детаљ слике: КРК Арт дизајн

„КЊИЖЕВНИ ЕСНАФ” КАО НЕЗАБОРАВНИК ЧИТАЊА

Проф. др Слађана МИленковић 

            Хоризонт питања којима се баве аутори Часописа „Књижевни ЕСНАФ” произилази из живота, из књижевности, из разоткривања онога што је важно за сазнање и дефинисање сопственог постојања. Разноврсне књижевне теме и ауторе са разних меридијана, обједињује Илија Шаула, оснивач, главни и одговорни уредник. „Од узвишене прозе до есеја, теоретских и критичких тумачења који наводе на размишљање и оплемењују ум, сваки рад у овом броју је сведочанство моћи приповедања,” навео је он у уводној речи.

            Овај часопис је доказ да нико не ствара еx nihilo - ни из чега, него се увек наставља нешто што је било пре нас. Уредник овог, трећег, броја је Алекса Ђукановић, док је претходна два броја уредила Бранка Селаковић. Континуитет се наставља у објављивању наших истакнутих аутора, књижевних критичара и преводилаца, али и младих писаца. Задржаним разликама, аутори се приближавају ономе што им је заједничко, спајајући своје приче у симфонију љубави према књижевности. Они књижевну и стручну стварност темеље на истраживању, на читању великана, књижевном наслеђу, ишчитавању дела савременика и културној баштини. Овај број превасходно је утемељен на критичарским достигнућима истраживача, али и на светским врховима литературе.

             Трећи број наставља уредничку мисију и визију афирмације српске књижевности и светских дела у преводу на наш језик. Посебну вредност овом броју даје објављивање одломка романа „Губитак слике”, Петера Хандкеа. Роман је превео на српски језик, Жарко Радаковић и ускоро ће се појавити у издању „Лагуне” у Београду. Преводилац је у тексту „Најава романа `Губитак слике` Петера Хандкеа” истакао да је значај ове књиге велики за Хандкеов опус: „Књигу су многи критичари назвали опус магнум. Јер: заузима централно место. Већ и зато што се у њој налазе сви мотиви пишчевих књига и дотадашњих и потоњих. Многе теме, обрађене раније или касније, овде су фиксиране и објашњене, често у цртицама, утолико најјасније. Јер, по мишењу многих критичара, у Немачкој, `садржина и форма се у овој књизи оптимално сажимају`.” Може да се прочита одломак као ексклузива и да се ужива у одличном, оригиналном и немерљивом стилском поступку овог Нобеловца.

            Издвајамо и текст „Записи о заборављеној земљи”, приказ књиге Милутина Станчића из пера проф. др Горана Максимовића у којем указује на болне истине и незаборављене чињенице. Оквир часописа је елиотовски: не борба да неке посебне идеје превладају, колико да се интелектуална делатност одржи на највишем нивоу. Та врста духовне сублимације кореспондира са оним што Конрад назива међународном интеграцијом интелигенције, рачунајући на људе који се сасвим добро осећају у култури других народа колико и у властитој.

            Има овде текстова о темама који су у светским оквирима, који превазилазе национално, али највише има текстова који се баве, као и до сада, читањем и тумачењем данашњих дела. Свако литерарно дело постоји у оквиру одређеног историјско-културолошког контекста, тако и ови радови оквиру коегзистирају са савременим тренутком али они негују и универзалне вредности попут естетских врхова уметности речи и научних, егзактних истина.

            Тумачи књижевних дела кроз овде заступљене белешке, покушали су да нам их приближе, да их учине разумљивим. Читања је много, колико и оних, који су се упустили у авантуру бележења читалачких искустава, протканих сопственим ставовима и мишљењима. Аутори у овом броју, поред већ поменутих су: Слободан Ристовић, Саша Буђевац, Ирина Деретић, Драган Јовановић Данилов, Слађана Миленковић, Александра Ђорђевић, Санда Ристић Стојановић, Небојша Крљар, Мирољуб Тодоровић, Јакуб Корнхаузер, Јоана Орска, Наташа Ђуровић, Бранко Ристић, Алекса Ђукановић и Бертолт Брехт.

            Значај периодике која се бави културом одувек је био препознат и на овим просторима, не само у обележавању значајних годишњица, негом и као простор који даје прилику ствараоцима, уметницима да се искажу. Како јe Хорхе Луис Борхес рекао: „Рај сам одувек замишљао као својеврсну библиотеку” тако је ово још један покушај стварања окружења налик на рајско, часописом и радовима који ће остати за будућност и бити интересантни и касније за истраживања и читања. Читаоцима јe пружено доста текстова који могу бити подстицај за писање или поновно читање неких других дела. Часопис је и надаље непрекидно отворен за све ствараоце који имају шта да кажу о заједничкој проблематици књижевности, уметности и културе.

             Часопис тежи да буде у сазвучју са савременим добом, али не као ефемерна белешка културног тренутка, нити као прости снимак и пресек духовне ситуације, већ као жив, креативни, провокативни процес. Како је рекао наш велики Иво Андрић, у својој беседи приликом пријема Нобелове награде за књижевност: „Ја у ствари никад нисам писао књиге него рашивене и разбацане текстове, који су се временом, са више или мање логике, повезивали књиге, романе или збирке приповедака." Заиста, доста његових приповедака и других текстова прво су објављени часописима или другим листовима па тек онда у књигама.

             Поред текстова о књижевности значајан део часописа чине ликовни прилози, а то су слике Душка Милошевића. На насловној страни је његова слика „Манастир Хиландар”, а кроз лист се могу сагледати нека од његових дела са темом српских манастира и историјске архитектуре.

            Часопис „Књижевни ЕСНАФ” исцртао је свој трећи круг, захваљујући издавачима, а то су: Књижевни ЕСНАФ, Београд и Књижевна радионица „Кордун“ Пенсилванија САД. Дакле, ма како претендовао да оцрта духовни круг наше регије пратећи њен европски карактер, он је пре свега српски часопис, у значењу који том одређењу налаже Оденов стих: бити локалан, а цењен свуда.

            Објављени књижевни текстови и ликовни радови говор су бића, о бићу, то је суштина ствари, трајање, насупрот забораву. Литература живи докле год се увек изнова рађа у светлу тумача и истраживача, те се овај број отвара пред нама као незаборавник читања.

Др Слађана Миленковић, књижевна критичарка

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: