијеци „Све ће то народ позлатити“ (1882), на плану фикционалног приповиједања, као и Пера Тодоровић у Записима из Дневника једног добровољца (Стража, 1879; Рад, 1881-82), на плану дневничко-публицистичких и фељтонистичких свједочења о ратним разарањима.2.0.Насупрот глорификацији херојике из херојско-патриотске прозе, праћене идеализацијом националног и патриотског, у ратној прози преовлађују песимистички тонови и реалистички снажно депатетизована опсервација наличја рата и ратних страхота. Управо зато, са Нушићевим Приповеткама једног каплара као да долази до значајнијег маргинализовања глорификације рата и доминације критичког посматрања његовог наличја, касније присутног у највећем броју дјела са том тематиком (било фикционалног или фељтонистичког усмјерења), тиме и до демистификације националног култа херојске историографије.2.1.У првом издању Нушићевих Приповедака једног каплара, "написаних у логору за време примирја, по свршеном Српско-бугарском рату",[1] а објављених у Београду, "уз помоћ неколико пишчевих пријатеља из војске“, непосредно по закључењу мира 1886. године",[2]објављено је девет прича или "сличица", како их је Нушић жанровски одредио:[3]„Братова кошуљица“, „Подшатором“, „Први плотун“, „Пусто огњиште“, „На превијалипггу“, „На разбојишту“, „Дуња“, „Мој ђак“, „На одсуство“. Њима је Нупшћ у другом издању, објављеном 1895. године у Сремским Карловцима, додао још једанаест (тачније, дванаест) прича: „Позив“, „Опроштај“, „Птичице божје“, „Капетан Милић“, „Трубач“, „Бела застава“, „Свети Арханђел Михајло“, „Ко је то?“,„Петар Дабић“, „Шињел“, „Број 23“, „Спровод“. Нагласили смо да је у другом издању додато једанаест или дванаест порича јер се прва прича из првог издања „Братова кошуљица“, појављује у измијењеној верзији, прерађена као двије приче: „Позив“ и „Опропггај“.Друго, допуњено, издање Нушићевих ратних сјећања у форми приповједака, јасно указује на његову првобитну, нереализовану, намјеру да створи романескно дјело као свједочанство једног савременог историјског догађаја. "Приповеткеједногкаплара нису ни у ком случају приповетке. To су покидани, расути листићи из нечег много шире замишљеног. To се и на њима опажа. Ја сам мислио да израдим можда роман. Изгледао ми је материјал врло благородан. Два братска народа, упућена да заједнички раде и негују братске осећаје, стоје један према другоме у крвавом рату. Политика, нека виша или нижа политика их завадила и они се туку због те политике, коју они и не појме; туку се а не мрзе се".[4]Независно од свега тога, Нушићевих двадесет прича или "сличица", чине јединствену умјетничку цјелину са панорамском (мозаичком) композицијом, са фабуларно-сижејним проседеима који се настављају једни на друге, без чвршће узрочно-посљедичне повезаности, али са јасним временским, просторним и персоналним слиједом.На почетку и крају збирке, у првој („Позив“, „Опропггај“) и посљедњој причи („На одсуство“), као својеврстан умјетнички оквир, појављује се идентичан мотив, судбина јединца Благоја и његове старице мајке, која је остала сама након синове смрти у бесмисленом рату, као симболичко рјешење за разраду антиратног става, присутног на имплицитан начин у читавој књизи. Управо такав критички и негативан став према рату, као кохезиона нит и идејна осуда, својеврсна "туга и опомена”, простире се у фабуларно-сижејној основи дјела и чини га нераскидивом умјетничком цјелином.Нушићево настојање да створи јединствену прозну форму види се нарочито у другом, допуњеном издању, гдје умеће нове приче управо на оним мјестима гдје је хронолошки слијед нарушен, а каузални низ неувјерљив. На примјер, приче: „Птичице Божје“, „Капетан Милић“, „Трубач“, „Бела застава“, уметнуте су као добрим дијелом јединствен тематско-мотивски блок и зато се њихово уврштавање у слијед прича из првог издања не осјећа као накнадна допуна. Исто је и са причама: „Свети Арханђел Михајло“, „Ко је то?“, „Петар Дабић“, уметнутим као одјек ратних окршаја који су се десили 3.новембра 1885. Године. Приче„Број 23“ и „Спровод“, наглашавају атмосферу пред примирје које је потписано крајем новембра, као и коначни мир верификован у Букурешту 19. фебруара 1886. године.Поједине приче су очувале елементе сукцесивности („Први плотун“ и „Птичице Божје“, „Пусто огњиште“ и „На превијалшпту“), по чему се да закључити да је Нушић и доиста имао почетну намјеру да напише роман.Према обиму и елементима умјетничког поступка све приче у књизи Приповетке једног каплара крећу се од сасвим кратких фрагмената или "сличица", без развијенијег фабуларно-сижејног склопа и продубљеније карактеризације јунака, до нешто развијенијих прича са разрађенијим новелистичким реалистичко-миметичким поступцима, приповиједном мотивацијом, продубљенијом карактеризацијом и заокруженим фабуларно-сижејним елементима. Прву скупину чинио би највећи дио уврштених прича, посебно „Свети Архангел Михајло“ и „Ko је то?“, а другу приче „Капетан Милић“ и „Мој ђак“.2.2.На индивидуалном плану у свакој од засебних прича могу се уочити неке релативно стабилне композиционе одлике. To су, прије свега, утемељење фабуларно-сижејног склопа на моделу "уметнуте приче", затим епилошко разрешење фабуларно-сижејног склопа и документаристичко-дневнички проседе.Модел уметнуте приче композициона је одлика највећег броја прича у Приповеткама једног каплара. Често је изложен у особеној техници фингираног "сказа", тј. исповиједи посебног причаоца замишљеној групи слушалаца/читалаца. У причи „Подшатором“, то је романтична љубавна прича војника из Миријева, тадашњег села поред Београда. У причи „Капетан Милић“, уметнута прича је дата у форми ретроспективне евокације "првог приповедача", а не уметнутог, "посебног причаоца". У причи „Трубач“, уметнута прича је дата у форми писма. У причи „На превијалишту“, у препознатљивој техници "сказа", уметнута је прича о погинулом бугарском војнику Манету Зотову. У причи „Шиљел“ то је писмо пронађено у шињелу погинулог војника.Техника приповиједног епилогапредставља чест модел композиционог разрешења нарације. Највећи број прича у Приповеткама једног каплара има епилошко разрешење фабуларно-сижејног склопа. Отуда вјероватно, произлази сажетост Нушићевих прича, а мотивисана је убрзањем приповиједања и сажимањем догађаја:[5]„Под шатором“, „Птичице Божје“, „Капетан Милић“, „Трубач“, „Ко је то?“, „Петар Дабић“, „Мој ђак“, „Спровод“.Документаристичко-дневнички проседе одлика је цјелокупне збирке, прије свега због субјективног тона приповиједања, због "драматизоване" и „делатне“ позиције "ауторског приповедача", просторног именовања и временског датирања, а најнаглашенија је у причи „Број 23“.За уводне приче „Позив“ и „Опроштај“, може се рећи да представљају својеврсну експозицију у причање Нушића каплара о ратним доживљајима. Писац темпорално омеђава почетак свога приповиједања ("било је у првој половини септембра"),[6] као што мјесто збивања сугерише исказом "једнога дана изиђоше у свима београдским новинама неки телеграми крупним словима штампани.[7]Тиме своме казивању даје објективну димензију, сугерише на стварносну утемељностдогађаја, људи и појава које приказује и дјелимично поставља дистанцу између субјективног тона приповиједања и потребе за реалистичко-миметичким објективним поступцима владајућих наративних модела из посљедње деценије 19. стољећа.2.3.Комбинацијом наративне и дескриптивне форме приповиједања, Нушићуспјешно предочава слику масовне психозе предратног стања (узбуђење, страх, неизвјесност, буђење родољубивог заноса, коментарисање политичких догађања..). Огледа се то нарочито у опису београдских кафана, масовних позорница људских збивања, као и у успјелом опису ширења вијести о почетку рата. Прво у виду наглашеног медијског разбуктавања патриотских осјећања, потом гласина о могућој објави рата и на крају „телеграма“ у којима се објављује ратна мобилизација. Након тога, са макро-плана, писац свој објектив сужава на појединачне људске судбине пред одлазак у рат, као што је приказ сусрета са господином Јаковом, са госпа Јуцом, са регрутом Благојем и сл.Све је то праћено и одговарајућим умјетничким поступцима. Почетне масовне сцене, Нушић приказује у форми првог лица множине и у форми трећег лица једнине, а повремено и у форми другог лица једнине, чиме ствара илузију објективности приповиједања, да би сужавањем објектива на микро-план, на појединачне судбине и субјективни доживљај рата, у потпуности субјективизовао и форму приповиједања (превођењем у прво лице једнине) и одустао од потребе за привидним дистанцирањем од ње. Све те различите граматичке форме иза којих сезаклања приповједач својим динамичним смјењивањем, стварају илузију о постојању више причалаца и свједока и више углова посматрања. У том смислу се показује као дјелотворна констатација Мишела Битора да је "наратор, у ствари, угао гледања који аутор нуди читаоцу за посматрање, кушање и коршишћење одређеног тока догађаја".[8] Истовремено, приказивање појединачних судбина, условило је и измјену технике приповиједања, наглашеније присуство драмског дијалога редуковање наративног и дескриптивног у циљу функционализације дијалошких облика. Такође, већ у уводним причама уочљива је орнаментално- декоративна лексика, пренапрегнути стил казивања, што је свакако у складу са оппггим кретањима у српској фикционалној прози деведесетих година 19. вијека, дезинтеграцији реализма као владајуће поетике и најавама неоромантичарско-симболистичког израза.[9]Уводним причама најављено је и имплицитно антиратно опредјељење. Нарочито у виду саркастичних опсервација на рачун "телеграма" који су позивали у резерву: "Једном речи, јасно се читало из тих позива да сваки обвезник, осим друге опреме, треба да понесе и своју главу, за коју му се у овој прилици не гарантује да ће је вратити кући”.[10]Сличну функцију препознајемо и у ироничном коментаруупућеној госпа-Јуцикоја је говорила да јој син не може у рат јер има велики кашаљ:”Њему ће, знате, бити дозвољено и у рату да кашље".[11]Нушића у Приповеткама једног каплара интересује, прије свега, наличје рата: смрт, страдања, трауме, психичке девијације, али и његова хуманија страна: алтруизам, саосјећање, гестови пажње и људскости, а не војничке побједе и порази, херојства и подвизи. Видљиво је то већ у причи „Под шатором“, у којој нас писац уводи у атмосферу ратног логора и већ почетним реченицама сугерише нам да тема његових прича неће бити непосредни рат, заправо најмање ће то и бити, него ратне тегобе у позадини, иза фронта, које толико утичу на ратни морал, а тако мало им се посвећује пажња: "Још на Медошевцу, широком и пространом пољу изнад Ниша, отпочела је наша војска своју борбу. To беше борба с многим тегобама и ружним временом: с дугом и силном кишом, која нас је често у поноћи поплавила и дизала испод наших ниских шатора...”.[12]2.4.У причи „Први плотун“ описани су први ратни покрети према граници, њен прелазак и ступање на "туђу" земљу, као и утисак који је на војску оставио први непријатељски плотун. Нушић веома успјешно, техником градацијске мотивације, приказује расположење пред борбу и показује да умије да опише масовне сцене, да изложи масовну психозупред борбу, неизвјесност, страх, куражење, храброст:"Један из сталногкадра, кршан момак, силан на очи, са танким вратом али сначном руком, - вели како ће да зове Бугаре на мегдан. Један каплар прича, како је то најљепша смрт на бојном пољу; други се вајка, како има жену, па децу, па род; један опет вели, да му је баш свеједно, погинуо или не; трећи додаје и да погине, али да му је, да га уједанпут састави са земљом, да се не мучи; пети каже, како би најволео, ако је већ да се гине, да погине од гранате; шести вели: Аја, лакше је од куршума, кад у срце удари ”.[13]Прича „Птичице Божје“ написана је након првог издања збирке, а објављена први пут у часопису Коло 1890. године.[14] Иде у ред оних тема у овој збирци, које су некролог пишчевим изгинулим саборцима. Радња је смјештена у бугарско село Жељушу "прве вечери" након преласка "у туђу страну". Опис опрезне комуникације војске и мјештана, успостављање извјесног повјерења, само су контекст за средишњи мотив приче, приказивање момента када војници посматрају игру у којој дјеца сахрањују угинулу птицу на укрштеним путевима, a сутрадан сахрањују једнога саборца, онога који се највише потресао над тим наивним призором.Причом „Капетан Милић“ нарушен је дотадашњи хронолошки слијед у збирци, писац се поново враћа на догађај од прије преласка на бугарску територију, што сугерише да му није ни био циљ праћење каузалног слиједа догађаја, нити му је преокупација била стварање сукцесивног композиционог модела збирке. Прича је, иначе, први пут публикована у Отаџбини 1887. године под насловом „Капетан Замфировић“.[15] Њено дефинитивно издање у збирци 1895. године, поред измјене наслова, доживјело је и читав низ прерада, које указују да је писац за рачун фикционалног, био спреман нарушити документаристичку аутентичност догађаја. To наравно, указује и на специфичан Нушићев однос према реалистичко-миметичком моделу приповиједања и његов флексибилан однос према приказаној стварности.Сижејно-фабуларни заплет реализован је према сценарију случајног сусрета са старим кућним пријатељем, заклетим нежењом, капетаном Милићем. Ратни штаб, вријеме садашње, сусрет са капетаном Милићем, оквир су у који је, према моделу уметнуте приче, смјештено ретроспективно приповиједање о неоствареним покушајима Милићеве женидбе. У ратној неизвјесности, само који дан прије смрти, у том сусрету са капларом Нушићем, а мотивисан посмртном читуљом у случајно пронађеним старим новинама, капетан доноси судбоносну одлуку о женидби удовицом Анком, али је смрт на ратишту заувијек осујетила његову намјеру.Завршетак је реализован у епилошкој техници:"Ја сам писао доктору из Цариброда; не знам да ли је и капетан писао. Шестог новембра видео сам га joш једном, али на носилима, - мртва”.[16]Посебност је и нешто развијенији фабуларно-сижејни склоп приче, тако да су уочљиви и елементи новелистичке структуре, а самим тим и прелазак са технике скицирања на технику реалистичке дјелатне карактеризације ликова, али из спољашње, објективне равни и без психолошког понирања у унутрашњи свијет јунака, што се могло очекивати с обзиром на степен развоја српске приповиједне прозе фикционалног типа у времену настанка приче.У причи „Трубач“[17] у основи фабуларно-сижејног склопа је писмо као особена субјективна приповиједна форма. Пристигло писмо је због сумње да ће му супарник преотети дјевојку док је у резерви, подстакло четног трубача Миладина на дезертерство и бијег кући. Прича је окончана епилошким поступком: „Сад је трубач на робији; осуђен је на три године дана, што је напустио дужност и побегао без дозволе својој кући".[18]2.5.Социјална димензија рата налази се у основи приче „Бела застава“. Нушића дубоко потреса трагичан положај сиромашног становништва у освојеној бугарској вароши, а причу завршава у наглашено емотивном тону, указујући на несклад између предаје и онога што се предаје:"Он је истакао и белу заставу као знак предаје, бедник! Мислио је зар, да сем његове судбине има и већих непријатеља на свету. Бедник!... "[19]У причи „На разбојишту“ фабуларно-сижејни склоп заснован је на уметнутој причи о погинулом бугарском војнику Манету Зотову. Посебни причалац, који у форми "сказа" приповиједа романтичну повијест са мотивом љубави са запрекама, заробљени је бугарски војник, а слушаоци су српски војници. Драгољуб Влатковић претпоставља да је овај мотив могао као иницијални послужити Стевану Сремцу за Зону Замфирову.[20]И причом „Петар Дабић“, Нушић критикује бесмислени рат два братска народа због "випшх” интереса и циљева, који мобилисаним војницима нису ни јасни, ни потребни. Описани су људи, који нису непријатељи, који се не мрзе, а који пуцају једни у друге, рањавају се и убијају, а да не знају зашто. Гест хуманости обичног човјека, војника Петра Дабића, који је сат времена носио на леђима рањеног бугарског војника - заробљеника, најбоља је потврда за то.У причи „Шињел“ у основи фабуларно-сижејне равни је уметнута прича, у форми писма, о безименом погинулом војнику у чијем шињелу је нови власник, војник Алекса, пронашао писмо од куће, у комега родитељи обавјештавају да су му готово запросили дјевојку и да га брижно и с нестрпљењем чекају. Радња је смјештена у вријеме примирја у децембру, у околини Ниша "више Моралије". Приповиједање је у складу са субјективним тоном писма као литерарне форме, а посебно је ефектан Нушићев доживљај мраза:"На Плочи, више Моралије, таман нас стегао мраз, који хтеде да нам досади више него пушка непријатељска. Онда сам разумео, зашто наши кажу, да хоће који пут и душа да замрзне од студи. Груди се тешко дижу; капци на очима отежали; зглавци по телу скочањени; руку или ногу једва крећеш, a прст, изгледа, пребиће се, ако га савијеш. Онај ваздух, што га дишеш, као да гуташ кришке леда".[21]Темом психичке дезинтеграције личности условљене ратним збивањима, Нушић се позабавио у причама: „Ко је то?“, „Број 23“ и „Спровод“. У причи „Ко је то?“, изложена је општа атмосфера замора и безвољности, кад ништа не може лако ни да узбуди, ни да ражалости. Послије битке војници и официри на смотри уочавају нестанак једног војника, али нико не може да се сјети о коме се ради. У виду уобичајене епилошке технике расплета, приповједач тек сутрадан од поднаредника сазнаје који војник је нестао, али ту вијест доживљава сасвим равнодушно. Прича „Број 23“ настала је у вријеме Нушићеве болести и боравка у нишкој болници у облику кратких дневничких забиљешки, које сада само предочава читаоцима: "Хајде сад заједно да прочитамо то".[22] Отуда и специфично документаристичко-дневничко устројство казивања, дневничка датирања, сажетост и летимичност приповиједања. Прича је својеврсна побуна против ратног отуђења, које се манифестује у виду деперсонализовања болесника. У исповиједној техници првог лица једнине, Нушића каплара погађа што је у болници персонализован само као „број 23“. Тако су га ословљавали сви, а да се нико није интересовао за његово стварно име:"Буни ме, баш ме буни то и чини ме нервозним, што ја не постојим, већ постоји просто број 23. У први мах нисам ни приметио, али сад сасвим лепо примећујем то".[23]У атмосфери болничке монотоније, неизвјесности, болести и умирања, код приповједача се јавља нека врста привидног хумора и ироније, како су то разумијевали први оцјењивачи Приповедакаједногкаплара Јован Протић и Радивој Врховац,[24] а заправо, суптилног модернистичког цинизма: „Познао сам се ис онима, што леже око мене, без представљања. To је лако: онај слева, то је број 22; а овај с десна, то је број 24. Број 22 рањен је у десни кук, па не сме да лежи на ту страну, те ми је окренуо леђа и разговара тамо са бројем 21. Број 24 напротив окренуо ми се и врло је разговоран човек”.[25]У причи„Спровод“ такође је описанједан трагичан догађај из примирја. Радило се о сахрани једног непознатог војника, Београђанина, по зимском невремену, без суза, без ганућа, као брзо, нервозно отаљавање посла. Тиме је увјерљиво показано како је ратна психоза способна да изобличи човјека у безосјећајно биће:"По дугачком и мрачном болничком ходнику шета зловољно неки млад поп, са прљавом побледелом читом на глави, која је већ добила облик презреле воћке, и за огромним ратним чизмама, са каквим су ваљда Скобељевљеви војници прелазили Балкан. Бахат његових огромних чизама се разлеже испод мрачног свода дугачке и ниске проторије. И он псује све што му падне на памет, што су баш њега одредили, да сахрани јадника".[26]Овом причом, како је то добро резимирао Душан Иванић, Нушић "пројектује слике рата, дотле неуобичајене у нашој прози: мрачан и потпуно дехуманизован однос човјека према човјеку, ратном другу, саборцу, службени и војнички немар према смрти, војник као предмет на којему се сједи, који се гура или се запиње ногом о њега. Гротескност и црни хумор су права, најважнија својства ове прозе; она је о хуманости и грађанским вриједностима говорила знатно другачије од других приповједака свога времена, мада није избјегла једну уоппггену колико и тачну поруку како је и војник само човјек, брат, син, отац, муж".[27]2.6.Због презасићености чула суморним и трагичним доживљајима, смијех се јавља као готово неприродна реакција, а у суштини је одбрамбени механизам свијести засићене само једном врстом емоција. Због самог предмета смијеха, објекта који је смијешан, може се рећи да се ради о сатанском смијеху, што је блиско филозофији спиритуализма и релативизма деведесетих година 19. вијека: „Мислите ли, да смо говорили са сажаљењем о смрти нашег друга? He, за време вољног збисмо се, као обично, у гомилице и већ отпоче онакав разговор, какав се води међу људима, који су већ навикли да смрт, мало гopy смрт, и очима виде".[28]Снажна везаност за кућу, идила породичног дома и насилна одвојеност од најближих, будила је код Нушића носталгично расположење. Прича „Пусто огњиште“ патетична је евокација успомена које је код приповједача изазвало напупггено огњиште, на које је наишао за вријеме курирског задатка. Прича „Дуња“представља сагу о једном дјевојачком осмијеху и раздраганости, који ће усљед ратног лудила ишчезнути са Дуњиног лица. Наратор нам у футуристичкој форми, што упућује на дневничку провенијенцију ове приче, најављује наредну борбу ("Сутра ће битикрвава пиротска борба"),[29]а у ишчекивању те борбе с носталгијом прича о дјевојчету из "једне осамљене и запуштене механице (...) на половини пута између Пирота и Темске".[30]Прича „Мој ђак”одиграва се у вријеме примирја у селу Малча, надомак Ниша, гдје приповједач, боравећи двадесетак дана у једној породичној задрузи, описмењава дјечака Пејчу. Задружна идила пробудила је снажне успомене на родитеље, отуда пренапрегнут, ганутљив тон казивања и повремено наглашено декоративна лексика. Интересантно је, да је у њој кроз исказе старога деда Минче, Нушић, што је ријетко чинио у овој збирци, дао језику карактеристичну реалистичку функцију дјелатне карактеризације ликова, тј. сугерисања путем говора јунака, њиховог социјалног статуса, поријекла, образовања и слично: „А који ће од вас да буде главешина на моју собу?- Имам на таван и мало сламе, ће да вам дам, и све ће да вам дам; ма само имам деца по кући, - да пазиш, молим те, главешино!..."[31]Прича „На одсуство“ представља завршни дио оквирне композиције Нушићеве збирке. Ратник се враћа кући, радња је изнова смјештена у Београд, и своје одушевљење скорим доласком у породични дом, као да жели подијелити са читаоцима:"Јеси л' се враћао који пут из даљине, из претрпљених неприлика, твом родном месту, кући својих родитеља, који су те сузама испратили, а сузама ће те и дочекати?"[32] Повишеним тоном приповједачобнавља сјећање на идилу породичног дома, заштићености и сигурности које он нуди, чиме имплицира познату Башларову мисао да је "кућа једна од највећих сила интеграције за мисли, за сјећања и снове човека”.[33] Када пролази поред Благојеве куће са сјетом се сјећа свога погинулог друга. А доласком пред породични дом, куцањем на врата, прича се завршава, зато што престаје и стварни разлог за причањем, као потребом за уточипггем усамљене јединке у ратном вихору, насилно откинуте од породичне заштите. Тиме се наговјештава стварни егзистенцијални смисао Нушићеве приче и приповиједања.Елементи делиричног и фантазијског у Нушићевим Приповеткамаједногкаплара доминирају у причама „На превијалишту“ и „Свети Арханђел Михајло“, чиме је употпуњена стилска комплементарност његовог приповиједног поступка са модерним концептима у српској фикционалној прози деведесетих година 19. стољећа.Прича „На превијалишту“ смјештена је у импровизовану теренску болницу-превијалипгге у коју је приповједач донио поруку за "ђенерала". Чекајући на одговор започиње разговор са рањеником, чије казивање сна у облику уметнуте приче, представља активирањеподсвијести као импулса претходних доживљаја, у овоме случају рањавања у ногу, чиме је Нушић напустио до тада често тумачење снова као предсказања будућих догађаја и израз човјекове савјести, а не подсвијести.Међутим, у првој верзији ове приче, објављеној у издању из 1886. године, фабуларно-сижејни склоп је сасвим друкчије организован. Војник који је тешко рањен у ногу, истекло му је много крви, а не смије никоме да се пожали, јер се плаши да ће му је одсјећи, не прича писцу свој сан, него судбину за коју се плаши да га и самог може стићи, као једног другог ратног инвалида из претходног рата са Турцима 1875-76. Године. Радило се о сељаку из његовог села, Мијату Лајошевићу, који је свој полазак у рат прослављао пуна три дана, чиме је, како су то сељаци сујевјерно наслућивали, сам себи "искукао несрећу“, а вратио се са великим закашњењем као инвалид са дрвеном ногом. Мијатов повратак, Нушић описује у карактеристичној лазаревићевској атмосфери из приповијетке „Све ће то народ позлатити“ (1882), као имплицитној критици друштвеног поретка, односно, наглашавању трагичне социјалне димензије рата”у коме је ратни инвалид заједно са дрвеном ногом добијао и право на прошење".[34]С правом је примјећено, да је прерада прве верзије ове приче дата науштрб њене реалистичке живости и узбудљивости. Мотивисана је, највјероватније, општим тенденцијама у српској књижевности на прелазу из осамдесетих у деведесете године прошлог вијека и усложњавањем реалистичког поступка неоромантичарским и неосимболистичким прозним проседеима. He мислимо, међутим, да је друга (дефинитивна) верзија ове приче у умјетничком смислу "неувјерљива”, како је то мислио на примјер, Драгољуб Влатковић,[35]напросто се ради о модерном приступу ратној тематици, који је неопходно вредновати у складу са новим кретањима у књижевности тога времена.Прича „Свети Арханђел Михајло“ у основи је религиозно-митолошка фантазија са елементима пренапрегнуте мисаоности и лексичке декоративности. To је, спонтана религијско-мистична егзалтација ратника пред окршај, изазвана осматрањем оближње сеоске звонаре, на дан Светог Арханђела Михајла: "Гледам непрестаноу ону звонару, која ми изгледа да се све више ближи мени, и светао дан постаде ми светлији, свечанији; а зрак ми сунчев топлије заигра пред очима и ваздух, неки пролетњи лаки ваздух, опколи ме, у том ваздуху замириса ми босиљак и тамњан, и ја га почех снажно и лако да дишем... учини ми се, да на звонари удараху тихо звона и оглашаваху службу божју".[36]3.0.Можемо закључити да су Приповетке једног каплара организоване по специфичном моделу полиморфног приповиједања, карактеристичног за српску прозу у деветој и десетој деценији 19. вијека. У основи је то херојска проза са специфичним елегичним и антихеројским односом према приказаној стварности, са комплементарношћу стилских поступака, који се крећу од реалистичко-миметичког модела приказивања стварности, до наглашених нереалистичких својстава. Нарочито је то препознатљиво у причама писаним након 1885. године, а огледа се у мотивима снова, делиричном и фантазијском, неоствареним љубавима, романтичним приказима социјалне биједе коју рат продубљује и заоштрава, идилом породичног дома. Разлика између времена приповиједања и самога збивања је минимална, што на одређени начин редукује фикционалну аутономност а наглашава димензију документарности.Истовремено, критичка дистанца, као спона између догађаја и умјетничке структуре, омогућава естетичку самосвојност текста и даје му квалитете који надмашују вриједности свједочења. При томе, сажетом формом кратке прозе (утемељене на техници уметнуте приче, епилошким резимеима, документаристичко-дневничким проседеима), пренапрегнутим (сентименталним) тоном приповиједања, декоративном лексиком; сугерише на снажан уплив модернистичких прозних концепата (прије свега, неоромантичарских и симболистичких), карактеристичних за онај дио српске прозне продукције који је стасавао под снажним утицајем реалистичке прозе крајем прошлог вијека.
[1] Бранислав Нушић, Приповетке једног каплара, Сабрана дела Бранислава Нушића, књ. XIV, Издавачко-књижарско предузеће Геце Кона, Београд, 1938, стр. 7. [2] Josip Lešić, Branislav Nušić-život i djelo, Sterijino pozorje-Matica srpska, Novi Sad, 1989, str. 39. [3] Kao најприкладније типолошко-генолошко одређење за Нушићеве Приповеткеједногкаплара, узимамо термин „прича“, јер је од самог њиховог појављивања назив приповијетка сматран неадекватним. Полазећи од Соларовог одређења причу (или кратку причу, према енглеском називу short story) посматрамо "kao vrstu kraću od novele”. (Milivoj Solar, Teorija književnosti, Školska knjiga, 9. izdanje, Zagreb, 1984, str.171). Истовремено, уз Приповеткеједногкаплара често иде и термин „слика“ или „сличица“, што је можда и најближе за приче у овој Нушићевој збирци, ако имамо у видуИванићево тумачење појма слике као међужанровске ознаке у српској књижевности епохе реализма (Душан Иванић, Модели књижевнога говора, Нолит, Београд, 1990, стр.301- 309): "У поређењу са приповијетком слика има мање умјетничке захтјеве, композиција и радња су мање развијене, карактери статични. Удио имагинативног је у поређењу са имитативним, репродуктивним, мањи, учешће визуелних чинилаца је сразмјерно високо у дескриптивним дијеловима нарације, а распоред фабуларних елемената је изразито статичан". Неки препознатљиви знакови који је издвајају "у засебан реалистички међужанр, особито када је ријеч о прози и наративној лирици су: усмјереност на мањи обим, усредсређеност на један догађај, епизоду из живота или на један портрет и призор/сцену (ово посљедње је често у лирици, гдје се у наслову нађу карактеристични типови или ситуације"). [4] Josip Lešić, nav. djelo, str. 38.
[5]О убрзању времена у епилогу Борис Томашевски пише на овај начин: "После дугог и спорог приповедања о животним приликама јунаковим у извесном краћем року - у епилогу срећемо убрзано причање, и на неколико страница дознајемо догађаје из више година или деценија. (Борис Томашевски, Теорија књижевности, Српска књижевна задруга, превод Нана Богдановић, Београд, 1972, стр. 282). [6]Бранислав Нупшћ, нав. дјело, стр.1. [7] У првом издању Приповедака једног каплара (1886), Нушић у првој причи „Братова кошуљица“ наглашеније указује да се ради о Београду:"Ви сте били у Београду, умете да представите ону журбу, која је прво неки тихи и поверљиви шапат, при коме свако уздржава своје мишљење па то расте, расте, док се не попне до гласнога надлагивања”(стр.7). Али у другом издању, прерађујући је у двије приче „Позив“ и „Опроштај“, инсистира на битно једноставнијем и сажетијем изразу, на изосгављању наглашене патетике и тривијалности, попут мотива о амајлији коју приповједач добија од мајке пред полазак у рат.
[8]Mišel Bitor, “Upotreba ličnih zamenica u romanu”, Vidici, broj 60-61, april-maj 1961, bez paginacije. [9] Radovan Vučković, Modernasrpskaproza, Prosveta, Beograd, 1990, str. 143-182. [10] Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 2. [11]Исто, стр.5. [12] Исто, стр. 13.
[13] Исто, стр. 21. [14]Коло, П/1890, број 41, стр. 290-292. [15]Отаџбина, 1887, књ. XVII, број 68, стр. 497-505. [16] Бранислав Нушић, нав. дјело, стр.37.
[17] Прича је први пут објављена у Отаџбини, 1887, књ.ХУ, број 60, стр.543-548, под насловом „Трубач Миладин“. [18]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр.43. [19]Исто, стр.47. [20] Драгољуб Влатковић, „Откуд Стевану Сремцу мотив за Зону Замфирову?“, Књижевност и језик, XI/1963, број 4, стр.34-36. [21] Бранислав Нушић, нав. дјело, стр.83.
[22] Исто, стр.87. [23] Исто, стр.88. [24] Јован Протић, „Приповетке једног каплара“, Бранковоколо, 11/1896, стуб.573-574. Радивој Врховац, „Приповетке једног каплара“, ЛетописМатицесрпске, 1896, књ.187, стр.163-165. [25] Бранислав Нушић, нав. дјело, стр.89. [26] Исто, стр.101-102.
[27] Душан Иванић, Забавно-поучна периодика српског реализма, Матица српска-Институт за књижвност и уметност, Нови Сад-Београд,1988, стр.260. [28]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр.78. [29] Исто, стр.79. [30] Исто, стр.79. [31] Исто, стр. 93. [32]Исто, стр. 104. [33]Gaston Bašlar, Poetikaprostora, prevod s francuskog jezika: Frida Filipović, Kultura, Beograd, 1963, str. 43. [34] Драгољуб Влатковић, „Проза младог Нушића“, Стремљења, Приштина, V/1964, број 4, стр. 423. [35]Исто, стр. 424. ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:   
|
2024 © Књижевна радионица "Кордун"   |