детаљ слике: КРК Арт дизајн

Жао ми их

Стали у заклоницу,

свратили све правце до својих кућа,

дограбили зраку сунца за своју собу,

сва здрава сјемена

посијали у своју башту,

у своју грађевину

узидали сваку циглу.

Плакала бих,

бујица надошлог јада пресушила ми сузе.

Покушавам сачувати свјетлост

Данас пишем пјесму за оне

који се камењем бацају на сунце.

За намћорку што отровним језиком

испаљује стријеле на збуњену комшиницу.

За таксисту који пролази кроз црвено.

За старицу која се жали да јој краду струју са стубишта.

За касирку која испод проријеђене косе

сипа цинизам по муштеријама.

За професора који би за пун новчаник

мијењао лекције из свог уџбеника.

За синове који су затурили љубав према родитељима.

За оне који су глупост умножили и урамили.

Много их је за које пишем,

да и ја пожелим да узмем камен,

често и да замахнем.

Невична рука

одложи камен и настави да пише.

Да пише. Да пише...

Они и ја

Сједају охоли у скупе аутомобиле,

улазе у здања од стакла и мермера,

носе дебеле новчанике,

златне ланце око врата.

Ја чувам ријеч.

Звон гласа човјековог.

Трепће велико сунце

мени – птици.

Она плаче сама

Зашто си заробила облак

у оку свом, жено?

Зашто су се у пепео претвориле

ватре твоје давне?

Гдје су лептири? Зуј?

Уцвиљеном руком

скинула си свилену подсукњу

што предајом умирује

плиму врелих таласа,

пробуђени жар утробе.

О, тише!

Не зови ме Жена!

Моје се име пише словима страха.

Бич душе његове

у живу књигу умирања

преписао је пјесме моје лаке.

Ни ријеч не реци!

На мјесто на које се не може стићи,

сакриј од њега глас мој!

Крај је то

Колика је то вода била!

Сунце у њој,

чамац и

весло.

Правац.

Пловили, благосиљали обале.

Постајали предводници свитања.

Од једног дана,

ухваћеног у ланце замки,

завеслаји и шум воде све тиши.

А вода надолази.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: