детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖИВОПИСНА ЉУБАВНА СУДБИНА

(Рецензија романа САМОРА Сање Лукић, Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2024.)

Златко Јурић

Роман Самора Сање Лукић, иако у првом плану говори о судбинској љубави, јесте живописно књижевно штиво у коме се укрштају митско, архетипско и обичајно али, истовремено, хришћанско, исламско и паганско, испреплетено могућим и немогућим, стварним и измаштаним, реалним и фиктивним. То је роман који се чита са посебном знатижељом као када се са нарочитим уживањем гледа динамичан, романтичан и интригантан филм.

Фабула романа је везана за живот главне јунакиње Саморе: прича у којој се говори о њеној судбоносној предодређености која је чини посебном и јединственом, о њеној незамијењљивој улози у заједници у којој живи, а првенствено о њеној љубави, интензивној, потпуној и безусловној: чистој љубави којој је посвећена и предана до краја. Љубав Саморе и Рахима је изузетна и непоколебљива, препозната у цијелој вароши и која надилази обичаје, неписана правила и превазилази све друштвене норме.

У овом роману су описана разна вјеровања која утичу на животе варошана, те обичајни обреди који су карактеристични за гатање, бајање, разне ритуале али и за молитве, како хришћанске тако и исламске. Посједовање натприродних моћи, зазивање небеских, земаљских и подземних сила веома је сликовито и увјерљиво описано. Све то на посебан начин, сугестивно и упечатљиво дјелује на читаоца и интензивно заокупља његову пажњу.

У роману Самора Сање Лукић могуће је уочити подтекст који је заснован на усменој књижевности и вјеровањима у прасловенској заједници, дакле у предхришћанском добу, али и у литератури која је настајала у средњем вијеку. Употребљавајући легенде, митове и усмена предања, посебно она чији су трагови и даље присутни у фолклору и неким скрајнутим срединама, ауторка гради свјетове у којима човјек, у ситуацијама у којима не може да објасни природне појаве или неке судбинске догађаје, приклања се зазивању виших сила за које није ни сигуран да ли постоје али их умољава да му помогну да ријеши неку животну ситуацију, немогућност нормалног живљења или одређену поремећеност у међуљудским односима, као и однос човјека према вишим силама. Такође, препознатљиви су и одређени ритуали и друге волшебне радње које је могуће срести у одређеним срединама гдје се изводе неки пагасни обреди, као што је то и даље присутно у источном дијелу Србије гдје живе Власи или у неким дијеловима Бугарске и Румуније. Дакле, мотиви на којима је заснована фабула романа Самора нису само локалног карактера већ они имају своје коријене и упориште на готово цијелом балканском полуострву.

            Основна и доминантна тема у овом роману јесте љубав: исконска, чулна, судбинска, неизбјежна; љубав која у потпуности обузима главну јунакињу и детерминише њен живот; љубав која је основна покретачка снага без које живот нема смисла; љубав која се само једном деси и траје читав живот; љубава која постоји мимо свих традиционалних и друштвених норми; љубава која не мари за вјеру и припадност нацији; љубав без које ништа не би постојало и која је јача од било каквих подјела међу људима... И, наравно, као и свака снажна и незамјењљива сила, љубав у овом роману је неизбјежна, разарајућа и фатална.

У роману Самора осликани су и неки аутентични исламски елеменати и специфичности које се темеље на исламској религији и култури, а који су везани за њихове свете књиге и основне животне принципе и филозофију коју проповиједају. Уочљиве су и одређене интертекстуалне везе са турском литературом које је могуће детаљније истражити и упоредити, за шта је потребно познавање књижевности која је настајала на тим темељима, а те увиде може да има неко ко је студирао арапску литературу.

У нарацији овог романа налазе се бројни изрази из арапског и турског језика (на крају романа наводи се ријечник непознатих појмова) који, веома увјерљиво, потврђују аутентичност ликова исламске вјероисповијести. Такође, подједнако су присутни и елементи који су карактеристични за хришћанску цивилизацију, за молитве и начин живота који се темељи на једном од основних постулата: љубав према Богу и несебична љубав према ближњем.

Имајући у виду да је роман Самора Сање Лукић писан суптилним и изграђеним књижевним стилом, да представља веома динамичну и читалачке пажње вриједну фабулу, да живописно и веома увиђавно осликава свијет једне неименоване вароши у којој се преплиће и надопуњује хришћанска и исламска култура, да оживљава неке потиснуте обичаје, легенде и вјеровања, и с обзиром да се на веома занимљив начин описује љубав која је основа живљења и главна порука свих религија, љубав која надилази поднебље и амбијент у коме живе главни јунаци, искрено препоручујемо издавачу прихватање и објављивање овог романа који ће, у то смо увјерени, несумњиво наћи пут до својих читалаца.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: