детаљ слике: КРК Арт дизајн

                             

десети део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

ХI deo

УЗБУНА

 21.

Насред Перине касарне повелика бина,а на бини пуно официра…Лепои'је 'нако упарађене са сабљама ивидити,ал' не гледим ја у њи'…Ја гледим у слику младог краља.Леп је то деран бијо, лепо му,да кажеш,иона краљевска одора пристаје, ал' загледô се негди у небеса…Канда да ни сам не зна шта тамо горе тражи,а да је штогод пронашô,није…Да је пронашô, не би га снашло оно што га снашло…

Са'ће ти неки поручник да нам каже коју…Извињава се у име комаданта ињеговог заменика јербо су обојица важним пословима спречени, па њему ето запало да нас поздрави ипожели добродошлицу.

Как'и важни послови, как'а материна…Обојица у кућном притвору.Комадант је бијо Словенац,а заменик Србин и то од они Топлицини'загула из Прокупља. Ка'се родиду,не ватаду се за сису материну нег'о'ма'гледиду по соби ди је пушка окачена.Више је тај пути рањаван бијо нег'што је господин комадант са својом госпођом спавô, ал' јебеш му матер…Да навек први кроз циљ пролазиду,не би се, чедо, ни трчало.Овај очас дошô до пуковника,а овој остô на мајору.

Да се нису волели, није то ни војна тајна била, а с кол'ко су се муке трпили, то су само они знали.Е,једареда, пукла тиква… Докурчило пуковнику да му Срби по дежели Жикино коло сиграду,а и овај наш није више рад да с Карађорђевом колајном на грудима цупка полку кô мечка на ланцу.

"Матер ти јебем српску, у плеканом ћу те кориту у Србију вратити!"

Мајор није тако речит бијо,па шаком у "војме оца"…

"Чији је" поручник бијо, не умем ти касти, ал' отац га јебо кол'ко воле да дивани, не би ме чудило да је дигода из доњег Срема…

"Данас су све касарне широм наше домовине отвориле своје капије да приме оно што је за живот и рад најспособ-није.Вас,браћо… младе регруте…"

Све је то било лепо док се није уплô у историју.Јебала га историја, да је,недôБог у бунар упô, лакше би се ишчупô…Ди ти можеш о војевању брез Цера иСувобора диванити и "фаљен Исус" ћирилицом натруковати па 'ајд'сад, да пуно не ризикује…

"На пробоју Солунског фронта, раме уз раме са српском војском, борили су се и многи реодољуби из сви'крајева наше данашње домовине…"

Ја се о'ма'сетијо неког несланог Јордана….Још је он у пеленама бијо кад му је баба у Америку о'шô,па како о'шô тако никад више ине дошô.Пуни три'ес'година… Кад га господ позвô да сведу рачуне,шаље он сину депешу иу депеши картуза Америку…Дал'зато што га се заправо пожелијо ил'зато што га овај 'нако грешног не прима, углавном, ето ти сад нашег Јордана на лађи.

Да је ова штогод брже ишла,можда би га живог изатекô а овако, Боже мој… Лепо га је маћека дочекала,па још лепше ииспратила…

Није то мала ствар тол'ки пут пропутовати итол'ко света видити,ал' ништа то њега није, да кажеш,такло, осим једне ствари…

"Људи моји, онол'ка водурина а слана…Бог те јебô, ди год је зајтијеш,свуда исто.Слана когод саламура."

Јебô је он иводу, ка'су могли Американци тол'ку водурину засолити,што сад он не би могô засолити оно мало Јарчине?! Како мученик до ког динара дође,купи соли па посипај…

Смејô се свет док је за смејање било, ал' мало по мало… Поделило се село….

"Јебô га отац шушљиви, да знаш да је Јарчина слана."

"Јебô те Јордан, па ти си луђи од њега."

"Ти си луд…Иди лизни,па онда кажи штогод."

 22.

Већ на првој гимнастики западнем ја за око мом наред-нику:

"Чујеш ти тамо…Мрдни дупе, немој да ја дођем да те пробудим. Јеси ме разумô?"

"Јесам…"

Е, неће то моћи тако…Да у војски има циле-миле иженске би је служиле.

"Слушај,стоко сељачка!Ка'ти ја нешто кажем…То јест наредим…Оћу да чујем: Јасно,гос'н наредниче."

Добро,брате,шта ме кошта…Продерем се кол'ко ме грло носи:

"Јасно,гос'н наредниче."

"А, није то добро…Оћу да кажем…Није,брате,вој-нички."

Приђе једном дркошу, на пô корака од менека.

"Јесил'га ти,братац,чуо?"

"Нисам,гос'н наредниче"

"Ето, јел'видиш. Ко те тако килавог у војску послô, да ми знати…. 'Ај'пробај поново."

Килава вам мати обојици,а ти 'ш ме глуви упамтити ноћаске ка'се се погасе светла. Продерем се опет,ал' сад баш 'нако љуцки…Малко фали да гркљан не искочи.

"Е, то је већ боље… 'Оћу да кажем…Није ни то баш 'нако војнички како би требало,ал' има времена-научи-ћеш…Марш у строј."

Из дана у дан, од ране зоре до мрклог мрака, ко шта ради, ми на егзициру. Дави нас наредник кô змија жабу, просто загула ужива да кога муштра. Менека се, кобојаги, нешто иоканô,ал' очас он нађе нову муштерију.

"Је'л видишону чуку?"

"Видим,гос'н наредниче."

"Отрчи до наредника Петронија.Нек'ти наспе малко струје да имамо за ноћас.Кажи му нек'буде фришка, јеси чуо?"

Отрчи овај, грешан Богу, ландараду канте за њим когод меденица на овну предводнику,ал'бадава….:

"У,богаму, откуд ниси раније дошô?Немам овди ни зеру, све ми однô каплар Јанићије. Ништа,брате…Ено њега на оној чуки.Ако добро по'иташ у'ватићеш га."

Да је Јанићије сиви соко,не би овом утекô,ал':

"Кажеш,послали те Цукић иПетроније да ти наспем струје."

"Јесте,гос'н капларе, послали ме."

"Кажи ти њима да им струје не могу дати, ал' се могу обојици попишати у канте."

После вечере, растрчи се стара војска по спаваонама да тражи земљаке. Ради су људи да чују шта им се код куће дешава,а инама мило видити икомшијско куче,а камоли неког свог.

Код нас долазијо неки Уча из Шапца. Здраво паметно И фино чељаде. Реч по реч, чујем ја од њега пуно тога, ал' брајко мој,ни он ништа лепо не дивани.Све црње од црњег,а ни зец на зеца не сличи кол'ко његов диван с оним што ми је мој земљак на станици изнô…Да је с нама за асталом седијо,не би умô тако да понови :

"Јесте ви преметили ко је остô у касарни?Ситна боранија, наредници икаплари.Господа официри се разбежали кô зецови по шуми."

Нисам ја то, да кажеш, о'ма'преметијо,ал' да ту има истине, има…Чуо сам ја неки дан Цукића иПетронија како диване :

"Цукићу, јел'ти послô Хорват разгледницу из белог Загреб града?"

"Што ће мени слати, нек је шиље Павлу у Београд."

 23.

Једне ноћи, тврд ме сан уватијо, ал' не 'ш се ти,мој кумрија,пуно наспавати…Заурлале сирене са сви'страна,а јебои'онај кои'је изумô.Никакво ти друго зло ине треба.

"Узбуна, узбуна! Беж'те напоље!"

Јесте нама Цукић ономад диванијо да ће нам дати узбуну,ал' канда да није ово нека зајебанција.Ујудурма је ово нека велика.Бруји о'зго когод оно о Светом Илији ка'се небо провали, ал' није то грмљавина…Ово чудо не стаје.

Навучем ја некако и чакшире и рекљу,ал' не могу наћи цокуле…Пипам по оној помрчини, ал' бадава. 'Нако узрујан могô би до сутра пипати.

Над менека спавô неки Жарко Сивачки из Бечкерека. Дошô човек до врата па се враћа :

"Бегај,Мито,јебале те цокуле, јесил'ти полудијо?!Зар не чујеш аероплане? Са'ће нас бомбардовати!"

Еј, наопако! Кад је казô "аероплани",ноге ми се о'секле. Намак ми се у глави створило:пала граната,па срушила ону зградурину кô кулу од карата. Как'е сам курате среће, ја кобојаги преживијо, ал' бадава ти иживот ка'сам до грла затрпан…

"Помагајте,браћо,ако бога знате…"

Как'а помоћ…Јебô кумрију, ко ће сад на њега мислити. Бегаду људи своје главе да спасаваду….

Е,кад је тако, не сиграј се,Мито, јебале те цокуле. Кô да си једаред босоног бегô…

Напољу још јака помрчина.Што'но кажеду,прст пред оком не преметиш,а да се штогод ивиди,бадава ми кад не знам ди би бегô…

"Бежи тамо у шуму…Ако запуцају,лези на земљу док не престану."

Виче ми неко из помрчине.Не видим још ко је,ал' познô сам му глас…Она несрећа од Цукића.

Кол'ко ноћаске да ми когод каз'о да ћу се њему тако обрадовати,слатко би ме насмејô, ал' ето ти, видиш…Загу-љена ситуација,па ни мом се бáби не би тол'ко обрадовô.

У шумицу већ пуно војске,ал' нема ту,мој брајко,ни ларме ни галаме. Ућутали се когод звона на Велики петак…Мало потом, ето ти иЦукића :

"Јесил'се уплашијо?"

"Јесам гос'н' наредниче…Здраво сам се поплашијо."

Шта друго да му кажем? Да серем како се не бојим, није поштено. Неће он можда у оној помрчини ни преметити како ми колена клецају,ал' глас би ме одô засигурно…Подрктава кô раштимано ћемане.

"Ништа се не бој…Јел'оно беше Мита?"

"Јесте,гос'н' наредниче…Мита Филиповић."

"Е,мој Мито, дочекô сам ја њи'идевесточетрнајсте. Лепо дочекôијош лепше испратијо…Даће Бог,биће тако исада."

"Нисам чуо,гос'н' наредниче,јесу нас бомбардовали."

"Нису…Неће овде да трошебомбе. Иду они,синко,на Београд."

Ка'се малко разданило,окрећем се око себе…Смањила се она гомила ито баш љуцки.Е,рекô, мој кумрија, то му је то…Паметан је свет утекô док је могô,а ти сад бери кожу на шиљак…Иди загуло, нек'те браћа Словенци живог одереду.

"Гос'н' наредниче, ди је сав онај свет од ноћаске?"

"А ко ћеи'знати…Видићемо шта је паметније. Они што мисле да су побегли ил'ми што смо остали па шта нам Бог да."

'Тео је човек још штогод да каже, ваљда је ињему лакше кад се дивани, ал' га прекиде неко брујање. Наћулијо уши…Јесте,богами, не причињава нам се. Идеду неке машине.Све боље ибоље се чуједу, биће да нису далеко.

Не зна наредник дал'су наши ил'чији су,па за сваки случај потерô нас малко дубље у шуму,а он ће остати даи'сачека. Виримо ми иза дрвећа кô мишеви из рупе,па не може ништа да нам промакне.Стижу неки камијони,а на челу колоне џип. Рекô би ја о'ма'да није наш, ал' дал'је швапски, материна ће га знати…

Имô је онај…Помози ми касти…Кукасти крст, кукала им мати дабогда, ал' све је то менека ондак било исто.

Изишô из џипа неки официр, ал' није Шваба.Наша униформа на њему.На глави шљем, на ногама оне лепе чизме официрске.Све је, да кажеш,по пропису, само нема опасача.

А,реко', ту смо…Овог је неко разоружô.

Нешто су се накратко он инаредник домунђавали ието ти овог,зове нас:

"Изиђте децо…Ништа се не бојте, биће све у реду."

Док смо се ми скупљали изишô из џипа још један официр,ал' овај,богами,није наш…Утегô се Шваба у ону униформу когод да је пошô на параду а не у рат…Нешто му овај наш дивани и показује руком на нас,а он мртав ладан. Јебô матер своју, когод да је на миси, а не у туђој земљи и пред тол'ко туђег света. Само клима главом и мрмља:

"Ја, ја…"

Попô се сад овај наш на џип да га сви виде ичују…..

"Браћо…Наша земља је ноћас без објаве рата нападнута од стране Немачке иТројног пакта. Јака војна сила се обрушила на нас.Аероплани које сте ноћас видели у раним јутарњим сатима сравнили су нашу престоницу Београд са земљом.Мртви ирањени броје се на хиљаде…"

Кад је то казô,сви занемили…

"Наша врховна команда није преузела ништа да се организује каква-таква одбрана. Расуло је опште од врха на доле. Не зна се ко пије,а ко плаћа…"

Рад је човек да га сви чуједу па се упро из петини'жила,ал' бадава кад га стеже у грлу па неће реч из усти :

"Опростите,браћо, нисам вам се преставијо.Ја сам мајор Богољуб Анђелковић.Јуче сам депешом обавештен од команде четврте армијске области да сам вољом његовог краљевског височанства постављен за привременог комаданта касарне иуједно комаданта целе пограничне области Марибора…"

Видим ја по гласу и по томекако је ово за постављење издеклемовô да је мајор честит човек. Да је његово краљев-ско височанство имало памети,па так'е постављало кад је требало иди је требало, не би се сад овај Шваба через њега тако шепуријо.

"Децо моја…Одлучијо сам да се предамо…Тешко ми је икô човеку икô официру,ал' сила Бога не моли…Немачка '' Сто осма оклопна бригада''је надомак Марибора ииде право на нас. Сви до једног да изгинемо,не можемо се више од пар сати бранити,а ја да се с вашим младим животима јуначим,немам право ни пред Богом ни пред вашим мајкама…Онај ко држи да сам погрешијо, од Бога му просто…Наредниче,приступите извршењу."

Нареднику пуне очи суза.Није геџа заплакô ни кад је оца иматер сарањивô,ал' ето ти сад…Јаче сузе од њега. Приђе мајору ипоздрави га војнички,ал' когод да су на паради, наспрам краљеве бине.

"На служби гос'н' мајоре"

Све је он тимеказô, мој бато…И њему инама иШва-бама. Да је мислијо да је мајор издајник зграбијо би сабљу иисецко га на комаде.Не би овог ни цела ''Сто осма оклопна''спас'ла.

Да је мислијо да је кукавица, пљунô би га у лице,а нема,чедо моје,ни те сабље ни тог метка да ти так'у рану могу начинити кô што може то мало пљувачке

"Бацајте на гомилу пушке, бајонете, опасаче…"

У први мах наста комешање…Збунили се краљеви соколови…Еј, бог те јебô, па нисмо ми тако штогод очеки-вали. Ми смо држали доће Шваба да се кô људи наогодимо:

"Драги наши Југословени…Здраво ми поштивамо све ваше народе инародности, ал' знате како је…Пошли смо на Москву,па нисмо ради чекати вас да се договорите ко ће с ким ико ће кога… 'Ај'те ви нама лепо потпиште капи-тулацију,па дал'ћете ћирилицом ил'латиницом, баш нас заболе…"

Док је мајор нама диванијо,нисмо ми ни преметили како су нас Швабе вешто опколиле. Ди год се окренеш,митраљез на готовс. Чекаду само 'оћел'когод шта покушати па да нас побију кô зечеве…

Шта се комепо главило мотало,то само он зна,ал' брајко мој-јаче село од сватова…

  24.

Довезле нас Швабе на станицу па тек ондак ја видим кол'ко њи'заправо има…Са сви'страна опколили град, 'тица у њега не може да слети.Има инас, чудо једно…Набили нас у гомиле па стојимо тако сатима кô попишани. Да се Швабе на моменте не продереду кад нову групу доведеду, казô би когод:

"Нису ово,свете,живе душе…Ово су утваре…"

Дал'утваре маре за рану, то не знам, ал' да сам огладнијо кô кер,то стоји.

"Е,мој Мито,да ти је сад штогод од оне рáне што ти мати ономад спаковала ил'бар парче сомуна са цигуром што су ти у касарни за фруштук давали…"

Кад ти црева крчиду,ниси кадар паметно ни расуђивати,а ида јеси, исто ти се 'вата…Нит'знаш ку'те воде, нит'через чега те воде,а том шта смераду,да ине диваним.

У неко доба идеду неки наши распојасани иносиду канте с водом. Ожеднијо свет, не мо'ш га напојити, ал' није ником тол'ко ни до воде кол'ко су ради да чуједу шта ови шапућеду :

"Људи, терају нас у Грац. Тамо им је неки логор"

Питам ја једног до менека :

"Ди му,брате,дође тај Грац?"

"У Аустрији."

Мито,бог те јебôитебека иАустрију…Да си се на Бога камењем бацô, боље би прошô….Како који дан осване,ти све даље од куће. Ако којим случајом ипреживиш овај рат,знаш ди ћеш завршити…У Америки.

И,јебеш му матер…Како нам онај несретник пренô, тако ибило…У неко доба,постављаду жељезничари вагоне, све они марвени. Натрпали нас, матер им јебем, иглу да бациш нема ди да падне….

Пази ти сад…Нисам се ја,чедо,у свом веку пуно првим разредом навозô,ал' смрди унутри когод оне проколе с пролећа кад не знаш више шта би с њима…Немаш меса за сарму иподварак,а даи''нако пресне једеш, ниси луд. Са'ће још мало и зелена салата.

Било како било, мој Мито, ово ти баш није требало. Волијем,брате,да си кô чељаде од метка погинô,па нек има село о чему диванити. 'Вако штогод не смем себи ни створити.Стигла депеша у село,а Јошка добошар је отво-ријо ичита:

"Поштованафамилијо Филиповић…У великим болу итуги затекла нас је страшна вест да је ваш син Мита, дични војник његовог краљевског височанства, трагично изгубијо свој млади живот дана тог итог у тол'ко и тол'ко сати…Нашег ивашег драгог покојника нису убиле Швабе него смрад српски'чарапа ицокула…"

Има Јошка да се нароља кô мајка…Нема оног у бирцузу ко му неће чокањче звати само да им још једаред прочита.

Логор кô сваки логор…Оног ко је у њему бијо не волем пуно на стра'оте ни да по'сећам, а онај ко није, боље ида не зна како је….

Волô сам ја кадгода да спавам на слами, ал'јебем им матер швапску, више ми о Божићу на патос бацимо нег'што су они под чељаде подмет'ли.О'ма'ми нешто дошло на памет:кад ја тако с јесени очистим шталу, дође бáба па каже:

"Што им,сине,ниси више сламе бацијо?Ви'ш како су сад 'ладне ноћи, гре'ота је да лежиду на земљи."

Ја све држô:извољева бáба. Оматоријо па рачуна:ако је њему 'ладно да је 'ладно свима, кад ето ти,видиш сад…Дошла маца на вратанца.

Каже свет да неће сан на уморно чељаде. Ил'ништа не снева ил'ако штогод иснева,није кадар упамтити…Јес', врага!Само што сам склопијо очи,ето ти менека у Путин-ци…Пошо бáба да набере иванданског цвећа,па зове именека.

"'Оћу,бáбо,ал' да понесем ипецаљке."

"Марим ја,сине, ако ти воља,понеси."

Матер му јебем, умô сам кадгода за пар чикова по цели дан на Јарчини џеџити,а да ви'ш сад чуда…Како пецаљку забацим тако,ирибу извадим.Не знаш лепо која је од које већа…

Ето ти у том ичика Митра каналџије :

"Мито,чедо,јел'иде посô?"

"Са' 'ш видити,чика Митре."

Кад сам му показô шта сам упецô крсти се човек, не верује рођеним очима :

"'Вако штогод у свом веку нисам видијо."

Ко зна докле би то тако ишло, икол'ко би још рибе напецô, да се нисам фест и наладијо и нажуљô на оној земљурини. Пробудим се, неће канда скоро сванути, па очем'ћу сад друго нег'о оном што сам сневô.

"Црни кумрија, јебô те твој сан…Велике рибе, велика секирација,а ка'су чика Митра на пут испратили,ни најбли-жа фамилија не памти…"

Нисам после ока склопијо до зоре. Онај бунца, онај скичи кô гладна кера, а трећи опет тол'ко 'рче да је ионај свет у комшијској бараки пробудијо. Кад је почело да свањива гледим око себе,па само што не закукам од муке. Сложиле Швабе краљеве соколове кô кутију шибица.

У неко доба дереду се Швабе. Швапски диване па не знам шта кажеду,ал' рекô би по шкрипању врата да отвараду бараке. Ка'су и до наске дошли,упô неки главоња, виче нешто имлатара рукама,ал' нико у њега ине гледи. Сви гледе у оно мало сунца што је у бараку ушло.

Мало потом ево ти инеког официра. Не би казô да је неки велик чин, нешто ми сав смушен, ал' иде с њим и толмач. У цивилном је оделу, фино неко чељаде, баш 'нако прави господин…Кад је угледô нашег наредника,објашња-ва му ди ће да нас води на фруштук.

Јебôи'фруштук! Чорба ипарче 'леба. Од чегаје чорба, не умем ти касти, ал'наше су помиње лепше.Биће да су само сплакнули казане па да не просипаду сплачине:

"Извол'те браћо Срби, ви нам нећете млого замерити."

'Лебац тврд и буђав, да су га пре рата замесили,бијо би фришкији.Знаш како ми православци волемо да се про-серавамо:

"Ко тебе каменом, ти њега 'лебом…."

Е,брајко мој…Кад би овим 'лебом кога по глави млатнô, јебô би матер итеби иправослављу…

Мало потом,постројили нас испред бараке. Зашô онај толмач,па редом пописује.Како се зовеш, ка'си се родијо и шта си по занимању…

Лево од менека висок изгодан момак, по рукама би казô да није од сељачке феле,а издраво паметно чељаде. Не чека он да га толмач ништа приупита, о'ма'почô…

"Милутин Стајић…Година рођења: девесто дванај-ста…."

Неће још да каже шта је по занимању.Ушепртљô се онај чувар што пописује.Збунило га ваљда ово "Стајић",па не уме човек да упише. Нешто пита толмача на швапском,а Милутин то разумô па ине чека толмача -почô он да му на швапском објашњава.Ове то здраво изненадило.

"Ви добро говорите Немачки. Где сте га учили?"

"У Бечу,господине. Студирао сам тамо пунихпет година."

"Фино,богами, фино…А шта сте студирали?"

"Ветерину,господине."

Утом се ичувар умеша. Пита га штогод а овај му из цуга одговара…Бог те моловô…Како дивани српски,тако ишвапски -нема разлике.

Ка'су прешли на менека, нећу сад ни јапуно да се ске-њирам…

"Господине,ја сам Мита Филиповић звани кумрија, рођен девесто два'ес'итреће."

Насмејô се толмач слатко.

"Добро,Мито…Знам да је ''кумрија", како ви то кажете надимак, самоне знам шта значи. 'Оћеш ти то мени да објасниш?"

"'Оћу,господине, што да нећу…Кумрија вам је исто што игугутка."

Збунијо се човек у моменту…

"Еј,богати…Шта ти је сад па гугутка?"

Е,сад се умешôитај Милутин,да спаси шта се спас'ти може. Објашњава му, малко на српском малко на швапском, ал'биће да швабе инемаду кумрије кад се тол'ко пати…Кад је овај напослетку уфрштуљијо о чемусе ради тол'ко се смејô да је заборавијо на занимање. Враћа се још једаред до менека ијош се цери.

"Бога ти,гугутка,шта си по занимању?"

"Ковач ипоткивач,господине"

"А, одлично…То нам увек треба."

Опет ће сад Милутину…Види се да му се овај баш допô.

"Нисам вас питао јесте свршили студије."

"Јесам,господине. Дипломираосам у мају три'ес'осме,само немам неко велико искуство. Ове две године што сам нешто мало у војски радијо."

"Ништа се ви, докторе,не брините за искуство. Имаће-те прилике да се покажете. Овде у Аустрији више маре за стоку него за људе."

Десно од менека шалабајзер кôија. Канда да је ион терô косу нагоре,ал' се није баш пуно примила. Има човек инешто длака подносом.Дал'су бркови ил'мустаћи није ни важно, важно је даи'је љуцки нагаравијо…

"Ја сам,господине,Сава Анђелковић, сељак из Бумба-ревог Брда, општина Мрчајевци, округ Шумадијски…"

"У, полако,Саво…Знаш ли ти како су ова ваша српска презимена тешка за писање. Него кажи ти мени,Саво… Кажеш,сељак си…? "

"Јесам,господине.Сви су моји били сељаци. Иотац идеда истриц. Сви до једног."

"Традиција... Лепо,богами…Кажи ми,јесте ли имали коње?"

"Јесмо, јесмо,господине. Како да нисмо."

Да га је човек штогод за оца ил'матер приупито, не би га тол'ко обрадовô.

"Имали смо кобилу Цвету, па врањца Путка, па ондак опет кобилу Равиојлу, па…"

Ко зна кол'ко су ови његови још коња имали идокле би овај тако набрајô да га толмач не прекиде. Види човек да се зајебô па ко вели:иди,загуло,у материну, само ми још имена српски'коња фалиду.

"Добро,Саво, добро. Довољно је…"

Окренô се чувару инешто му потанко на швапском распреда. У један парпоказује прстом на нас тројицу. Овај само клима главом, когод оно…..

"Ништа не бригај,браћала…Биће тако како си казô…."

Како ће бити ишта ће бити, материна ће га знати, ал' за сваки случај опет ће ти толмач Милутину:

"Јесте ли разумели шта сам рекао?"

"Јесам,господине."

Сврби Саву и менека шта је он то разумô,ал' ди смемо да га питамо док ови не изиђу.Како они на врата,а ми на њега:

"Шта је казô?"

"Ма ништа… Мислим,није ништа важно."

Како није важно,бог те јебô…Показивô човек прстом на нас,а он се сад прави блесав.

"Говори,Милутине,сунце ти јебем!Немој се с так'им стварима сиграти ."

Смеје се Милутин…

"Знаш шта,гугутка…" Тако ме после стално зајебавô. Час ме звао кумрија, час гугутка…

"Толмач је рекао чувару да је нас тројицу безецовао за неког свог рођака. Има човек ергелу,па рачуна да ћемо му ми добро доћи."

Фалим те,Боже,да именека штогод лепо стрефи. Млого ми се Милутин допô.Баш ми 'нако и неку кураж улива, а рекô би да иовај Сава није лошо чељаде…Чиста сељачка душа.

Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: